Kakav poslednji ples – za istoriju! Hvala što ste bezbroj puta usrećili ovaj narod. Hvala na svakoj medalji. Hvala što ste vredno radili i poštovali ovu zemlju čak i onda kada ste bili nepravedno zapostavljeni od strane naše javnosti (da ne kažem da je malo ko znao da se igra bilo kakvo prvenstvo sve do polufinala/finala). Hvala što ste svaki put kada su vas osporavali – dokazali suprotno. Hvala što ste uvek prelazili preko salvi uvreda koje vam je ovaj narod upućivao nakon osvajanja srebra ili bronze. Hvala što ste dali primer mlađim generacijama kako treba da izgledaju profesionalni sportisti (u i van bazena). Hvala što su neki novi klinci imali na koga da se ugledaju.
Hvala što nijedan od vas nikada nije bio umoran kada je zvala reprezentacija. I na kraju – hvala za srećno detinjstvo! Čast je i privilegija bila živeti u zlatnoj eri najdominantnije sportske reprezentacije svih vremena. Uživajmo u trenutku, ali nažalost brige ostaju…Naš vaterpolo se gasi (domaće prvenstvo). Više nismo ni blizu najjače lige u Evropi. Ozbiljno dugačak period nismo konkurenti da osvajamo bilo kakva evropska takmičenja za klubove. Trenira se u hladnoj vodi, uslovi su užasni, klubovi preživljavaju godinama unazad…Za to vreme nastaju nekakvi politički projekti poput VK Novi Beograd, dok se klub(ovi) koji su postavili temelje našeg vaterpola i iznedrili ovu šampionsku generaciju (a i mnoge pre njih) gase. Nadamo se boljim danima, mada najiskrenije se plašim da li ćemo i kada u ovakvom sistemu rada dobiti nekog novog Filipovića, Prlainovića…
