Питање које отвара готово сваки разговор о мом роману наизглед је потпуно логично и пригодно за почетак пријатног интервјуа- зашто сам за место радње одабрала Краљево – мали град у унутрашњости Србије који би, према стереотипној представи каква већ дуго истрајава у нашој колективној свести, на крају XIX века требало да буде некаква блатњава варошица чији су сокаци разлокани и становници затуцани – место о коме се не може испричати “велика прича“, какве воли да пише а и да чита домаћа квази-елита заљубљена у туђе вредности озбиљне стране речи којима се напречац прибавља префикс интелигенције.
Ако се неко од њих и позабави неким малим, “неугледним“ овдашњим местом то се увек чини ради критиковања такозваног паланачког духа, сецирања лоших особина “малих“ људи у “малим“ местима, речју – ради форсирања ни на чему утемељених представа које служе да истакну уображену прогресивност уображене елите. Разумевање интернационалних/глобалних геополитичких и културних кретања ради сопственог идентитетског позиционирања у националном кључу подразумева један широки угао посматрања- међутим, пропуст да се истражи и разуме локално српско историјско искуство, испреплетано са глобалним али по много чему специфично, или је наивност или малограђанштина.
Немогуће је разумети друшвени феномен изван контекста – то је прва лекција коју ћете научити при сусрету са било којом од друштвених наука. Али контекст никада није само један. Тако је немогуће са српског становишта разумети велика историјска гибања ако се не сместе у конкретан (српски) контекст. Савременици смо превласти једне перспективе у којој се велики део “знања“ нас самих о нама самима заснива на бескрајном подразумевању, општим местима и стереотипима који нису настали као невини скуп искустава већ као пропагандни корпус много пута поновљених лажи које су, нажалост, и за многе наше националне интелектуалце у међувремену – преко отклона од романтичарског до романтизовања фалсификованог – постале истина.
“Варошка легнеда“ је у том смислу роман историјске ревизије у најконструктивнијем смислу те речи. Заснован чврсто на историјским и етнографским изворима, велике промене које су драматично мењале Европу на крају 19.века осветљава у пресеку са српском стварношћу. И То оне већинске Србије – Београд као престоница није репрезент просечне српске насеобине – још мање су то велике европске метрополе из којих српски писци воле да нам посредством својих махом отмених и учених јунака објашњавају српску нарав, искуство и судбину.
Тако парадоксално постаје чудно што се радња једног српског романа одвија у српској вароши. Ово изокренуто гледиште проистиче директно из духа провинцијализма, комплекса “малог народа“ који великим чине само они појединци који су га “надрасли“, при чему се игнорише увид да појединци креирају друштво колико и оно њих- па чак и они најбољи не долазе ниоткуда- спој личних карактеристика и друштвених околности све нас подједнако формира.
Одговори на многа антрополошка и идентитетска питања која нас и дан данас муче не налазе се тамо негде – овде су, само их треба прочитати на прави начин. Ми своју историју не познајемо довољно – супротно опасном наративу о вишку историје у нашим животима – рекла бих да се то посебно односи на локалне историје и сазнања о реалном друштву различитих епоха наше прошлости. Друштво којим се ја бавим, затечено у раскораку између тек пресечених оријенталних утицаја, свог европског идентитета и аутентичног- који се тражи у изгубљеном континуитету са средњовековном државом и духовношћу- узбудљиво је, интригантно и у великој мери, а захвљујући провинцијализму и заслепљености туђим, непознато.
Да ли сте знали да је у Краљеву основана прва пољопривредна школа у Србији чији је управник био први српски доктор пољопривреде! Да ли сте знали да је један Краљевчанин био два пута актер афере око завере ради убиства краља? Да ли сте знали да су Краљевчани сами подигли једну бању, да је спиритистичка мода викторијанске Енглеске живела у овој малој вароши? Да ли сте знали да су Краљевчани још почетком друге половине 19. века захтевали петицијама у више наврата да се у вароши отвори гимназија а да је женска Раденичка школа почела са радом много раније него што бисмо очекивали у складу са наративом о “дубоко патријархалном друштву“. Да је Миленко Веснић, један од најзначајнијих српских политичара епохе, био Краљевчанин? Да је син чувеног краљевачког свештеника познати проналазач? Да су богати поклањали сиромашнима и подизали задужбине које и данас сведоче томе?
Низ питања може се наставити у недоглед али и применити на сваку другу српску варош, село или мали град. Ту, у том узаврелом животу, у процесу, малим личним причама и локалним политикама, вредостима, раздорима, иницијативама, потребама, чита се национални идентитет и све што окружује један тако сложен и антрополошки интригантан (мада све више идеолошки непожељан) феномен а са њим и код наше историјске судбине- наше прошлости и будућности.
Зато одговор на питање са почетка текста не исцрпљује чињеница да је Краљево мој град. “Варошка легенда“ је српски роман о српском човеку у једном турбулентном периоду који стално прескачемо јер није довољно “важан“, из једне перспективе коју углавном пропуштамо јер се радије бавимо утицајима који су дошли споља и њиховим узроцима (што је сасвим легитимно, али није довољно) него ефектима које су изазвали или спонтаним кретањима унутар српског друштва.
Краљево – зато што се важност једне теме или дела не мери величином града који описују већ снагом истине коју сведоче и коју успевају да обухвате. Сматрам да је за то пресудна дубина знања, увида и осећања и да је последњи тренутак да почнемо уместо спољашњом величином површно схваћених догађаја, места и личности да се бавимо дубоким значењима универзума које стварамо.
