У загрљају Мокре Горе, уз сами Ибар, прибила се брда једно до другог и формирала котлину.
Када је Бог стварао Ибарски Колашин мора да нам је у бунилу доделио овај истовремено добар и неповољан стратешки положај. Ни не чуди чињеница што нам је у ДНК уграђен брдски карактер, хајдучка крв.
Нajвећи део Колашинаца дошао је у ове пределе из Црне Горе, притиснут турском влашћу. Неки су се настанили уз сами Ибар, а неки су зашли дубоко у брда.
Не постоје прецизни подаци о броју становника овог места. Помињу се бројке од 1.000, па све до 6.000.
Културни идентитет Колашинаца проткан је мултинационалним елемнтима, од утицаја Турске, која је овде била присутна све до 1912. године, до дубоко укорењених духовних вредности, сабраних у верској колевци Колашинаца – манастиру Дубоки Поток.
У вртлогу тешких ратних времена, борби за огњиште, потиснути константним страхом и питањенм: шта је следеће, једини излаз био је у вери и сабрању.
Баднњи дан и Божић дани су у години, када Колашин осване у свој својој лепоти. Тада на тренутак утихне тужна чињеница, коју се сви трудимо да некако заборавимо: колико је младих отишло за комадом неба и снова…
Тог се дана чини да је свака колашинска кућа празна. Порта цркве Свете Тројице готово да је недовољна да прими све оне који желе да присутвују паљењу бадњака и да се уз коју чашицу куване ракије присете, колико је било лепо одрастати извиђајући ливаде и шуме, док истовремено све оно што је лоше, стискају на дну својих мисли.
Познат по непрегледним шумским богатствима, једној од највећих брана са глиненом основом у Европи која се налази на језеру Газиводе и бројим другим садржајима, нешто се ипак издваја што чини Колашин надалеко чувеним– ракија.
У посебним приликама, домаћин ракију пресипа у ибрик, из ког потом ракију служи у чаши која се назива чајна.
Пре него што је попије, гост се прекрсти и наздравља следећем.
Иако је овај обичај карактеристичан за ове крајеве, пронађен је податак да поједине породице у Куршумлији такође практикују чајну.
Претпоставља се да је у неком тренутку, због лоше ситуације у Колашину, негде између 14. и 16. века, део људи отишао у Куршумлију и успео да очува виталне делове културног идентитета, чији је чајна неизоставни део.
Ако вас пут којим чудом одведе у Колашин, сетите се да је сваки корак или удах, пандан слободи, да су ову успавану котлину у прошлости будиле и сирене за узбуну и рафали пушака, али да су упркос свему Колашинци наду на дну џепова скривали и носили где год да су их повели, било на ливаду, било на пашњак.
Није то у кљуну голуба,
Што је слетео на Нојево раме
Била гранчица маслине,
Био је то цвет трешње,
Убран у воћњаку прадедовском.
Није се то природа расрдила на човека,
То пољима корачају наше прамајке
И жању златне класове жита.
Није то јуче извор у гори пресушио,
То се поток у равницу спустио
Да накваси распуклу земљу потомака,
Лековитом водом предака.
