Ове године се обележава осам деценија од настанка Орсон Велсовог „Грађанина Кејна“ који је према многим критичарима највеће филмско остварења у историји кинематографије . Такве квалификације за уметничко остварење у садашњем тренутку су потпуно безначајне, јер дистинкција између личног става који се манифестује свиђањем одређеног садржаја насупрот вредности уметничког дела по себи, се потпуно брише.
У тој констелацији, публика (као једини меродавни критички субјект) оснажена прогресистичким тржишним и маркетиншким тенденцијама постмодерне уметности у капиталистичком друштву, по ком је валоризација тржишне успешности филмског остварења једини критеријум вредности, радије бира ескапистичко или хедонистичко филмско остварење које ће јој олакшати целодневну тржишну борбу под терором капитализма него да преиспита дуговечност појединих филмских остварења из предратног периода.
Да су ови критеријуми примењени на Орсон Велсовог „Грађанина Кејна“ никада не би ни био доступан широј публици и отишао би у заборав јер у првим годинама двадесетпетогодишњи Орсон Велс није доживео финансијски успех са овим филмом. Тај неуспех нема никакве везе са вредношћу овог филмског ремек дела већ је то плод бесумучне опструкције промовисања овог филма од стране Рандолфа Херста по ком је грађен лик „Грађанин Кејн“. Међутим да је вредност филма јача од тржишних механизама показује дуговечност овог пројекта младог Велса.
Ко филм не посматра само кроз помодно дивљење кадровима, естетиком, музиком или било којим споредним елементом седме уметности зна да је Грађанин Кејн заправо мегаломански новински магнат Рандолф Херст, међутим Рандолф Херст поред типичне приче за успешног капиталистичког магната који је кренуо са дна хијерархијске лествице, из потпуног сиромаштва се уздигао способношћу на тржишту и спремношћу да преузме ризик без обзира на све емотивне крахове које га прате, није само то.
Пре ближег појашњења Орсоновог пројекта и јасног политичког подухвата да опише Рандолфа Херста, не могу да се отмем утиску и да не направим хипотетичку ситуацију која има везе са садашњим тренутком. Наиме, Рандолф Херст као тадашњи тајкун има доста сличности са Мирославом Мишковићем који је поред опструкције појединих истраживачких подухвата који су се тицале његовог беспрекорног хијерархијског уздизања урадио нешто што Рандолф није, написао је аутобиографију Ја, тајкун.
Та аутобиографија која је потпуно фасцинирала српску омладину опијена капиталистичком диктатуром, које углавном није ни свесна. Оберучке је прихватила тај идеолошки калуп који је створио осећај потпуног саосећања са главним јунаком, апологетом неолибералног капитализма који је једино и искључиво прихватио тржишни ризик и без икаквих губитничких мисли доспео до самог финансијског врха. Да је Рандолф Херст написао аутобиографију Ја, подржавалац Хитлера можда би тадашња америчка омладина исто попут српске омладине величала Рандолфов тржишни успех и потпуно обесмислила уметнички напор Орсон Велса да прикаже стање америчког духа, разорну моћ стварања искривљене слике стварности од стране медија и стање у друштву која карактеришу превирања о потребности учешћа у Другом светскм рату.
Шта представља Рандолф Херст- „Грађанин Кејн“?
Велика економска криза 1929 године, поред Другог светског рата је шири контекст овог филмског ремек дела који је у том тренутку направио јасно разграничење између две Америке, прву симболизује корпоративни и експанзионистички свет оличен у лику Рандолфа Херста, док другу Америку симболизује такозвана њудиловска интелигенција отелотворена у младом Орсону Велсу. Велики распад економских система, дванаестогодишњи напори Рузвелта да финансирањем становништва преко јавних радова надокнади огромну економску штету, Сједињеним државама значајно је осујетио амбиције да постане водећа светска сила. Док је насупрот њој у том тренутку настајала нацистичка Немачка која је представљала најсавременију, најмодернију и најефикаснију државу тог времена. Индустријска држава која је била спремна да води индустријски рат и потпуно промени тип међународних односа у својој чувеној борби за Lebens whelt (животни простор), Совјетска неспремност и привремено заустављање неизбежног светског сукоба помоћу споразума Рибентроп – Молотов, ставила је америчко јавно мњење на две стране.
Доминантна страна у подељеном јавном мњењу, коју је представљао пословни свет, медији и сви они који су кројили слику о свету америчким грађанима били су на страни мудрог канцелара Хитлера. Ког је тако ословљавао у својим насловима Рандолф Херст, власник преко четири стотине медија у том тренутку. Према америчкој корпоративној елити која је контролисала јавно мњење, интерес читаве Америке је сарадња са таквом Немачком пре него ли сукоб са њом. Пословни интерес корпоративног слоја Америке стављен је у исту равну са политичким интересом читавог америчког друштва. Херст наравно није једини који је опијен Хитлеровом харизмом, „Грађанин Кејн“ представља заправо парадигму најбогатијег и најутицајнијег слоја америчког друштва који је био за сарадњу са Хитлеровим концептом Немачке Европе. Поред Херста, врло значајну подршку нацистичкој Немачкој представљали су још и чувен пилот Чарлс Линдберг који је прелетео океан први и био отворени подржавалац нациста. Такође, Форд као отворени подржавалац Хитлера није заостајао у дивљењу и подршци мудром канцелару, а који је изрекао чувени слоган: „Ако је добро за Форда добро је и за Америку“. Отац браће Кенеди, Џозеф Кенеди који је тада био амбасадор у Лондону, такође је заступао тезу да амерички пословни интереси и политички интереси треба да буду везани за Немачки концепт Европу, а не за Енглеску, Француску а нарочито не за Совјетски савез.
Константна ревизија политичких односа и околности непосредно пре и после Другог светског рата на глобалном нивоу онемогућава да се поверује да је постојала прва горенаведена Америка. Додуше, после деловања сенатора Макартија, тек не може да се поверује да из процеса после „Њу Дила“ тачније „Велике економске кризе“ изашла из Америке групација интелектуалаца опијених социјалистичким и комунистичким идејама а којима је највише био окружен председник Рузвелт. Велики напор који је „Њу дил“ уложио створио је својеврсан слој уметника и културних делатника који су добијали огромне донације од државе за деловање у културном простору они су тада, потпуно нетипично за садашњи тренутак, имали титулу- Federal project number one. Десетине хиљада уметника у Америци су добили финансијски подстицај од државе да сликају, пишу, да се створе прве позоришне трупе са Хиспано и Латино Американцима. Свако мало место у Америци добило је финансираног писца од стране државе који ће писати историју тог града, тако су настајали велики уметници али највећи међу њима био је тада двадесетдвогодишњи Орсон Велс. Његова блискост са Франклином Делано Рузвелтом највише се огледа у томе да му је Орсон Велс лично писао говоре.
Одговор Холивуда на нарастајућу најутицајнију класу која подржава Хитлера био је позив младићу Орсону Велсу, који је у тим затегнутим односима направио филм „Грађанин Кејн“ који се баш због оволико сложене друштвене ситуације сматра највећим филмом у историји филма.
„Грађанин Кејн“ добија додадтну историјску вредност када се посматра као филм о Херсту који је само симболичка и парадигматска фигура свих најбогатијих америчких присташа Хитлера, који су у лику Џона Фостера Кејна потпуно демистификовани. Зашто је баш Херст изабран за симболичку фигуру? Он је изабран да би се у једној друштвеној појави показала разорна и погубна моћ монополистичког капитализма, јер Херст са власништвом од четири стотине листова без икакве кочнице изједначава свој лични и класни интерес са интересом читавог америчког друштва и конзументима његове опојне пропаганде представља то као и њихов интерес, а заправо је по среди пропаганда делатност која представља како један човек уништава читаву слику света једној тако великој нацији у тако важном историјском тренутку. Начин на који је Херст у овом филму разбијен у паран парчад представља све заблуде и тенденције ка окретању америчког друштва ка подршци Совјетском савезу.
Откуд Југославија у вези са највећим филмским остварењем у историји?
Задатак Комунистичке партије Америке која је повезана са уметницима, интелектуалцима проистеклим из пројекта Federal project number one је био да се помогне Совјетском савезу, који у том тренутку није могао да добије рат без америчке помоћи. Што не значи да овај текст треба да иде у потпуну релативизацију учешћа Црвене армије, чији су доприноси несумњиво највећи, иако садашњи ревизионистички таласи нарочито амерички то демантују сваке године све упечатљивије. Без обзира, немачка армија је тада стигла до Лењинграда, Москве, Стаљинграда у најкраћем могућем року. Било је потребно да се то напредовање на неки начин обустави и да се уведе Америка у рат, чијим ће учествовањем рат постати светских размера. Америка је имала велико нерасположење да се уђе у рат што је била и сама критика Орсона Велса, док је задатак комплетне мреже Коминтерне био, поготово у Америци, да се припреми Америка за улазак у рат. Главни услов који су Американци тада постављали је моменат у ком се повезују „Грађанин Кејн“ и Краљевина Југославија, јер се он тиче покретања конкретног отпора у Европи фашистичком завојевачу. Историјски тренутак тог америчког захтева је подразумевао Совјетско повлачење, квислиншку Француску, фашистичке режиме у Мађарској, Румунији, Италији, Португалу, Шпанији, дакле у Европи не постоји тачка ослонца која ће омогућити Америци сарадњу у деловању против нацистичке Немачке. То је тренутак у ком Коминтерна даје Јосипа Броза Тита Американцима, КПЈ потпуно мења своју политику о Југославији као тамници народа и династије Карађорђевић што је пре био јасан континуитет диригован од стране Коминтерне у односу на Југославију као главно упориште антикомунизма. Ови догађаји имају разне интерпретације, јер идеологизовани научници имају манир да у складу са садашњим политичким интересом интерпретирају ствари. Из тог разлога 27. март има прегршт интерпретација, које су потпуно неспојиве. Додуше, мени је ова интерпретација коју је непосредно у јавности заговарао редитељ Љубиша Ристић најближа, јер има упориште у тако великом филмском остварењу и стању тадашњег америчког духа. Она подразумева да главни организатор 27. марта споља није првенствено Британија, већ Америка преко своје војне обавештајне мреже ОСС на челу са Вилијамом Ј Донованом, чија се повезаност са овим дешавањима помиње у мемоарима Словенца Ваухника који је био војни аташе у Берлину, и помиње Донованове доласке пред рат у Југославију.
Затим појављују се вести како се у Титовим чувеним одласцима за Париз, Москву и Истанбул, Тито у Селцу код Секвенице у Американском дому Мабел Грујић, налазио са Хамилтон Фиш Армстронгом и Донованом што представља врхунац совјетске и америчке сарадње у деловању КПЈ после пуча који ће бити извршен 27. марта. Комунистичка партија Југославије тада излази из илегале и делује са осталим патриотским елементима који су се одупирали везивањем за Нацистичку Немачку. Дакле КПЈ као адут који су Руси понудили Американцима и услов који су Американци тражили за улазак у рат се испоставио као учинковит потез који повезује америчко тражење за отпором Европи и проналажењем у Југославији, који треба да представља демантовање у пракси „Грађанина Кејна“ који се кроз Рандолфа Херста залагао за фашистичку корпоративну доминацију која би одржала његово богатство.
