Friday, September 17, 2021
Politika У сусрет устоличењу новог Митрополита: однос Амфилохија и црногорске власти од 1997....

У сусрет устоличењу новог Митрополита: однос Амфилохија и црногорске власти од 1997. до 2020. године

У сусрет устоличењу новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, које ће бити обављено у Цетињском манастиру 5. септембра, анализирали смо однос његовог претходника на цетињском трону и црногорске власти. Митрополит Амфилохије спада у ред најзначајнијих личности новије историје Црне Горе, али и уопште српског народа. Иако је био црквени великодостојник, спој политичких околности и његовог карактера и темперамента довео је до једне, са политиколошког становишта, надасве занимљиве ситуације у којој је он био веома активан учесник у политичкој сфери црногорског друштва и готово свака анализа политичких процеса у савременој Црној Гори без освртања на лик и дело Митрополита практично је немогућа.

Прва епизода: избор „разборитог човека“

Године 1997. настаје политички раскол унутар владајуће и најмоћније странке у Црној Гори Демократске партије социјалиста. Тада је председник владе Црне Горе Мило Ђукановић сменио Момира Булатовића на челу странке након чега се Булатовић издвојио са својом новом странком. Тешко је утврдити шта је био повод и пресудан фактор који је утицао да до овога дође, али нема сумње да ова крупна промена представља један од најважнијих догађаја у новијој историји Црне Горе. Од тог тренутка, Мило Ђукановић ће започети своју политичку доминацију, а Црна Гора ће све више почети да се политички удаљава од дотадашњег политичког курса. До разлаза долази у тренутку када су се у Србији одржавали масовни протести против Милошевићевог режима због непризнавања резултата локалних избора у минулој години. Ове протесте подржавала је и СПЦ која је већ тада била изразито антирежимски расположена када је Милошевић у питању.

(Фото: Непознато)

Ипак, у том тренутку, једна од најзначајнијих линија расцепа у црногорској политици али и у друштву био однос према заједничкој држави и националном идентитету . По том основу, Ђукановићеви противници су га све више повезивали са тзв. „сепаратистичким“ дискурсом који су заступали Либерални савез Црне Горе и Социјалдемократска партија. Пошто су избори за председника Црне Горе били заказани за 1998. годину Ђукановић се одлучио да игра на карту блискости са Црквом и тиме покаже да нема намеру да подрива заједничку државу. Управо ту долази до прве интеракције Митрополита Амфилохија са властима.

Како су избори били заказани за октобар, Ђукановић је решио да почетком септембра посети Патријарха Павла у Београду, заједно са Амфилохијем, о чему су извештавали медији и тиме, чини се, произвели довољно јак одјек. Уследили су избори на којима је, после почетног заостатка у првом кругу, Ђукановић однео победу у другом кругу и тиме постао нови председник Црне Горе, овога пута изван сенке Милошевића и Булатовића. Након избора Ђукановић одлази у Цетињски манастир и поклања се моштима Светог Петра Цетињског. Управо Амфилохије га је дочекао том приликом да би након тога изјавио да је то „благословен дан, јер је Црна Гора чекала више од педесет година да њен први човјек пољуби мошти првог и највећег Црногорца. Свети Петар Цетињски је мјера сваког господара Црне Горе и Ви (Ђукановић) то сте разумјели“. Недуго затим, Ђукановић је заједно са Амфилохијем налагао бадњак испред Цетињског манастира и тада се од Mитрополита могло чути како се ради о духовном чину, а не о политичком, и како је Ђукановић „разборит човек“.

На основу ове прве епизоде, можемо рећи да је однос Митрополита са властима започео у кооперативном тону а сам Ђукановић је, као што је већ речено, започео своју политичку доминацију. Ипак, још 1998. на Цетињу је, мимо канона, постављен за предводника такозване Црногорске православне цркве (у даљем тексту ЦПЦ) Мираш Дедеић, да би већ почетком 2000. године она била и формално регистрована на Цетињу. Иако Ђукановић првобитно није пружао отворену подршку тој невладиној организацији, он већ 2000. године честита Божић њеним припадницима и у свом писму патријарху Павлу говори, додуше индиректно, о ЦПЦ као наследници некадашње, наводно аутокефалне Црногорске цркве [1]. Овим је, уз све чешће угрожавање имовине СПЦ од стране припадника ЦПЦ, постављен нови оквир за односе Ђукановића и СПЦ што се убрзо очитало кроз поруке митрополита Амфилохија.

Друга епизода: „Црна Гора потпомаже пропаст Космета“ и краткотрајно помирење

Године 2001. у интервјуу за Глас јавности, поред питања имовине, Митрополит изриче веома оштру и директну критику на рачун Ђукановићевог режима о питању ангажованости око кризе на Космету, рекавши да „званична Црна Гора данас се одриче Косова и Метохије и својим чињењем или нечињењем потпомаже пропаст Космета“ и још „да званична Црна Гора постаје саучесник у страшном злочину који је извршен на Космету“. Није нам познато да је Митрополит пре овог интервјуа доводио црногорски режим у везу са Косметом, али је неспорно то је ће тема Космета убудуће бити једна од најчешћих повода за његову критику.
Већ наредне године, на прослави Српске нове године у Подгорици Амфилохије је изјавио: „Нека би Бог подарио да буде што мање оних који се клањају паганском цару проклетом Дукљанину и нека паганског цара Дукљанина саки Црногорац прикује чекићем за Везиров мост“ [2]. Ова порука нам се чини посебно занимљивом из неколико разлога. Најпре треба разумети контекст у ком је она донесена. У Црној Гори су одржавани парламентарни избори 2001. и 2002. године на којима је питање државноправног статуса Црне Горе било „централна изборна контроверза“ [3].

У том тренутку, део блока који је заговарао идеју независне Црне Горе тој идеји је давао идентитетску потпору, пре свих Либерални савез Црне Горе, док су се ДПС и СДП са мање или више политичког опреза наслањали на тај тренд. Управо је средњовековна држава Дукља представљала једну од најважнијих компоненти у афирмисању црногорског националног идентитета, који по свом садржају не би требало да има никакву везу са српском историјом и српским националним идентитетом, јер се корен савремене црногорске државности састојао у њој . Ипак, сам Митрополит је касније објашњавао ту своју изјаву тиме да је цар Дукљанин „симбол паганства, богоборства, аморалности, братомржње, братоубиства и зла. Дакле, то је позив Црногорцима да се прикује за Везиров мост и да се уништи богомржња, братомржња, неслога и раздор“.

Попис 2003.

Црну Гору је наредне године чекао попис становништва, претходно два пута одлаган. Иако је попис, сам по себи, уобичајена активност коју свака држава спроводи најчешће на сваких десет година како би имала прецизне податке о свом становништву, у Црној Гори је, мање или више слично као и у њеном окружењу, попис постао много више од пуког ажурирања државне статистике. Како је питање националног идентитета у том тренутку било једно од централних питања у јавној сфери у Црној Гори, попис је доживљаван, неретко и фаталистички, као подвлачење црте које је требало да покаже којим путем ће друштво и држава ићи у наредном периоду.

С тим у вези, „Српски форум Црне Горе и Вијеће народних скупштина Црне Горе организовали су 23. августа 2003. у манастиру Маине код Будве научно-стручни скуп „Српски народ у Црној Гори” на којем је требало да буду утврђене смернице за пописно изјашњавање“ [4]. Један од присутних на овом скупу био је и Митрополит Амфилохије али, осим својим присуством, није упућивао конкретне поруке властима у том контексту, класније објашњавајући како црква није везана за конкретну нацију и како се не бави никаквим агитовањем у том смислу.

Нешто отворенију поруку властима те године упутио је у својој Васкршњој беседи, када је власт упоредио са влашћу Понтија Пилата. Иако је ова порука изазвала оштре реакције тадашње државног врха, Митрополит је те оптужбе искусно неутралисао објашњењем како празник Васкрс не може да прође без помињања Понтија Пилата и како није говорио о конкретној власти у Црној Гори већ уопште о политичкој власти у садашњости која са собом носи иста искушења као и она у Пилатово време.

Брисање српског језика, црква на Румији и клетва наследника Светог Петра Цетињског

Сукоб са властима настављен је и наредне године када је школама у Црној Гори српски језик као предмет замењен „матерњим језиком“. Говорећи о тој промени, Митрополит се поново критички осврнуо на власти рекавши да „министар Бацковић (тадашњи министар просвете и науке у Влади Црне Горе, прим. аут.) убија памћење, краде језик и писмо којим је овај народ ушао у историју. (…) То је једно од помрачења нашега времена кад полуучени људи узму у своје руке просвјету“.

Потоње, 2005. године, уз помоћ Војске Србије и Црне Горе, хеликоптером је постављена црква Свете Тројице на планини Румији изнад Бара. Овај безмало несвакидашњи догађај створио је нову тачку сукоба на релацији СПЦ–држава. Иако је наложено уклањање поменуте цркве, Митрополија је то одбила, а цела ствар се подигла на највише нивое Цркве и државе. Овај спор је опстајао у мањој или већој мери све до силаска ДПС са власти у држави. Посебно треба истаћи клетву коју је Митрополит изрекао уочи Божића 2011. године, рекавши „ко срушио тај храм, Бог га срушио, и њега и његово потомство и часни крст му судио“.

Референдум и „обнова“ независности Црне Горе

Уследила је, уз 2020. годину, вероватно најзначајнија година у новијој црногорској историји. Године 2006. одржан је референдум на ком су грађани Црне Горе изгласали независност од заједничке државе са Србијом. У читавој референдумској атмосфери која је тада владала у Црној Гори, иако су многи очекивали да ће Митрополит да стане насупрот црногорском режиму који се залагао за независност, то се није десило.

Забележено је да је о овом питању Митрополит говорио да „за остварење јеванђелске мисије цркви није неопходна ни заједничка држава ни независна Црна Гора. И једна и друга државна творевина могу бити више или мање повољан амбијент за живот цркве и њену проповијед“. Ове речи можемо протумачити као поруку властима да не морају очекивати нападе са његове стране, што по садржају битно одудара од порука које су се могле чути у претходном периоду.

Исте године, након референдума, организован је Сабор Међународног фонда за јединство православних народа, у организацији Владе Црне Горе и СПЦ. Био је то вероватно први пут да су се Митрополит Амфилохије и представници црногорских власти, пре свих Мило Ђукановић, тако отворено нашли на истој страни. Иако нисмо успели да пронађемо конкретне Mитрополитове поруке властима том приликом, можемо без двојбе закључити да је 2006. била, једна од ретких, епизода у односима Митролита и власти у којој није било конфронтација.

Нови Устав

Kao логичан след активности, након стицања независности уследило је креирање и усвајање Устава Црне Горе. Новим Уставом требало је заменити застарели из 1992. године и са становишта нашег рада две су промене посебно занимљиве. Прва се тиче службеног језика а друга се тиче вера и верских заједница. Најпре је Уставом из 1992. чланом 9 као службени језик био одређен „српски језик ијекавског наречја“ [5], без икаквог спомињања црногорског језика, док је чланом 11 питање вера и верских заједница било регулисано тако да „Православна црква, Исламска вјерска заједница, Римокатоличка црква друге вјероисповијести су одвојене од државе“.

Новим Уставом из 2007. питање језика регулисано је тако да је, по члану 13, службени језик црногорски, а у службеној употреби су још и српски, хрватски, босански и албански језик [6]. Питање вера и верских заједница регулисано је чланом 14, тако што су уставотворци употребили само термин „вјерске заједнице“, у контексту одвојености од државе и равноправности, без икаквог даљег прецизирања. Ове две битне измене су биле разлог да се Митрополит Амфилохије поново жестоко супротстави црногорским властима рекавши да „данашњи просветитељи укидају свом народу цркву и српски језик, што нису урадили ни Турци, ни Млечани ни Аустроугари“. Овом изјавом јасно је прекинуто својеврсно примирје између митрополита и црногорских власти.

Најсрамнија издаја Црне Горе

Недуго након осамостаљивања и доношења новог устава, Црна Гора се нашла у специфичној позицији услед једностраног проглашења независности Косова, у фебруару 2008. године. Већ почетком те године, на прослави српске Нове године у Подгорици, Митрополит је, кроз молитву, послао упозоравајућу поруку властима: „Нека Господ да разума и и властима у Црној Гори, да не погазе завете не само Немањића, него и Балшића и светородне лозе Петровића. Онај који би, међу Црногорцима, потписао лажну независност Косова и Метохије, наводи на себе проклетство Светог Петра Цетињског и узима образ Црној Гори“.

(Фото: Политика)

Многе земље Запада су лако и брзо донеле одлуку да признају акт приштинских власти, што је, уз отворено залагање албанске мањине у Црној Гори, стварало све већи притисак да и она пувуче такав потез. Са друге стране, огомна већина православног становништва у Црној Гори била је против те одлуке, а како је сам Митрополит црногорско-приморски уједно и носилац титуле егзарха (чувара) вештеног трона пећког, било је потпуно јасно да тако политички рискантан потез не би могао да прође без његове оштре реакције.

Најпре је неколико дана пре признавања, у свом маниру и још једном, покушао да апелује на државни врх уоквиравањем датог питања тако да се бира између образа и достојанства, са једне стране, и „што пунијег дебелог црева кобасицама од лудих европских крава“, са друге стране. Када је неколико дана касније Црна Гора, заједно са Македонијом, признала независно „Косово“, део тзв. „просрпске“ опозиције је организовао протестни митинг у Подгорици на ком је један од говорника био и Митрополит Амфилохије. Том приликом је послао поруку да је то „најсрамнија издаја Црне Горе! […] Нема то нико право да уради, ако неће да изгуби образ. Може да губи свој образ, али не може губити образ Црне Горе и Црногораца“. Иако се у том тренутку чинило да је црногорска власт саму себе урушила тим чином, није дошло до политичких промена у земљи.

Трећа епизода: Дукљано-Монтенегрини, а не Црногорци

Иако је од проглашења и признавања независности тзв. Косова било, као што можемо видети, критички настројених порука, може се рећи да је период након 2008. године био један релативно мирнији период. Међутим, до веће политичке узбурканости поново долази 2014. године када је Црна Гора одлучила да следи спољнополитичку одлуку ЕУ о увођењу санкција Русији, а и приступање НАТО алијанси бивало је све извесније.

Најпре је митрополит 2014. године, на празник Светог Василија Острошког у Никшићу, критиковао одлуку власти да се уведу санкције рекавши „да дајући некакве санкције Русији у ствари они потурају угарак, ону спаљену кућу у Пиви 1943. године, угарак у спаљивање живих људи данас у Одеси. Ако је то демократија, ако је то заштита интереса Црне Горе, онда нека им је далеко бијела кућа“. Посебно важну поруку Митрополит је послао идуће године истим поводом. Тада је његова критика била знатно оштрија и конкретнија. Најпре је одржао говор на протесту дела опозиције испред Скупштине Црне Горе где је изговорио клетву Светог Петра Цетињског и критиковао власт због социјалних неједнакости и спољнополитичког курса, да би корак даље отишао крајем године. Тада је рекао да иза те одлуке не стоје Црногорци него група Дукљано-Монтенегрина и да „ако [власт]није спремна да се промијени, онда мислим да ће Црногорци морати да је промијене. Ако овако настави она издаје виталне интересе Црне Горе. И већ је то учинила издајом Косова и Метохије, издајом Русије и свега православља и уједињењем са вјековним непријатељима Црне Горе против којих се борио Свети Петар Цетињски. Надамо да ће се промијенити, а ничија није до зоре горјела“. Ово је, без двојбе, била једна од најважнијих порука властима, јер је први пут јасно истакнуто питање утицаја који црква може имати на изборну вољу својих верника.

Поред односа са Русијом и НАТО, 2015. година је посебно битна и из разлога што је тада започет рад на изради нацрта Закона о слободи вероисповести, који ће, касније ће се испоставити, бити завршна, можда и најзначајнија тачка у односима митрополита Амфилохија са властима у Црној Гори.

Афера „државни удар“

Ипак, пре ескалације кризе око наведеног закона, треба се осврнути и на Амфилохијево коментарисање такозване афере „државни удар“, која је трајала од 2016. до 2021. године, у оквиру које су похапшени и касније најпре осуђени а потом ослобођени лидери дела опозиције, уз неколико држављана Србије и Русије. У почетку, Митрополит није износио отворене ставове о том питању, али јесте изражавао сумњу у заснованост оптужби и намере читавог процеса, да би након две године и након осуђујуће пресуде оптуженима изашао са много оштријим речима. Тада је говорио како су ту пресуду донели „они који служе моћницима НАТО“ и уз то изједначио НАТО са фашистима и нацистима.

Финална епизода: литије до промене власти и свести

Криза око Закона о слободи вероисповести започела је крајем децембра 2019. године, а ефективно је трајала све до пораза дотадашње власти у чему је пресудну улогу одиграла СПЦ. Како се ради о, вероватно, политички најтурбулентнијем периоду у новијој историји Црне Горе, о њему се може написати цео један засебан рад. Ипак, нећемо се упуштати у детаљнију анализу свих порука које су се могле чути тим поводом, већ ћемо указати на најважније моменте у односу Митрополита и власти.

(Фото: Непознато)

Митрополит је у првих неколико месеци слао сигнале да је отворен за разговоре са Владом како би се решио спор око одредаба закона које су ишле на штету СПЦ. Ипак, већ средином јануара, он је у Тивту послао јасну и отворену поруку: „нека падне овај Закон о безакоњу или нека падне Влада која га је донела“, чиме је валст практично довео у крајње незавидну позицију да или попусти и покаже слабост или иде до краја. Трачак могућности да може доћи до споразумевања власти са СПЦ нестао је средином јуна када је, после прекида због паднемије вируса Корона, најављено поновно организовање литија широм Црне Горе. У том тренутку, остало је два и по месеца до парламентарних избора и било је све извесније да ће доћи до првог пада ДПС са власти.

Управо до тога је и дошло, 30. августа, када су резултати избора показали да су три опозиционе коалиције освојиле тесну парламентарну већину. На неки начин и симболично, Митрополит Амфилохије се дан након избора састао са будућим премијером Здравком Кривокапићем у Саборном храму Христовог Васкрсења. Два месеца касније, 30. октобра, Митрополит Амфилохије преминуо је у Подгорици од последица заразе вирусом Корона.

Закључак: амбивалентан однос са тенденцијом погоршавања

Однос митрополита Амфилохија са црногорским властима бисмо, на основу његових порука, могли окарактерисати као амбивалентан са тенденцијом погоршавања. Ретке епизоде добрих односа можда можемо објаснити тренутним интересима власти да стекну легитимитет у црногорском друштву које је дуги низ година било и остало везано за институцију Митрополита црногорско-приморског и самог Амфилохија. Са друге стране, за самог Митрополита Амфилохија не можемо рећи да је априори и безусловно био противник или поборник власти у Црној Гори, као ни да је био заступник неке идеологије. Тако смо имали ситуацију да су га једни, што је био најчешћи случај и долазило је углавном од црногорских власти, нападали да је српски клеронационалиста, док је, ређе, долазило и до оптужби и инсинуација да ће он у неком тренутку издвојити своју Митрополију из канонског јединства са СПЦ и тиме помоћи црногорским властима у афирмацији новог црногорског идентитета.

Да ствар буде још занимљивија, иако су многи представници цивилног друштва и власти (који су словили за људе либералне провенијенције) оптуживали митрополита Амфилохија да вуче Црну Гору у прошлост и да је кочница развоја црногорског друштва по постмодернистичким мерилима, у ставовима митрополита Амфилохија можемо наћи и неке либералне елементе. Пример за то је да Митрополит, у складу са канонима Цркве, није желео да се одређује по питању државноправног статуса као ни по питању националности његових верника. То што је он промовисао идеју да црногорско друштво треба да буде прожето светосавским духом потпуно је легитимно са либералног становишта и потпуно је очекивано од једног црквеног великодостојника.

Овакве парадоксалности биле су саставни део лика и дела Митрополита Амфилохија који је, уз Мила Ђукановића несумњиво обележио Црну Гору 21. века и за очекивати је да ће се у будућности истраживачи бавити ликом и делом Митрополита Амфилохија. Остаје нам да видимо како ће се новоизабрани Митрополит Јоаникије односити према струјама свог времена и колико ће приступом и/или стилом следити свог претходника.

________
Извори:
[1] Раковић, А. (2015). Срби и религијски интервенционизам 1991–2015. Хришћански културни центар др Радован Биговић.
[2] Исто, стр. 86.
[3] Гоати, В. (2016). Партијски систем Црне Горе. У Изборни и партијски систем Црне Горе – перспектива развоја унутарпартијске демократије (стр. 45-84). Центар за мониторинг и истраживање CeMI.
[4] Раковић, А. (2015). Срби и религијски интервенционизам 1991–2015. Оп. цит., стр. 88-89.
[5] Устав Републике Црне Горе (Службени лист РЦГ, бр. 48/92)
[6] Устав Црне Горе (Службени лист ЦГ, бр. 1/2007 и 38/2013 – Амандмани I-XVI)

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Ustanak ekologa i akcija Zelenih

Svijet je postao tanka nit koja nas dijeli od života i smrti. Planeta će ostati, ali hoćemo li mi na njoj, tek...

Проф. др Бојанин: Прича којој би школа требало да нас учи, али то не ради

Младост је једно тешко и озбиљно развојно доба. У младости се развија максимални развој човекових мисли, и максимално издиференцирана осећајност. Еротска љубав,...

A. D.

Opet ne znam ko sam.Svako jutro se budim u nadi da je ovo samo loš san.Iznova me progoniš,Ti uvek nađeš nov način...

Zašto je leg drive veoma bitan na benču?

Hteo sam da današnju temu nazovem "dOdAjTe 10kG nA vAs bEnČ dAnaS!1!", ali sam skontao da nisam klošar, tako da ste ostali...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?