Ja se zovem Đorđe Mitrović, živim u Prokuplju, imam 22 godine i osoba sam sa 100% fizičkog invaliditeta.
U martu 2020. godine Svetska Zdravstvena Organizacija proglašava pandemiju COVID-19 na globalnom nivou, od tog trenutka se ceo svet zatvara pa i Srbija. Naša država uvodi policijski čas koji ima veliki uticaj na celo društvo, pogotovo na omladinu. U tom trenutku moja baba Milanka govori ako mene ovo uhvati ja sam gotova. Moja majka, koja radi kao zdravstveni radnik, dobija odmor pošto je onkolkoški bolesnik. Policijski čas se završava u maju mesecu i država kreće sa ublažavanjem mera i koliko toliko se život vraća u normalu. Leto provodimo pod merama, ali se život odvija koliko-toliko normalno. U novembru mesecu korona brojke u Srbiji kreću opet da skaču, a država ponovo pooštrava mere. U decembru mesecu se zaražava naš veliki kućni prijatelj Vlada iz Gubetina, sa kojim je moj tata bio nerazdvojni prijatelj. Njemu se stanje pogoršava, šalju ga u Niš i on iz punog zdravlja u 34 godini Dan kada korona virus ulazi u moj dom umire 18. decembra u Kliničkom Centru Niš. U tom trenutku korona uzima jedan mladi život, jednog deliju, lavčinu i čoveka sa velikim srcem. Moja porodica njegovim odlaskom doživljava veliku tugu i stres, a meni se vraćaju reči moje babe, koja ima 75 godina, koja kaže da kada je korona uzela onakovog čoveka ja ću da “lipčem k’o pile“.
19. marta 2021. godine moja snajka Tamara odlazi u goste kod njenih sa mojom bratanicom Milom. Sutradan, u subotu, moj brat Peđa odlazi na košarku sa društvom iz komšiluka. U nedelju Pedja i braća od tetke Ivan i Milan i ja odlazimo na Jastrebac da se vozimo (obilazak prirode). Pošto je tog dana padao jak sneg, pravimo pauzu da odmorimo kod izvora i da se osvežimo i Peđa kaže: „Pićemo svi iz iste flašice“, Milan u tom trenutku govori: „Brate kako ovde može da ima korona, ovde korona ne postoji, ovde su šanse za zaražavanje nemoguće“.
Sutradan, u ponedeljak, Peđi javlja drug sa kojim je bio na košarku da je pozitivan i da ima temperaturu. Peđa tog trenutka ide da se testira i s’ velikom neizvešnošću cela naša porodica iščekuje rezultate. Popodne mu javljaju da je pozitivan i dobija temperaturu 37.5 kraći vremenski period. Od tog trenutka korona ulazi u moj dom i kreće velika neizvesnost i borba.
Sutradan, u utorak, majka, tata i ja idemo u bolnicu da se testiramo s’ velikim očekivanjem i nadom da smo negativni na virus. Uzimaju nam briseve i govore nam da sačekamo 10 minuta dok nam ne jave. Mi pod velikom neizvešnošću oćekujemo poziv. Majki zvoni telefon i javljaju da smo svo troje pozitivni. Od tada kreće korona pakao.
Mi se javljamo u Kovid ambulantu u Prokuplju, bez ikakvih simptoma. Doktorka daja majci i meni antibiotike, a tati ništa. Dolazimo kući sa velikim stresom i pitanjima „Šta sada raditi? Kako se ponašati?”. Prvog dana izolacije moji kažu neka prođe samo ovako bez simptoma. Drugog i trećeg dana ja dobijam temperaturu 37.6 i ona prolazi, a brat Peđa gubi miris i ukus. Za vreme izolacije čujemo se sa Tamarom i Milom, koja nam razgali srce i dušu njenim osmesima. Tamarin otac, prika Jova, zove svakog dana da pita kako smo, a brat Milan dolazi svakog dana i donosi ponude i govoreći reči podrške: „Dobro ste za sada, biće to dobro“, ali nam kaže da nema šale i da je to ozbiljan virus. Petog dana naše izolacije javlja se brat Ivan koji kaže da je i on pozitivan na kovid.
Petog i šestog dana izolacije javljaju se blagi simptomi mojim roditeljima, temperatura 37.6, nakon tih dva dana naredna tri dana oni gube simptome i osećaju se dobro. Desetog dana izolacije kreće jaka temperatura babi, majki i tati – 38.5, odmah se javljaju u bolnicu, oni im snimaju pluća, menjaju im terapiju i šalju ih na kućno lečenje. Baba odlazi da se testira 3. aprila i njoj test pokazuje da je pozitivna, 4. aprila moji dobijaju veoma jake simptome, temperaturu 39.2 i Peđa odmah vozi majku i tatu na pregled kod Dr. Milene Rakić koja vadi tati krv i čeka rezultate, oni dolaze kući, u međuvremenu zovu iz bolnice i kažu da tata prema rezultatima iz krvi zahteva hitnu hospitalizaciju i kiseoničku potporu, jer mu je CRP koji pokazuje upalu 197. Majki doktorka daje druge lekove i šalje kući da vidi kako će ona da reaguje na njih.
Ponedeljak 5. april, baba celog dana glavu ne podiže, a majka se oseća dobro, da bi u 18h ja zvao Peđu da mu kazem da babi nije dobro da je vodi što pre kod lekara. Majka meri temperaturu sebi koja skače na 38.5, dolazi tetka Bilja i sa Peđom odvode babu kod lekara. U međuvremenu majki skače temperatura na 39.9 i ja zovem Peđu i kažem mu da majki nije dobro, da dodje što pre po nju. Peđa dolazi, odvodi majku kod lekara i ja u tom trenutku ostajem sam kući, a Peđa mi kaže da će doći brat Ivan da sedi sa mnom. Ja u međuvremenu pustam molitvu da se pomolim gospodu Bogu za zdravlje mojih.
U ovom tekstu moram da pomenem i Oca Predraga Popovića koji je sveštenik u Velikoj Plani, koga pratim od septembra na njegovom YouTube kanalu, koji govori o srpskoj pravoslavnoj crkvi narodskim jezikom i daje ljudima smirenje. On mi je približio naše pravoslavlje i veru u Boga. Njemu dugujem veliku zahvalnost. To veče očekujem poziv brata Peđe da vidim kakvo je stanje mojih, u tom tom trenutku me zove tata i javlja mi da je majka hospitalizovana sa njim u istoj sobi. Posle nekog vremena me zove Peđa i javlja da je i baba hospitalizovana i da svo troje zahtevaju kiseoničku potporu i da imaju obostrano zapaljenje pluća i da se bore za dah. Kada je brat Ivan to čuo ostao je bez teksta, pokiso i potišten. U toku večeri dolaze Peđa i tetka Bilja po stvari i kažu mi da su se izborili da ih smeste u istoj sobi na plin, gde su lakši pacijenti oboleli od kovida. Ja se zahvaljujem gospodu Bogu. Oni zovu majku na interfon da im objasni gde su im stvari, a ja im kažem da im saljem Božiju pomoć. Peđa ide da im nosi stvari i vraća se i kaže da su dobro, da je bolje što su dole u bolnici nego kod kuće da gledam kako im se stanje pogoršava.
Te noći ja ležem u krevet i razmišljam šta je korona uradila, moj dom je ispraznila, Tamara i Mila ne smeju da dođu da se ne bi zarazile, a majka, baba i tata su u bolnici. Od pune kuće ostajemo samo Peđa i ja. Ustajem ujutru, zove baba Mici iz sela i plače na telefon, cula se sa tatom, on joj je reko da su svo troje u istoj sobi na kiseoniku. Ja joj govorim reči utehe, da će sve biti u redu. Uzimam svoj mobilni telefon, otvaram vesti i čitam kako je celoj porodicu u nekom gradu u Srbiji korona odnela brata, majku i oca, a ostala je samo sestra. Ja u tom trenutku shvatam da drugačije ne mogu da im pomognem sem da se molim gospodu Bogu za njihovo zdravlje. Moj brat ide 3 puta dnevno da ih obiđe, ja pojačavam molitvu i 3 puta se molim gospodu Bogu. Slušam molitve Oca Predraga Popovica i napadamo virus, ja molitvom, a osoblje Opšte Bolnice u Prokuplju terapijom i lekovima.
Dolazi sreda, Tamara nam donosi hranu iz Mršelja, a tetka Bilja uveče ćufte. Tata zove Peđu i traži mu slušalice za telefon, on odnosi dva para slušalica. Majka me zove i kaže: „Ovo je k’o u ludnicu, bije muzika, slušaju baba i tata“, a telefoni ne prestaju da zvone, mobilni, fiksni, zove rodbina, prijatelji, da pitaju kako su i da ponude pomoć. Ovoga puta želim da se zahvalim mojim drugarima i drugaricama na pozivima, porukama i rečima podrske: Marko, Andrija, Mihajlo, Tijana, Ana, Busko, Arkan, Milena…
Četvtak je, Peđa me budi i kaže da mora hitno da ide u bolnicu, zove ga Dr. Milena Rakić, stanje im se pogoršava, tatu spremaju da šalju za Kruševac. Tetka Bilja dolazi da mi spremi doručak i da posedi sa mnom, ja pustam ponovo molitvu Oca Predraga Popovića da se zajedno pomolimo gospodu Bogu, mene obuzimaju emocije i krećem da plačem, tetka Bilja me grli i nju obuzimaju emocije i ona krece da place sa mnom. Peđa dolazi kući tog dana i kaže da im se stanje popravlja, ali da moraju biti prikovani za krevet kako im ne bi padala saturacija, inače saturacija tog jutra je babi bila 60, tati 70, pošto je majka bila u boljem stanju ona ih je pazila, davala im hranu i vodu.
Petak je, sada majki nije dobro, boli je želudac i glava, stiglo je sve, briga i sikiracija od prethodnih dana. Tog dana popodne Peđa kreće da ih obiđe, a ja im šaljem ikonu Sv. Petke. Oni su se odmah rasplakali kada su videli šta sam im poslao, savladale su ih emocije. Tamara nas zove, pita šta hoćemo da nam spremi, da nam donese da jedemo, Peđa kaže: „Ništa, mi i ovako bacamo hranu, baba Mici salje koprivnjak po Vasu“.
Subota je, Peđa ujutru ide da ih vidi, a ja od molitve ne odustajem, jer je to je moj vid pomoći. Peđa ide po bolnicu, razgovara sa doktorima, čeka razultate, a ja se kući molim, svakog puta kad dođe ima lepe vesti, rezultati se popravljaju, stanje ide na bolje, tog dana me zove brat Milan da mi kaže da Tijana donosi hranu, pošto je Busku rođendan, a i tortu je poslala Ružica. Uveče idem po prvi put da ih obiđem, šta da kažem, 3 kreveta, moji najmiliji, korona ih zakovala za krevete. Čekamo doktorku da prođe vizita, da nam kaže kako su. Kaže da su bolje i da će biti pušteni u toku sledece nedelje. Meni se javlja osmeh na lice.
U nedelju je bio dan kada smo išli u selo da završimo obaveze koje smo imali, tu su nam pomogli Miloš i Milan kojima dugujemo Peđa i ja veliku zahvalnost.
12. april, Peđa se dogovorio sa Tamarom da idemo po nju i Milu. Posle 25 dana Tamara i Sanjica su nam spremile doručak po narudžbini. Polazimo iz Mršelja, zove majka i kaže da pustaju nju i tatu iz bolnice, mojoj sreći nema kraja, počeli smo da se skupljamo, ali kako će baba sama dole, kaže doktorka pustiće je sutra, ali kako će ona kući bez kiseonika, ali mi imamo Vasu koji rešava sve probleme, kaže on Peđi da je našao koncentrator za kiseonik. Peđa je otišao po tatu i mamu, a Tamara, Mila i ja ostajemo kući. Tamara sređuje kuću dok oni ne stignu, parkira se auto, tata i mama izlaze slomljeni kao da su bili u ratu, ali još uvek nismo u punom sastavu, fali baba.
13. april Peđa i tetka Bilja idu po babu u bolnicu. Pustaju i nju, dolaze kući, auto se parkira, ona iznemogla, ne moze da hoda. Peđa i tetka je vode, ona ulazi u kuću sa velikim osmehom na licu i kaže: „Ooo kućo moja“. U međuvremenu Peđa je otišao za otpusnu listu, zove majku i kaže traži doktorka Dobrila da se baba vrati, da joj snimaju pluća, otisli oni nema ih dugo, zovem ja tetku da pitam gde su, kaže tetka Bilja ostavili babu u bolnicu, meni pada mrak na oči, nešto me preseče, kažem tetki: „Šta bre?!“, međutim ona se šali sa mnom, ja joj kažem: „Ovo ću da ti zapamtim“, stvarno sam se zabrinuo. Moji su stigli kući, izvukli su živu glavu od ove pošasti. Iskustvo moje majke iz kovid bolnice nazvala je „čekaonica smrti“. Kuća se napunila kao košnica, ponovo se čuje dečiji plač, korona je pobeđena i na kraju Mi protiv Korone 5:0.
Na kraju teksta želim da se zahvalim svim ljudima koji su zvali, nudili pomoć, slali poruke da pitaju kako smo, kako su oni dole. Posebnu zahvalnost dugujem Ocu Predragu Popoviću, tetka Bilji, Danijeli i Vlajku i naravno Dr Mileni Rakić, Dr Petru Vesoviću, direktorki Dr Snježani Arsić, Dr Neni Đokic – koordinatoru Covid odeljenja, kao i ostalom medicinskom osoblju u Covid odelenju u Prokuplju.
Moj savet je da se čuvate koliko je to u vašoj moći. Korona virus postoji i odnosi dosta života, htela je korona da odnese još tri zivota, ali požrtvovanje Peđe i lekara, njihova želja za životom i moja molitva su uspeli da odole i pobede ovaj opaki virus.
Posebnu zahvalnost dugujem gospodu Bogu što je uslišio moje molitve, sačuvao moje najmilije i ponovo nas okupio.
„Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjemu dva su krila istih vrata koja se otvaraju i zatvaraju samo zajedno“ – Soren Kierkegaard
15.04.2021. u Prokuplju
Video snimak o Đorđu: https://www.instagram.com/tv/CTb_RN9nzF-/?utm_medium=copy_link
