Friday, October 15, 2021
Politika Srbija Улога Милана Милутиновића у петооктобарском пучу

Улога Милана Милутиновића у петооктобарском пучу

Зашто пуч а не револуција?

Под доминацијом постмодернистичке филозофске ситуације, у којој лингвистичке и семиотичке теорије значења долазе у први план одређујући људско биће као биће које креира, прихвата у крајњој линији и манипулише значењем, знакови постају пресудни у креирању самих друштвених односа. У том филозофском амбијенту  врло је битно борити се за значење сваке речи. Јер како је подсетио и симплификовао борбу око значења Срећко Хорват цитирајући  Хампти Дамптија и његово чувено становиште- да је важно ко је господар значења. Постаје необично да крупни филозофски термини и њене доминантне гране могу да стану у један цртани филм али то не треба да изненади, јер генијалност цртаних филмова је безобална. Алисина дечија збуњеност при питању гусеници: „Како речи могу имати толика значења“? Постаје супстанцијална крилатица нашег времена.

Фото: 24 сата

Зато није ни чудо да једни од претендендената на господаре значења у свом медију и дневном листу Данас објављују текстове који су хвалоспеви Витгенштајну1 док су у својој прошлости омаловажавали борца за хуманистичко наслеђе у филозофији Михаила Ђурића2, но то није тема даљег текста. Борба за значење речи мора бити перманентна,  нарочито ако је та реч од крупнијег дискурзивног значења и мења саму суштину одређене турбулентне друштвене појаве. Таква појава је у грађанистичким круговима „Петооктобарска револуција“. Револуција у теоријској сфери представља крупнију промену у класним, привредним и својинским односима. Истини за вољу, јесу се променили поједини актери у истој класи која је блиска крупном капиталу и доминира у друштвеним односима, али промена актера у одређеној класи не одређује појаву у промени власти револуцијом. Вертикална мобилност корифеја ове најблаже речено обојене револуције,  који су захваљујући својим газдама и финансијерима  са запада као и пљачком друштвене својине заузели положај у владајућој класи и остварили своје класне афинитете тако што су они постали владајућа класа, такође не одређује промену власти револуцијом. 

Револуција може бити једино ако се промени природа целокупних својинских односа а не њени актери, ако привредни односи  промене своју природу и не производе више за профит већ за људске потребе, када се ти услови испуне тек тада се промена власти насилна или демократска може назвати револуцијом, сувишно је и поставити ретотичко питање да ли Пети октобар има везе са јасном дефиницијом.  Реч револуција у оваквим околностима би требало да мистификује и пробуди сентименте код људи подсећајући  на славне револуције у историји људске цивилизације које су потпуно промениле ток саме историје, но чини се да је петооктобарским збивањима у овом семиотичком рингу много ближи појам пуча, додуше не до самог краја већ неког хибридног облика. Јер пуч представља посебно милитантна форма државног удара који изводе искључиво националне оружане снаге, а не плаћеничке или стране интервенционистичке трупе. Ми Петог октобра нисмо имали удар са националним оружаним снагама, али врло је важно поменути начин на који је апарат силе у том тренутку колаборирао са страним обавештајним службама, јер је то кључ саме успешности петооктобарског пуча. Грађанистичким круговима склоним плурализму мишљења,  који верују у партиципативни и мењалачки потенцијал цивилног друштва у коалицији са просвећеним делом народа, који не знају да се промене власти ван избора, дакле недемократски,  једино могу извршити помоћу апарата силе прећуткују улогу Јовице Станишића, Крге, Павковића, Милутиновића и свих осталих поткупљених милицијских генерала  или им та имена уопште нису ни позната. Како је могуће објаснити да је на протестима 2020. године који су били крајње безазлени, реаговала полиција са коњицом док је Петог октобра није било? Како објаснити да диктатор и крволок Слободан Милошевић није наредио да један снајпериста тестира храброст окупљених?  

Слободан Милошевић, Мирјана Марковић и Милутин Милутиновић; Фото: Ало

Дакле, издајничке и плаћеничке стране јесу постојале и оне су битан фактор у успешности овог пуча јер су обучавани за стотине милиона долара, иако не одговарају самој дефиницији пуча. Али оно што одговара дефиницији пуча јесте колаборација апарата силе (чија је парадигматска фигура мало помињани Милан Милутиновић) са страним обавештајним службама и постојање паравојних јединица(ЈСО) које су биле наоружане, додуше, не би они били носиоци извршне власти као у Латиноамеричким пучевима али улога им је свакако целисходнија него што је промена у класним и својинским односима што одређује револуцију. Наглашавање и деловање апарата силе иза кулиса помешаног са постојањем плаћеничких и интервенционистичких трупа(западних обавештајних служби) које су обучавале главне актере овог догађаја су својеврсан хибрид пучистичког деловања. Колаборирање апарата силе је евидентно, јер је немогуће објаснити како су грађани који никада нису ушли у зграду Савезне скуптштине знали тачно где се налази кутија са гласовима Савезне изборне комисије у даљем тексту СИК-а, који ће бити спаљени јер није потребан доказни материјал који би расветлио много тога суштинског за овај пуч. По сведочењима тадашњих посланика постојала је  јасна мапа која их је водила до самих просторија са изборним материјалом,  до којих се и са мапом врло тешко долазило. Све горенаведено ће браниоци револуције Петог октобра оправдати чувањем изборне воље грађана, али каква је изборна воља грађана тада била никада нећемо сазнати, јер су баш они имали задатак да те изборне материјале униште. Док је Милан Милутиновић имао улогу да створи атмосферу у којој ће то бити оправдано. Те две појаве ће омогућити да се поставе одређене чињенице у координате ширег значења и постави питање да ли је председнички кандидат ДОС-а др Војислав Коштуница уопште победио у првом кругу савезних председничких избора?

Пандорина кутија изборне воље грађана, која је тог дана уништена од стране грађаниста и бораца за демократију је можда бацила клетву на  данашње опозиционе демократске структуре које не могу да поднесу демократски дефицит? Или можда сарадња тадашњег председника СР Србије са пучистичким првацима је друга врста клетве која је сачекала историјски пад ДС-а при сарадњи са СПС-ом сада већ давне 2008. године? 

Како је Милан Милутиновић створио атмосферу изборне победе  ДОС-а?

Милутин Милутиновић, Фото: Насловна

Да Србија није дочекала шести октобар зато што није било лустрације, зато што је убијен премијер Ђинђић, или зато што је ДСС био кочничар или скретничар у демократском процвату су приче које више спадају у домен прича за малу децу или неких већ чувених флоскула у јавном дискурсу него озбиљан разговор или текст на ту тему. Шести октобар јесте свануо, његово праскозорје као на длану је показало да је оправдано народно незадовољство искоришћено против националне суверености и дигнитета. Док је његово ведро подне сливајући се у сунчан дан показао да је радничка класа извела контрареволуцију у интересу крупног капитала и увођењу дивљег капитализма на мала врата. За крај шестог октобра остала је ведра ноћ која у измаглици месечине осветљава корифеје и контроверзне бизнисмене који нису ништа више до сарадници страних обавештајних служби који су успели да се обогате од лоповских приватизација и отимања друштвене својине и постану недодирљива каста. Ноћ тог врло појавног и постојећег дана је резервисана баш за њих, јер корифеји заштићени кастинским системом имају лак и дубок сан.

 Да је Пети октобар више од пуча а мање од револуције је можда нејасно и многе не занима та дистинктивна уобразиља људи који изучавају друштво. Али оно што постаје многима већ годинама јасније је да су многи искрени идеалисти који нису плаћеници, злоупотребљени  за долазак квислиншких политичких структура на власт. Земља је тада изгубила свој суверенитет и постала погодна за економску потчињеност и колонизацију са дивљим капитализмом на периферији као главном идеолошком матрицом који су постале нова непобитна и транзициона реалност.  Све те емпиријске чињенице које не иду у корак са оправданошћу свих фактора и последица који су учествовали у довођењу тих  квислиншких структура на власт, и даље се бране и оправдавају чак и славе. Петооктобарски прваци и њихови следбеници често истичу да су непопуларни уступци и сарадња са страним обавештајним службама  биле једини излаз, јер се једино тако брани покрадена  изборна воља грађана која и јесте суштина демократије и цивилизованог друштва. Међутим, вратимо се двадесет једну годину уназад.

Фото: AlJazer

Баснословна новчана помоћ коју је демократска опозиција заједно са невладиним сектором тада добијала од страних влада и обавештајних служби није тајна, те цифре се броје у стотинама милиона најчешће долара. Врло битан део новца одлазио је за посматрање и надзирање избора- ЦЕСИД је, рецимо, добио довољно средстава да широм Србије може да отвори 24 испоставе, ангажује близу 200 општинских повереника и обучи око десет хиљада посматрача. Тај стратешки потез је у огромној мери оправдан, срамна крађа локалних избора од стране СПС-а 1996. године будила је оправдане сумње у регуларност ових избора. Оправдане сумње су претворене у главну полугу пропагадног рата између СИК-а и технолошки супериорних приватних изборних комисија финансираних новцем страних влада и обавештајних служби којима је први циљ спољне политике свргавање Милошевића са власти. Међутим, технолошка супериорност није била довољна  за сигурну победу у брзини објављених резултата. 

Почетак петооктобарског пуча који је јасно испланиран, најављен је реченицом представника Цесида Марка Благојевића. На првој конференцији за штампу после затварања бирачких места он је прочитао извештаје према којима је Милошевић губио. А онда је изговорио пресудну реченицу: „Уколико се настави овакав тренд, Коштуница би могао да победи у првом кругу.“ Та реченица у опозиционим круговима брзо је конвертована у реченицу „Коштуница је победио већ у првом кругу“! Па одмах затим, „Не сме бити другог круга“! Шта је спорно са овим резултатима?  Марко Благојевић је изнео своје предвиђање засновано на извештају од око 50.000 гласова, ДОС на основу 66% гласалих. Да је бирачко тело, као што је данас, поприлично уједначено то би било вероватно и довољно. Међутим, извештаји су долазили готово искључиво из Србије (без Косова), и то искључиво из оних делова Србије у којима је опозиција имала обучене посматраче и стандардну подршку. Велик пропуст се догодио на Косову и Метохији што ће касније бити поменуто. Многи то заборављају, неки чак ни не знају, да су то били савезни избори за председника а не републички, дакле, и Црна Гора је имала поприлично бирачко тело, које се при самом чину гласања разликовало од српског бирачког тела. У овим околностима  када је одлука зависила од једног постотка гласова (па и мање), пројекције засноване на 60% избрoјаних гласова једног врло нехомогеног бирачког тела нису баш могле бити узете са толиком поузданошћу.

Да би се све то маскирало и представило као валиднији извор информација већ довољно оцрњена СИК морала је бити додатно оцрњена и ту ступа на сцену председник изборног штаба СПС-а и тадашњи председник Србије Милан Милутиновић. Његов први маневар се тицао заташкавања и немогућности изласка појединих битних информација од стране пријатељских страних посматрача на јавној расправи у Скупштини, уочи избора. Наиме, они су скренули пажњу на 70 милиона долара које је америчка администрација издвојила за финансирање антимилошевићевске кампање. Поставили су питање да ли је то дозвољено по законима? Такође и инсистирали да се са том скандалозном чињеницом упозна српска јавност. Та расправа је снимљена од стране РТС-а али ништа од тога није изашло у јавност- што би логично поприлично утицало на бираче. Милутиновић није дозволио да се то објави, на питање ко је то забранио од стране појединих функционера СПС-а? Добија се исти одговор као што је добио Лука Лабан, председник кажу.

Милан Милутиновић на томе није стао, по сведочењу судије Милене Арежине, чланице СИК-а која сведочи о потпуно нелогичном понашању СИК-а које је узроковало Пети октобар. Председник тадашње СИК био је Боривоје Вукићевић, стари и по многим сведочењима старац који је са тешкоћом отварао уста и са којим је дијалог био немогућ, он је чекао директиве директно одозго за сваки потез. Док не дође директива од председника изборног штаба СПС-а, не примењује чак ни законске обавезе и логичке постпупке које је морао да уради. Тиме је у пресудним тренуцима нанео ненадокнадиву штету Милошевићу, што је поред његове одговoрности и Милутиновићева умешаност, јер је он био његов тастер. Свако отезање и одуговлачење са саопштењем изборних резултата СИК-а одавало је утисак као да је Дос-овска изборна машинерија са недовољним  узорком узор истинитости и Коштуничине победе у првом кругу у односу на ову већ довољно искомпромитовану институцију. Резултати СИК објављени су тек после поноћи, што је био крајњи рок за проглашење резултата, док је Вукићевић  дошао тек у један сат после поноћи по сведочењу Милене Арежине, довукли су га исти они који су га одвукли. Што је у пропагандом рату у том тренутку требало да представи да је председник изборне комисије  спреман за бег само да ДОС и остали опозиционари не би могли да имају увид у изборне податке.

Фото: Новости

Тек после читаве фарсе, Милошевић у разговору са Арежином који она сведочи у својој књизи “Ноћ преваре дан издаје”, сазнаје да СИК није користио Закон о финансирању странака из 1992. године зато што чланови Изборног штаба СПС-а на челу са Миланом Милутиновићем нису уложили приговор СИК. Да постоји огромна неправилност у самом процесу гласања на Косову и Метоxији јер им није омогућено да гласају до 20.00 часова већ само до 16.00 часова. Што је пропуст по којем закон налаже да се избори морају поништити. Та информација у околности потпуне медијске и инфраструктурне доминације ДОС-а ће само поспешити незадовољство и потврдити да су избори сигурно прекројени, покрадени и намештени што ће додатно разуларити неспорно велико гласачко тело председничког кандидата опозиције и довести чак и оне неопредељене да помисле да се сценарио из 1996. године понавља. 

Таква ситуација савршено одговара чињеници да други круг председничких избора не сме да се одржи, чак и да су избори поништени само на територији Косова и Метохије, што би можда чак и једнако разбеснело читаву машинерију која је ово савршено изрежирала. Милутиновић је тврдио да СПС-ови људи у Уставном суду сигурно неће донети такву одлуку и да је Милена Арежина лудача. Уставни суд на крају јесте донео ту одлуку, Милутиновић је остао председник Србије све до децембра 2002. године. Уредно је потписивао све законе и није се експонирао у јавности. На крају председничког мандата подигнута је против њега оптужница у Хагу 2003. године, на привремену слободу је пуштен 2005. године, док је 2009. ослобођен кривице по свим тачкама оптужнице. Поред њега у Хагу су ослобођени од кривице по свим тачкама оптужнице  Јовица Станишић и Момчило Перишић- обојица, како се тврдило, сарадници ЦИА. Читава ова ситуација спада у домен нагађања, његово целокупно понашање може се протумачити као и политичка осионост или непрепознавање ситуације. Чињенично остаје да се од пада Милошевића са власти Милутиновић није ниједном чуо ни видео са њим што сведочи и серија Породица, док  учесници Петог октобра у појединим документарним филмовима помињу њихов контакт са Миланом Милутиновићем3 у кључним тренуцима. Но, све док се не отворе архиве, нећемо знати да ли је по среди издаја или лоша политичка процена?

1  https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/vitgenstajn-i-evropsko-nesvesno/

2 https://www.danas.rs/kultura/logocentricko-ciscenje-filozofije/

3  https://www.youtube.com/watch?v=6fTMatYw4SY&t=2190s  1:08:06 – 1:09:56

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Уметност и борба за нову цивилизацију или васпитна уметност?

Уметност је много ужи појам од самог појма културе, борба за културни простор представља једно од виталнијих поља утицаја при управљању самом...

Годишњица Покрета несврстаних

Ове године се навршава 60 година од прве конференције покрета несврстаних у Београду која је била „камен темељац“ за међусобну економску и...

Тајванско питање – ново жариште или вечни пламен

Последњих дана домаћи и страни медији извештавају о великој напетости између Кине и Тајвана, наводећи да је тренутна ситуација најозбиљнија у претходних...

Цена гаса – шта се догодило?

Цена гаса на европском тржишту односно на холандском ТТФ чворишту у октобру (06. 10. 2021.) достигла је цену од 1936 долара за...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?