Почетком ове године грађани Зрењанина славили су 17. рођендан Гордијевог чвора којег су власти преко пола века или затезале или га игнорисале. Вода је постала прва асоцијација када се спомене град на Бегеју. Некада су околности биле другачије. Зрењанин је препознаван по квалитетним производима који су излазили из модерних фабрика. Није постојала година без спортског успеха или успеха из сфере културе. И сада када се упознајете са неким Зрењанинцем он ће вам пре причати о пиву из затворене фабрике, терену на којем је баскет играо Бодирога или о срушеном Ајфеловом мосту, него што ће поменути воду. Свој проблем држи у своја четири зида и о њему прича само са ближњима/суграђанима. Ја овим текстом можда правим изузетак.

По причама мог деде и његових пријатеља, скоро цео град се до 1950. године водом снабдевао директно из Бегеја. Узмеш шерпу у руке и до Бегеја по воду за супу. Убрзана индустријализација града и недостатак еколошке свести, претворили су Бегеј у споротекућу мочвару. У исто време дошло се на идеју изградње савременог водовода који ће сваком домаћинству у општини омогућити лакши живот. Бунари на северу града су избушени и почела је епопеја која траје до данас. Већ после пар година показало се да сирова вода из бунара није исправна за пиће и да ће бити потребно додатно улагање у пречишћавање воде. Улагања није било звог недостатка пара у буџету града. Пошто нисмо могли сами морали смо да се обратимо странцима. Од 1978. године до 1988. године једна компанија из Аустрије и друга из Француске покушале су да израде пилот постројење за пречишћавање воде. Французи су били најближи успеху, сви припремни радови су били готови. Израђен је Идејни и Главни пројекат, изабрана је локација, потписан је уговор али до градње постројења није дошло. Током турбулентних 90-их година никоме није падала на памет вода. Питање воде је постало поново актуелно тек 2004. године када је на снагу ступила санитарна забрана коришћењa воде за пиће. Од тада до данас више од 10 фирми је правило пилот тестирања али чиста вода се није назирала.

Ипак међу научницима и грађанским активистима је постигнут консензус око најбољег решења за грађане целог Баната. Реч је “Студији изводљивости изградње регионалног водоводног система Дубовац-Зрењанин-Кикинда” који је 2006. године израдио Институт за водопривреду “Јарослав Черни” за потребе АП Војводине. У Студији се наводи решење снабдевања водом 13 општина у Банату, не само Зрењанина. Као погодно извориште за регионални водовод одређено је подручје између Ковина и Дубовца. Пошто је квалитет воде у ових 13 општина различит тј. различити су проблеми који онемогућавају да се вода користи за пиће, предложено је шест начина за обраду воде у посебним постројењима. Ова инвестиција би Покрајинску или Републичку власт коштала између 245 и 325 милиона евра. На штету грађана Баната ова инвестиција није реализована и по мишљењу локалних грађанских покрета у Зрењанину регионални водовод није изграђен само јер такав подухват подразумева надзор државе што локалним моћницима прави проблем јер не постоји простор за “уграђивање” у посао. Исте 2006. године тадашњи градоначелник Горан Кнежевић потписао је уговор о изградњи фабрике воде са компанијом из Чикага и то је био још један пуцањ у празно. Трагање за решењем проблема воде добија нови чин 2011. године када је ЈКП “Водовод и канализација” на јавној набавци за изградњу постројења за пречишћавање воде одабрао понуду фирме “WTE Wassertechnik”. Наредне године је потписан и уговор вредан 25.6 милиона евра са роком од три године на извођење радова. Новој власти није било потребно дуго времена да додатно стегне Гордијев чвор око врата грађана. После две године од потписивања уговора исти је раскинут са образложењем да пречишћена вода можда испуњава “благе” ЕУ услове али не и српске ригорозне услове. Овај чин се може протумачити као суверен потез једног народа на локалу или као глупост која може имати озбиљне последице.

Већ 2015. године последице су изрониле из мутне банатске воде када је потписан нови уговор о новом постројењу са конзорцијумом “Gruppo Zillio” i “Synertech” d.o.o Beograd. Постројење је почело са пробним радом у јуну 2017. године и све је деловало идеално до новембра исте године када је постројење престало са радом јер од Покрајинског секретаријата за здравство инвеститор није добио одобрење за рад. Министарство је образложило да Фабрика воде није добила одобрење јер по закону приватник не сме да производи воду на територији Србије. На иницијативу премијерке Ане Брнабић, после састанка у склопу Фабрике воде у Зрењанину, закон је измењен и приватник је добио прилику коју до сада није имао. Фабрика је поново почела да ради крајем 2018. године али априла 2019. године постројење престаје са радом због превелике загађености воде и могућности да се опрема током процеса оштети. Крајем исте године постројење је престало да испоручује воду у водоводну мрежу због лошег квалитета пречишћене воде. Гледано са ове дистанце у фебруару 2020. године направљена је представа за народ током које су ухапшене три особе које су биле градски челници и које су учествовале у склапању уговора са инвеститором. Народу је приказано да ће неко одговарати за његову муку али ни тај епилог нисмо дочекали него се годину дана касније драма наставила.Фебруара 2021. године прво се догодила експлозија у склопу Фабрике воде и том приликом су озбиљније повређене две особе. Пар дана касније стручна комисија ЈКП “Водовод и канализација” је објавила да Фабрика воде није испунила нити један од 34 техничка услова која стоје у уговору и да ће због тога уговор бити раскинут. Фабрика воде је због овог саопштења најавила тужбу јер изнете информације нису тачне. У тој намери инвеститора је спречила Ерсте банка која се огласила у сред пинг-понг окршаја између Водовода и фабрике и најавила продају Фабрике воде. Банка наравно жели да намири своја потраживања на основу кредитног дуга али је питање шта грађани имају од тога?

Зрењанинци у разним колонама и на разне начине протестују и траже решење проблема који их мучи. Низали су се протести, перформанси, трибине, Градска кућа је затрпавана празним балонима воде, организовани су Дани воде као контра “Данима пива”, потписиване су петиције, итд. Тренутно су актуелни протести под слоганом “Зрењанин је жедан” које организује једно удружење грађана док га друга удружења и опозиционе странке на локалу не подржавају. Таквим приступом активиста и опозиционих политичара проблем се неће решити и само ће се наставити њихова борба са ветрењачама, док ће остатак Зрењанинаца све то гледати у неверици. Град на Бегеју је стварно жедан али не само воде. Жедан је и слоге. Није грађанима Зрењанина потребан Александар Македонски да пресече чвор, могу они омчу и сами да скину са врата.