Последњих дана домаћи и страни медији извештавају о великој напетости између Кине и Тајвана, наводећи да је тренутна ситуација најозбиљнија у претходних 40 година. Наиме, као повод покретања ове теме у светској јавности, узима се прелет 145 кинеских авиона у периоду од 1. до 4. октобра у међународном ваздушном простору у близини Тајвана. Ради се о формацијама које су, између осталог, садржале и бомбардере који могу да носе нуклеарно оружје. Сматра се да је то заправо одговор Пекинга на поморску вежбу САД и њених савезника у близини Окинаве, где је учествавало и 3 носача авиона, као и јасна порука Пекинга уочи државног празника 1. октобра и тајванског државног празника 10. октобра. Ове тензије представљају само део комплексног питања статуса Тајвана и растуће моћи Кине. Фактори који значајно утичу на ово питање су: растућа потреба Кине да реши питање Тајвана и тако доврши уједињење земље, и то до стогодишњице победе у Кинеском грађанском рату, 2049; геополитички обруч којим САД покушавају да обавију Кину и спутају њен раст на светско место број 1, пре свега ланцем савезништва попут QUAD-а (који чине САД, Индија, Аустралија и Јапан); растућим питањем статуса Тајвана и кинеским ставом да би независност Тајвана значила рат.
Извор: Xinhua
Кина, Тајван и САД – однос као слика светских прилика
Да би се боље разумео контекст кризе, потребно је пружити историјску перспективу. Кинески грађански рат, након две деценије сукоба, завршио се победом комунистичких снага предвођених Мао Цедунгом 1949. и проглашењем Народне Републике Кине 01.10.1949. Поражене снаге Куомитанга, предвођене Чанг Кај Шеком, повукле су се на Тајван и ту прогласиле Републику Кину. Тајван је убрзо потписао уговор о одбрани са САД која је почела да им продаје оружје. Тајван је сматрао да је он легитимни представник Кине и био је један од оснивачких чланова Организације Уједињених нација. Такав став су имале и САД, које нису признале НРК у следећих 30 година. Такав однос је био последица идеолошких неслагања, као и сукоба интереса у Корејском и Вијетнамском рату.
Важнији кораци ка међународном признању НРК су се десили 1971, признањем НРК као легитимног представника Кине, као и почетком преговора о успостављању односа између Кине и САД, које су као катализатор имале интервенцију СССР у Чехословачкој и страх од сличног сценарија у Кини. Највећи проблем у успостављању односа између две земље је управо било питање Тајвана. Да би се остварила нормализација односа са САД, кинеске вође су биле спремне на мноштво уступака, али један од њих није био статус Тајвана. Одбијана је нормализација односа докле год САД не прекине дипломатске односе са Тајваном, уговор о међусобној заштити и док не повуче своје трупе са Тајвана. Денг Сјаопинг, врховни кинески вођа, знао је да је без подршке САД егзистенција Тајвана једино могућа у склопу уједињене Кине. Председник Картер је показао инцијативу о брзој нормализацији односа, па је послао саветника националне безбездности Збигњева Бжежинског као главног преговарача. Бжежински је пристао на већину услова, осим оног о продаји оружја. САД су и даље наставиле да продају оружје Тајвану, смањивши домен продаје на дефанзивно оружје. Денг је ипак прихватио овакве услове и дошло је до нормализације односа. САД су тако 1978. године повукле признање Тајвана као Кине и пребацила то признање на НРК.
Закон о односима према Тајвану – доношење и савремени значај
Већ наредне, 1979. године, у америчком су Конгресу је донесен Закон о односима према Тајвану (Taiwan Relations Act), где су дефинисани званично не-дипломатски односи према Тајвану. Овим законом су де факто уведени дипломатски односи и Тајван стављен у ранг де факто независне земље. Овим је надомештен чисто званични недостатак дипломатских односа и признања. Такође, значај закона се огледа у тежњи законодаваца о доследној политици према тајванском питању. Иако ће САД пружати искључиво дефанзивно наоружање и помоћ у тренингу која иде уз исто, оне не гарантују да ће се умешати у случају напада НРК. Овим законом САД желе да прикажу јасан став да је било какво решење тајванског питања које не подразумева мирне методе, изузетна опасност по њих.
Променом америчке реторике у односу на НРК, тј. повећањем перцепције у америчкој јавности о Кини као новој претњи 21. века, дошло је и до израженијег инсистирања на Закону о односима према Тајвану. Наиме, том закону је дато преимућство у односу на друге документе које регулишу однос САД према Кини уопште. Представници обе партије се све више позивају на значај закона као и значај Тајвана као америчког пријатеља, стављајући као моралну обавезу одбрану Тајвана од свих покушаја кинеске агресије.
Извор: https://supchina.com/2021/01/14/the-future-of-u-s-taiwan-engagement/
Кинеска неизбежност – спољна политика САД и интереси Европе
Бројни стручњаци тврде да је неминовност чињеница да ће Народна Република Кина постати економска сила број један до краја деценије. Страх САД од таквог развоја ситуације, као и немоћ услед померања економске осе света на Азију, поставила је Кину као фокус америчке спољне политике. Такав развој ситуације може се пратити у скорашњем повлачењу НАТО снага из Авганистана и у најављеном повлачењу из Ирака. Воља за таквим кретањима у војсци је проистекла из забринутости челника војске око могућности кинеског преузимања Тајвана. Наиме, у марту ове године, адмирал Филип Дејвидсон, тадашњи начелник Индо-пацифичке америчке команде је пред Конгресом изнео прогнозе да ће Кина напасти Тајван у року од наредних 6 година. Никако им за супротан закључак није помогла ни чињеница да Кина у свој ракетни арсенал, којим опрема авијацију, укључује све више против-бродских ракета.
Осим смањења војне мреже на Блиском Истоку, такве тежње видимо и бројним мултилатералним договорима насталим са земљама у непосредној близини Кине. Један од таквих је већ поменути QUAD. Својом жељом да постави геополитички обруч око Кине, САД су повредиле интересе својих европских савезника. Земље Европе, које традиционално перцепирају Русију као велику претњу, нису толико склоне да исто ураде и за Кину. Осим, наравно, културно-историјских разлога, ту су и економски, будући на бројне уговоре и кинеско тржиште од милијарду и четири стотине милиона становника. Најскорија контроверза представља директан удар на интересе Европе, у овом случају Француске. Велика Британија, САД и Аустралија су постигле договор о продаји подморница са нуклеарним погоном, што је као последицу имало поништавање уговора са Французима. Француска је са Аустралијом имала договорену продају подморница у вредности од 66 милијарди долара. Овакав „нож у леђа“, како то називају француске дипломате, свакако ће имати далекосежне последице у односу САД и Француске, поготово кумулативно са изјавом председника Макрона да је НАТО доживео „мождану смрт“. Прилог озбиљности ситуације је чињеница да је Француска повукла свог амбасадора у Аустралији, и то по први пут у историји дипломатских односа две земље.
Тајванска реалност или пропаганда за јавност САД
Изјава тајванског министра одбране, Ћија Квоуџенга, да ће Кина бити у потпуности спремна да изврши инвазију на Тајван до 2025. године, потресла је тајванско друштво до сржи. Он тврди да ако желе да нападну, они то могу да ураде и сад, али прво морају да процене која би била цена тог поступка. Даље износи податак да ће од 2025. године цена за такав напад бити веома ниска, те да ће у том смислу бити спремни. То представља прву јасну поруку од стране неког тајванског званичника да је Тајван под опасношћу. Чак је и председница Тајвана, Цај Ингвен, у свом чланку за часопис Foreign Affairs нагласила да би пад Тајвана био сигнал целом свету да ауторитарни режими побеђују демократије.
Међутим, многи су скептични око ове општеприсутне хистерије. Самим тим што постоји могућност, не значи да постоји и намера. Иако је истина да је један од главних циљева Народне Републике Кине коначно уједињење са Тајваном, сама Кина је свесна да за то постоје и други начини. Сасвим је могуће да ће Кина то покушати различитом комбинацијом притисака, како економских, тако и оних који утичу на морал. Неки стручњаци управо у томе виде разлог честог прелетања у близини ваздушног простора Тајвана, умарање непријатеља и уништење његовог морала. Будући да се вођство Кине до сада показало као прагматично, мале су шансе да се тако неће понети приликом решавања свог најважнијег унутрашњег питања – судбине Тајвана.
У феномену демонизације Кине и опште хистерије, може се видети дубоко уткан хладноратовски менталитет. Слично попут некaдашње Црвене претње и лова на вештице, тражи се спољашњи непријатељ ради очувања друштвене кохезије. Све већи јаз између богатих и сиромашних, већи број незапослених, проблеми са расизмом – упућени махом против Афроамериканца и, у растућем броју, против Азијата, су проблеми које је много лакше контролисати ако имате неког спољашњег непријатеља.