Уметност је много ужи појам од самог појма културе, борба за културни простор представља једно од виталнијих поља утицаја при управљању самом државом, јер је то безобални простор деловања на саме грађане и њихове друштвене односе. У развитку државе и самог процеса управљања плуралним друштвом, многи невладини апологети су добили простор за креирање саме културе. Србија је један од најеклатантнијих примера невладиног доминирања културним простором, исте касте са додуше различитим критеријумима у различитим друштвено-историјским периодима, одређују шта је уметност.
У нашој актуалној књижевној ситуацији под доминацијом таквог естаблишмента, признавање књижевних дела као оних који припадају најузвишенијим уметничким дометима, које ће они овековечити престижним наградама(НИН-ова награда) доминира одређена васпитна матрица која мора бити испоштована. Такву идеолошки васпитну матрицу уочио је добитник награде Бранко Ћопић за 2018 годину Филип Грбић истакавши: „Наш књижевни естаблишмент покушава да по сваку цену, од политичке коректности и једног облика ратоборног аутошовинизма направи канон за књижевно стваралаштво код нас“.
Тренутно, положај у културној елити се најлакше може зарадити видом политичког активизма, тај активизам се најочитије осликава заговарањем разних варијација лево-либералног феминизма и родне равноправности које се најчешће огледају васпитним методама које не морају бити уметничке иако их културна елита прогласи таквим.
Борба за нову цивилизацију путем васпитне уметности је уметничка?
Уметнички однос показује, нарочито у критици кроз филозофију праксе и у васпитној уметности, неозбиљну наивност папагаја који верују да с мало стереотипних формула поседују кључ за отварање свих врата (ти кључеви се, уствари, зову „калаузи“).
Два писца могу изражавати исти историјско-друштвени тренутак, али један може бити уметник, а други обично мазало. Решити питање ограничивши се на описивање онога што та двојица друштвено представљају или изражавају, то јест излажући укратко, боље или лошије, обележја једног одређеног историјско-друштвеног тренутка значи да се нисмо чак ни дотакли уметничког проблема. Све то може бити корисно и потребно; штавише, сигурно да је тако, али на једном другом пољу: на пољу политичке критике, критике обичаја у борби за уништавање и превазилажење извесних струја осећања и веровања, извесних ставова према животу и свету; то није кртика и историја уметности и не може се представљати као таква, иначе може доћи до пометње или стагнације научних појмова, односно не постизања циљева својствених културној борби.
Одређени историјски тренутак никада није хомоген; штавише, он обилује противречностима. Он постаје „особен“, бива „тренутак“ развитка по томе што у њему извесна основна животна активност преовлађује над осталима, представља један историјски „врхунац“: али то подразумева хијерархију, сукоб, борбу. Требало би да представља дати тренутак онај човек који приказује ту преовлађујућу активност, тај историјски „врх“; али како проценити онога ко представља друге активности, друге елементе? Зар не „представљају“ и они? Не представља ли историјски „тренутак“ и онај ко изражава његове „реакционарне“ и анахронистичке елементе? Или можда треба сматрати да представља онај ко изражава све снаге и све елементе у сукобу и борби, то јест онај ко представља противречност историјско- друштвене целине?
Може се чак мислити да је критика књижевне цивилизације, борба за стварање нове културе уметничка у том смислу што ће се из нове критике родити нова уметност, али то личи на софизам…
… Изгледа очевидно да треба говорити, да будемо тачни, о борби за „нову културу“ а не за „нову уметност“ ( у непосредном смислу). Можда се чак не може рећи, да се прецизно изразимо, ни да се води борба за нову садржину уметности, јер се садржина не може замислии апстрактно, одвојено од форме. Борити се за нову уметност значило би борити се за стварање нових индивидуалних уметника, а то је апсурдно, јер се уметници не могу вештачки стварати. Треба говорити о борби за нову културу, то јест за нов морални живот, који не може а да не буде тесно повезан са новим поимањем живота, све док не постане нов начин осећања и посматрања стварности, и, према томе, свет интимно срастао с „могућим уметницима“ и с „могућим уметничким делима“.
То што се индивидуални уметници не могу вештачки стварати не значи, дакле, да нови свет културе за који се води борба, изазивајући страсти и топлу човечност, не ствара нужно „нове уметнике“. То јест, не може се рећи да ће Јанко и Марко постати уметници, али се може тврдити да ће се из покрета родити нови уметници. Нова друштвена група која улази у историјски живот с хегемојиским ставом, испуњена сигурношћу у себе, сигурношћу коју раније није имала- та друштвена група не може а да не створи у свом окриљу личност које раније не би нашле довољно снаге да се у извесном смислу потпуно изразе.
Тако се не може рећи да ће се формирати нова „поетска атмосфера“ према фрази која је пре ноколико година била у моди. „Поетска атмосфера“ је само метафора која служи да се изрази укупност већ формираних и откривених уметника или бар процес њиховог формирања и откривања, који је већ започет и учвршћен.
Васпитна уметност
„Уметност је васпитна уколико је уметност, а не уколико је „васпитна уметност“, јер у том случају не представља ништа, а ништа не може васпитавати. Свакако, изгледа да сви сложно желимо уметност Препорада а не, напирмер, на ону из данунцијевског времена. Међутим, ако добро размотримо, у тој жељи не постоји у ствари жеља за једном а не за неком другом уметношћу, већ жеља за једном а не за другом моралном стварношћу. „Исто тако, онај ко жели да огледало одрази лепу а не ружну особу не жели да огледало буде друкчије већ да особа буде друга“.
„Када настане поетско дело или циклус поетских дела, немогућно је настављати тај циклус проучавањем и подражвањем и варирањем тих дела: тим путем се добија једино такозвана поетска школа, seservum pecus епигона. Поезија не рађа поезију; ту нема партеногенезе, тражи се интервенција мушког елемента, онога што је стварно, страствено, практично, морално. Највећи критичари поезије упозоравају у том случају на то да не треба прибегавати књижевним рецептима, него, како то они кажу, треба „обновити човека“. „Када је човек обновљен, када је освежен дух, када настане нов живот страсти, из њега ће изнићи, ако изникне и нова поезија“
Историјски материјализам може да усвоји ту примедбу. Књижевност не рађа књижевност итд., то јест идеологије не стварају идеологије, надградње не рађају надградње сем као инертно и пасивно наслеђе; оне се не рађају путем „партеногенезе“, него интервенцијом „мушког“ елемента, историје, револуционарне активности која ствара „новог човека“, то јест нове друштвене односе.
Из тога се изводи и ово: да стари „човек“ због промене и сам постаје „нов“, јер ступа у нове односе, пшто су ранији односи преокренути. Отуда произилази да још пре него што је позитивно створени „нови човек“ дао поезију, можемо присуствовати „лабудовој песми“ старог човек негативно ословљеног: и често та лабудова песма има чудесни сјај; ново се ту спаја са старим, страсти се ту на неупоредив начин усијавају итд. (Није ли можда Божанствена комедија у неку руку средњовеновна лабудова песма која такође антиципира нова времена и нову историју?)
Антонио Грамши.
Избор из дела:
„Il materialismo storico e la filosofia di Benedeto Croce“ (Sabrana dela 2, 1955).
Приредио: Вукашин Милијановић.
