Friday, November 26, 2021
Nauka Društvene Selo i porodica u čeljustima globalizma

Selo i porodica u čeljustima globalizma

Moramo da razgovaramo o sudbini pojedinca, društva i planete u kontekstu naših tradicionalnih vrednosti i rešenja koja nam one nude. Ljudskom biću nije dovoljan puki biološki opstanak

Hipokrizija je ključna reč koja opisuje zabrinutost velikih ekonomskih i vojnih sila za ekološki status planete. Na nivou pojedinca opsesija „zelenim“ idejama takođe se retko reflektuje na stvarnost – fantazije o očuvanju biljnih i životinjskih vrsta, svežoj vodi i čistom vazduhu ne dotiču se realnosti u kojoj je najveći procenat stanovništva opredeljen za stanovanje u urbanim sredinama, vezan za svoje automobile, mobilne telefone ili kozmetička sredstva doživljavajući ih kao neophodne za „normalan život“, gotovo u istoj meri u kojoj su to vazduh, voda, beloglavi supovi ili pčele.

Jasno je, dakle, da odlasci na pomodne Instagram proteste neće doneti zeleni spas planeti. Ne samo zato što su za krupni kapital oni nevidljivi već i zato što bismo mi, kada bi nam ekološke želje koje zvuče smisleno na papiru bile ostvarene, morali da se naviknemo na život daleko manje komforan od sadašnjeg. A da smo zaista spremni na dramatične promene pokazali bismo to u svakodnevici: čini se da prelazak sa plastične kese na platneni ceger neće biti dovoljan.

Nerazumevanje sela

Histerija oko ekologije, naravno, ima svoje političke izvore, upotrebu i opravdanja i o tome se već uveliko govori i piše, kako u opskurnom univerzumu teorija i teoretičara zavere tako i na polju racionalne, u stvarnosti utemeljene analize ideoloških  kretanja i kulturne upotrebe pojma ekologije. Bauk fizičke propasti sveta, nakon privremene relaksacije koja je omogućila da nuklearnu energiju i naoružanje prihvatimo kao latentnu opasnost koja ipak nije toliko opasna, ponovo je prizvan – samo što ovog puta sudbinu planete ne određuje „zli“ ruski predsednik sa rukom na crvenom dugmetu već naša „sebična“ potreba da se razmnožavamo i pijemo mleko.

Da, ideja o deci kao zagađivačima životne sredine polako izlazi iz već pomenute sfere mračnih teorija i kao crni i smrdljivi dim iz Pandorine kutije širi se po svetskim portalima i društvenim mrežama. U svakom slučaju, čak i ako ignorišemo ovako ekstremne „zelene“ stavove, ostaje činjenica da se kao ekološki najosvešćenije zemlje uglavnom promovišu one koje, ne računajući uticaj priliva migranata na populaciju, imaju negativan prirodni priraštaj.

Pretpostavka da će mali broj dece ili odustajanje od potomstva akutno pozitivno uticati na standard pojedinca i količinu zagađenja koje se proizvodi u industrijskom konzumentskom društvu, naravno, matematički je savršeno utemeljena pa je zato najveći broj mnogodetnih porodica danas u Srbiji izložen poruzi i podsmehu, ali i osudi, naročito ako se radi o siromašnijim građanima koji se doživljavaju kao finansijski neodgovorni i kao opasnost po zajednički standard.

„Standard“, kao vrhunski imperativ u životu pojedinca, konfrontira se siromaštvu a ne suprotstavljenim kulturnim vrednostima koje nekada, istina, zahtevaju određena odricanja u smislu ličnog komfora. Tu se može nazreti razlog iz kog teza o spasu koji će Srbiji doći ukoliko se „vrati selu“ završava u zoni demagogije. Srpsko selo je sintagma koja ne opisuje samo način proizvodnje već pre svega – kulturni obrazac i sistem vrednosti. Ali taj model nije zasnovan samo na religioznim i etičkim principima – definisali su ga uslovi života.

Kada danas govorimo o povratku mladih na selo, ili ostajanju onih koji tamo već imaju imovinu, često ignorišemo čitav put, dug stotinak godina, koji su narativ o selu i samo selo prešli u našem društvu. Od opsesije industrijalizacijom i prezira prema selu i seljaku do idealizacije koja nije podržana nijednim jedinim preklapanjem sa konstruktom idealnog života koji se mladima plasira – uz povremenu retoričku eksploataciju u političke svrhe, dobro je da srpsko selo uopšte postoji, makar na mapi našeg zamišljenog nacionalnog ekonomskog, ali i ekološkog spasenja. Najređe se, međutim, govori o kulturnom modelu srpskog sela kao mogućem putokazu ka izlazu iz društvene krize: neznanje, manipulacija antropološkim činjenicama, nerazumevanje i omalovažavanje jedini su način na koji najveći broj modernih teoretičara društva kod nas danas pristupa ovoj temi.

Pejzaž jednog brdovitog šumadijskog sela u okolini Aranđelovca (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Čak i ljudi koji su odlučili da se posvete poljoprivrednoj proizvodnji često naglašavaju kako „samo žive na selu“, ali „nisu seljaci“. O žargonskoj upotrebi reči „seljak“ suvišno je govoriti. Čak i kad se načini ista distinkcija između seoskog žitelja, seljanina i „seljačine“, ostaje svest o tome da je ovaj poslednji ipak obeležen svojom pripadnošću selu. Urbano se međutim pozitivno konotira samo po sebi i bez konteksta, kao simbol i domet „progresa“.

Globalistička i individualistička ideologija koja uspostavlja ideal čoveka nomada, građanina sveta, saglasna je sa kapitalističkim komformističkim terorom zadovoljstva koje se uvek svodi na materijalno, fizičko i pojedinačno – i mora da se plati. Lični egoizam koji je čudno evoluirao u frazu „ljubav prema sebi“ – ili je proces bio obrnut – savršeno objedinjuje sve ove potrebe nove humanosti. Usisavanje zelenih ideja bilo je nužno – osim što su, bremenite atraktivnim idejama o armagedonu, podesne da postanu surogat duhovnosti i zgodne za manipulaciju i zastrašivanje, mogle bi, ako ne budu monopolizovane na vreme, da budu ključni motiv, ali i način za stvarno, ne samo ekološko već i socijalno resetovanje sveta, pre svega onog njegovog dela koji zovemo Zapadom.

Zombirane individue

Premda je danas mehanizacija neuporedivo superiornija nego u vreme nastajanja i cvetanja seoskih zadruga kod nas, seoski radovi, naročito ako se ne radi o velikim gazdinstvima već manjim, samodovoljnim domaćinstvima, i dalje su uglavnom kolektivni. Mnogoljudna porodica uspešnije i lakše će ih obavljati – neće plaćati radnike ako je imanje veliko, a sav višak ili prihod od prodaje dobara moći će da zadrži ili uloži. Porodica sa mnogo članova, kako ne bi dolazilo do razdora i haosa, pre ili kasnije proizvešće hijerarhijski obrazac, kao i svako društvo uopšte. Da se ne bi urušila, autoritet će najverovatnije imati najsposobniji, kao što su u zadrugama nekada birani za to domaćin i domaćica. Težilo se izboru najpoštenijih i najvrednijih. Daleko od tvrdnje da su oni uvek zaista takvi i bili, i da je život na selu bajka, moramo konstatovati da se u teškim ekonomskim, zdravstvenim i higijenskim uslovima ovakav sistem pokazao kao sposoban da obezbedi opstanak populacije i pritom prilično otvoren za mogućnosti unapređenja životnih uslova.

Razume se, slika tradicionalnog srpskog seoskog domaćinstva predstavlja noćnu moru za brojne kategorije iznijansiranog levo-liberalnog sektora. Tako je „srpski patrijarhat“ i postao slika zatucanog oca zlostavljača, u ideološkoj i antinacionalnoj histeriji koja onemogućava sagledavanje pozitivnih aspekata fenomena, pre svega u ekonomskom pa i ekološkom smislu.

Asocijativno, siromaštvo se već dugo vezuje za seoske zajednice. Danas kada su razorene to možda i odgovara istini, ali nije tako uvek bilo; na selu su, kao i u gradovima, postojali bogati i siromašni, pa i samoodržive bogate zadruge sa preko 60 članova. Da je srpsko selo oklevetano – svi znamo, pa ipak, malo ko je spreman otvoreno da ga brani upravo na tom mestu koje je ključno za njegovo postojanje i definisanje a, kako rekoh, to nije način proizvodnje već način na koji je ustrojena porodica. Svet se promenio i mi nikada nećemo saznati kako bi se naše ruralno društvo spontano razvijalo da se nije desila nagla industrijalizacija praćena agresivnim kulturnim inženjeringom.

Sigurno je da u 21. veku ne bismo kopali motikom. Ipak, šanse da se desi renesansa seljaštva nisu velike. Ne smatram da je ključni razlog tome težak rad koji podrazumeva život na selu jer najveći broj naših sunarodnika nije zadovoljan ni životom u gradu – tu su mnogi poslovi podjednako teški, često i stresniji, plate u proseku male a rashodi ogromni. Verujem da se odbojnost prema selu ipak mora čitati u kulturnom kontekstu. Privid viđenosti, učešća u životu „sveta“, sopstvene važnosti iako je zaista zavladao tek putem virtuelne kontrole pojedinca i dalje se lakše održava u milionskim gradovima, u buci i gužvi nego na tihim i mirnim mestima koja omogućavaju čoveku da sagleda svoje postojanje u realnosti i da ga osmisli nezavisno od zadatih kriterijuma.

Umesto okrenutosti stvarnim okvirima svog života, kući, njivi, zašto ne i hobijima, obrazovanju, solidarnosti, realnoj komunikaciji sa okruženjem i, pre svega, porodici, savremeni čovek progonjen je potrebom da bude viđen na „važnim“ mestima, u „centru zbivanja“ i da pobegne iz „male sredine“ koja ga „guši“. Istina je, međutim, da ga velika sredina, metropola, guta kao kit planktonska jata.

Ljudi na pešačkom prelazu na Menhetnu u Njujorku (Foto: Luke Stackpoole on Unsplash)

Globalizacija svesti ljudsku prirodu podređuje i deformiše nemilice, do stadijuma koji je najpodesniji za eksploataciju i čini se, nažalost, da nismo mnogo daleko od njega. Ipak, čovek ontološki teži smislu – velika dekadencija uvek vodi natrag u konzervativno zato što nam je inherentan nagon za samoodržanjem i, u biološkom smislu, za produžetkom vrste. Da bi ta datost bila izmenjena nužno je delovati snažnim pritiscima i zato je porodica, kao ključna forma zajedništva, ali ne samo ona, konstantno na udaru.

Zato se kod čoveka sistematski hrani nepoverenje prema članovima uže ili šire zajednice, patološka osetljivost, sklonost da se najdobronamerniji saveti proglase za nasilje i društveni pritisak. Zato će vam preporučiti da ne rađate decu jer zagađuju životnu sredinu, da ne slušate starije jer oni ne žele da vas nauče već kontrolišu, da verujete samo sebi i njihovim medijima, a onda će vam sterilisati mačku i prodati novu vrstu mačke, kupovaćete samo organski, eko-avokado koji je dokaz vaše moralne superiornosti i sve to ćete preplatiti svojim novcem zajedno sa konceptom samoostvarenja koji podrazumeva „posvećenost karijeri“, „uživanje u životu“, odbojnost prema tradicionalnim vrednostima i „granicama“ čijim ćete kršenjem, navodno, dokazati da ste slobodni iako ne posedujete baš nijedan prerogativ slobode – ekonomski ste zavisni, podređeni menadžeru, šefu, banci, robujete svojim strastima i uvereni ste da vas to čini nesputanim iako ste stalno nezadovoljni, težnja za materijalnim čini vas nervoznim, a međuljudski odnosi, definisani vrednostima koje živite, površni su i najčešće koristoljubivi i prolazni. Čak i stan u kome živite nasađen je iznad desetina drugih, u zgradi koja nije vaša, posedujete samo komadić privatnosti u vazduhu, najčešće pod kreditom decenijama – izlazak iz ovog kruga i ekonomski i ideološki i psihološki je često izuzetno težak.

Statistika kaže da se za povratak na selo najčešće opredeljuju mlađi bračni parovi ili porodice sa malom decom. Indvividua – zombi kog je napravilo moderno društvo – na selu gubi privid učešća u životu, nesposoban je da opstane izvan ropstva, a ni maltezer nije od koristi. Radi se, dakle, o složenoj mreži prirodnih, psiholoških, kulturnih, ekonomskih i političkih faktora. Strategija povratka na selo, kao i podizanja stope rađanja, zato ne može da bude samo priča o kreditima, subvencijama i standardu posebno stoga što kampanja protiv porodice ne prestaje – od otvorenog promovisanja depopulacije do meke pseudohumane propagande koristi suptilna sredstva za trajnu „promenu svesti“. Borba se odigrava na polju vrednosti koliko i u ekonomskoj sferi.

Jedina šansa

U oktobru je obeležen Dan žena na selu i u medijima se moglo čuti tvrđenje da život na selu zavisi od žene što je neoprostiva greška u svakom pokušaju politički korektnog i ideološki angažovanog tematizovanja srpskog sela, ali nije nenamerna – ne sme se pomenuti faktor koji definiše ovaj kulturni obrazac, a to je zajednica, zajedništvo. Ali kakvo? Komune zasnovane na pseudoreligioznim ili pseudoporodičnim vrednostima aberacija su principa i najčešće dugoročno disfunkcionalne i društveno opasne. Postoji oproban obrazac za život u skladu sa prirodom i njegov ključni činilac je – porodica. Tu reč retko čujemo u javnosti koja tvrdi da je „zelena“, a ako zaista to jeste verovatnije je u nijansi američkog dolara a ne pašnjaka u Srbiji.

Znate li kakve košmarne snove mondijalisti prepričavaju jedni drugima kad ostanu sami?

„Bio jednom jedan čovek. Imao je ženu i mnogo dece. Živeli su složno na svojoj zemlji. Nisu zavisili ni od koga. I mi nismo nikako mogli da se obogatimo na račun njihovog siromašenja. A kad smo došli da uzmemo na silu to što je njihovo, izašli su iz okolnih kuća isti takvi i rekli – ne može, ovo je naše.“

Ekonomska nezavisnost i kulturna autonomija samodovoljnih ljudskih zajednica, u meri u kojoj se može ostvariti, jedina su šansa za očuvanje mentalnog zdravlja čoveka koji se sve teže nosi sa pritiscima i bizarnostima novog poretka.

Porodica tokom šetnje prirodom (Foto: Jessica Rockowitz on Unsplash)

Povratak u prošlost je besmisleno zagovarati, ali obrasci dugog trajanja koji su se pokazali superiornim u odnosu na moderne eksperimentalne forme za početak zaslužuju poštenu, ideološki neopterećenu analizu. Nakon toga, možda bismo mogli da razmotrimo opciju „reset“, ali u sopstvenom a ne kolonijalnom kulturnom okviru koji nam se servira. Moramo da razgovaramo o sudbini pojedinca, društva i planete u kontekstu naših tradicijskih vrednosti i rešenja koja nam one nude. Biološko preživljavanje, kojim nas konstantno ucenjuju, ljudskom biću nije dovoljno.

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Lungo la strada!

„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma...“ Ovim rečima, nepunih 79 godina pre rođenja jednog od najvećih revolucionara ikada, a svakako najvećeg na...

Fidel, Čaves i terorista Buš– ideologija besmrtnog Maradone

Pre godinu dana umro je Dijego Armando Maradona, čovek koji je osim fudbala svuda sa sobom nosio i ideju. Pre pet godina,...

Kako je Francuska postala leglo huliganizma?

Kad je 2009. u Beogradu ubijen navijač Tuluza Bris Taton moglo se čuti „ovako nešto nikad ne bi moglo da se dogodi...

Pomoć za petočlanu porodicu Stolić

Petočlana porodica Stolić živi u selu Gornje Stopanje pored Leskovca. Devojčice uzrasta od 8-15 godina žive od socijalne pomoći i od onoga...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?