Friday, November 26, 2021

Nedelja

Nedelja, poslednji dan u sedmici. Neki nestrpljivo čekaju da (ne)dođe, nekima je to dan kao i svaki drugi, a hrišćanima, vernicima najčešće dan za praznovanje. U Džejevoj istoimenoj pesmi – kada smo sami, ali u mislima sa bližnjima… Ne uspeva mi da ubedim ljude oko sebe – očito mi uveravanje ne ide baš najbolje – da je folk pevač Džej, uprkos tome što mu je gotovo sav repertoar u okviru tog muzičkog pravca, zapravo jedan od najvećih rokenrol zvezda na ovom (lokalnom nivou) prostoru. Ako bi i postojala univerzalna definicija rokenrol muzičkog pravca ili još šire životnog stila, onda bi Džej, odnosno, njegov životopis bio verovatno jedan od najreprezentativnijih primera “rokenrol pravila”. 

                                                         ***

U nekim ranijim tekstovima pisao sam o nedelji, ali i o ukusu i osećaju lepog raspoloženja kada Hajduk sa Liona tog dana igra na domaćem terenu. Ove sezone “hajduci” igraju lepršavo, precizno i ubedljivo, a to pokazuju i rezultati i stanje na tabeli Prve beogradske lige – grupe A. Na sredini polusezone “golubovi” su prvi na tabeli sa skorom od osam pobeda iz istog broja utakmica. 

Dok sam se ushićen vraćao u stan, zbog Hajdukovog i više nego ubedljivog trijumfa protiv Šećeranca, ali – ma kako to paradoksalno zvučalo – i zbog kišovitog dana, jer su ulice tada, što zbog (ne)radnog dana, što zbog vremenskih uslova praznije, nekako je lakše posmatrati svet i događaje oko sebe; zna, drugim rečima, i gradska “tišina” nekada da prija. U glavi su mi se, na tramvajskoj stanici, rojile misli o navikama građana koji, ne samo u slobodno vreme, neprestano “konzumiraju” televizijske i druge slične sadržaje bezrezervno verujući tome što im se nudi, o kakvoj god pojavi ili ličnosti da je reč. Onda se u takvom razmišljanju zapitam: kako je moguće da je tako veliki broj ljudi postao i više nego lakoveran, a u istom kontekstu i bez susretljivosti za drugoga u saobraćaju, prodavnici ili na sličnim mestima, najkraće – u onoj tzv. običnoj svakodnevici? 

Razmišljao sam i o tome kako ljudi iz mog okruženja provode nedelju? Čime se zanimaju? Gledaju li bezlične, bezidejne televizijske emisije? Čitaju li knjige ili slušaju radio stanice? O tim, ali i drugim pomalo nesvakidašnjim, ali sličnim pitanjima, razmišljao sam dok sam se približavao stanici gradskog prevoza kako bih sačekao tramvaj broj 6, kojim ću se vratiti u stan. U svemu pomislih i na prvu industrijsku revoluciju; verovatno zbog tramvajskih šina… Koliki i kakav uticaj su na promenu ljudskih navika, ali i brži tempo života i trku s vremenom u kojoj ljudska vrsta pokušava da pobedi, ostavile svaka ponaosob međusobno povezane industrijske revolucije, bez kojih današnji svet ne bi imao ovakvo obličje? Prilikom vožnje u tramvaju putnici su ulazili i izlazili i u jednom trenutku mi se učinilo da sam jedini koji ide do poslednje stanice. Tramvajdžija je više puta kočio, pa i zaustavljao vozilo, da bi istovremeno uobičajenim tramvajskim zvonom upozoravao nesavesne vozače automobila zbog raznih očiglednih saobraćajnih prekršaja, čak i takvih koji su tramvaju onemogućavali dalji prolaz šinskom trasom… 

Ljudi nesumnjivo navike usvajaju i menjaju participiranjem u društvu, ali i, opet, zbog uticaja industrijskih revolucija; ponajviše, po svoj prilici, prve i druge od pre sto i više godina, a dalja “revolucionarna otkrića” evidentno su još samo više ubrzala “razmišljanja” i ponašanja ljudi našega doba. 

Pre koju nedelju, kada su vodeće društvene mreže u vlasništvu jedne kompanije prestale sa radom na samo šest sati, činilo se da je u tim trenucima ogroman broj ljudi, posebno oni iz onog tzv. zapadnog sveta, doživljavao u najmanju ruku bar male stresove i lične krize… Egzistencijalne, reko bi se. Jer zaključak na te, nije preterano reći, histerične gestove, odnosno, osvrte na “bagovanje” socijalnih platformi jeste taj da ljudi sve manje imaju potrebu za neposrednim međusobnim komunikacijama, a što sve više zamenjuju “virtualnim svetom”.  Verovatno i Hararijeva tvrdnja, ali i ne samo njegova, da se društvenost iselila iz direktnih međuljudskih kontakata i preselila na društvene mreže potvrđuje potpuno činjenice u prethodno pomenutom slučaju. Masa građana očekuju od nekoga drugog da im život učini zabavnim; a pre samo ne toliko velikog vremenskog perioda izraženog u godinama, nekih 70 i malo više, otprilike, između dva velika rata ili još bliže posle Drugog svetskog rata, ljudi su sami osmišljali zabavu, racionalno su, čini se, morali da kreiraju slobodno vreme, što se ogledalo kroz muziku, umetnost, sport, pa na koncu i kroz njihovu sveukupnu svakodnevnicu, a što nikako ne možemo smatrati banalnim. Ni tada, ali ni danas, premda mnogi “akademici” posredstvom TV stanica pokušavaju da je izvrgnu ruglu i prikažu dosadnom, bez detalja koje život znače…  

Mnoštvo ljudi nedelju posvećuje odmoru, zapravo sebi i bližnjima, u zavisnosti od obaveza, tj. mogućnosti. Imao sam više planova nakon Hajdukove utakmice i razmišljao kako da ih ostvarim; da mi se i dan ne svede na gledanje televizijskih emisija koje – odavno, to nije nikakva tajna – ne služe ničemu drugom nego kolektivnom zaglupljivanju masa, a da posle “ne skrenem” u izvesno kritičko razmišljanje o stanju u medijima i istovremeno karakternim osobinama “nadljudi” što se bave raznoraznim projektima sa jednim jedinim ciljem – što veće gledanosti po svaku cenu, a samim tim i većeg profita.

Dan je odmicao, bližio se potom i kraju, sitno se brojalo do početka popularnih političkih i zabavnih emisija u udarnom terminu kada je veći deo građanstva pred “magičnom kutijom”. Okupljanje ispred TV prijemnika jedna je od “tekovina” druge i treće industrijske revolucije; dešavanja iz prošlosti kada su se okupljali oko grejnog tela, preko sofre, zamenjena su, dakle, u današnje doba okupljanjem ispred TV prijemnika. O svemu tome svedoči i sam raspored inventara u domovima. Centralni deo prostorije, koju nazivamo dnevnom sobom, zauzimaju fotelje, eventualno krevet ili ugaona garnitura sa malim ili velikim astalom, i sve je podređeno tome da sa tih delova nameštaja možete gledati u televizor. Hteli mi to ili ne, mora se priznati da je tako za mnoge neupitno gde će se provesti obično nedeljno veče. Postoje, istina, i izuzeci, u vidu razmene nežnosti, posete restoranu ili prijateljima, ali se ne možemo oteti dojmu da je takvih slučajeva sve manje… 

Izbor na televizijskim stanicama i ne zadovoljava baš najbolje sve one “stvari” koje su industrijske revolucije svojim tokovima donele, a i doprinele da građani budu nezadovoljni. Na početku grejne sezone iliti jeseni sve ide na ruku, pa i vreme, da ljudi ne budu zadovoljni društvenim dešavanjima, a zima, samo što nije… U ovom periodu setih se, slučajno ili ne, misli velikog Crnjanskog: „Jesen, život bez smisla“. 

Čini se, i pored svega, neizbežnim provesti veče pre ponedeljka bez televizora. U udarnom nedeljnom terminu od 20h do 23h na nekoliko – svrstanim brojevima – prvih kanala koje pokriva kablovski operater SBB, postoje, u najmanju ruku, tri Srbije, svaka u svom filmu. 

Ako bismo se u tom spektru oslonili na samo jedan određeni kanal uvideli bismo nesumnjivo ideološku boju koja po svim saznanjima isključuje publiku što gleda neki drugi ili treći kanal; Ono što povezuje i jedne i druge i treće programe jeste to što su uglavnom isključivi u svojoj isključivosti; brane “svoje”, besomučno napadaju “tuđe”! Tako dolazimo do zaključka da svako ima svoju publiku, svoja istraživanja, svoje analitičare i na kraju svoju Srbiju, onu razvrstanu i, nažalost, podeljenu čak i po onim najbanalnijim pitanjima. 

Nedelja, i svi ste tu

Sve podseća na sreću…

Meč Hajduka protiv Šećeranca u osmom kolu bila je, da ne preteram u epitetima, prava rapsodija, zbog lepote fudbala i prikazanih majstorija igrača u belim dresovima, ali i broja postignutih golova. Utakmica je završena rezultatom 7:1 u korist domaćina. Nedelja nije mogla bolje početi – burek i pobeda Hajduka! Katkad mi se čini da nakon dobro odigrane utakmice mog omiljenog kluba ništa ne može da mi pokvari dan.

Ali, ipak može ili mogu oni kojima poklanjam svoje dragoceno vreme u nadi da ću možda saznati neku novu normalnost, uzalud. 

Svetkovine postoje odvajkada, dani posvećeni nekome ili nečemu, a čini se da su iščezle iz ljudi i da postoje reda radi, kako bi se popunila forma života.  

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Lungo la strada!

„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma...“ Ovim rečima, nepunih 79 godina pre rođenja jednog od najvećih revolucionara ikada, a svakako najvećeg na...

Fidel, Čaves i terorista Buš– ideologija besmrtnog Maradone

Pre godinu dana umro je Dijego Armando Maradona, čovek koji je osim fudbala svuda sa sobom nosio i ideju. Pre pet godina,...

Kako je Francuska postala leglo huliganizma?

Kad je 2009. u Beogradu ubijen navijač Tuluza Bris Taton moglo se čuti „ovako nešto nikad ne bi moglo da se dogodi...

Pomoć za petočlanu porodicu Stolić

Petočlana porodica Stolić živi u selu Gornje Stopanje pored Leskovca. Devojčice uzrasta od 8-15 godina žive od socijalne pomoći i od onoga...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?