Friday, November 26, 2021
Kultura 60 godina od oktobra Ive Andrića

60 godina od oktobra Ive Andrića

Sticajem okolnosti, njegova majka Katarina u poseti rođacima, rodila ga je baš u Travniku u noći između 9. i 10. oktobra 1892. godine. Iako u Crkvi Svetog Ivana Krstitelja, pod brojem 70 u knjizi rođenih, kao datum rođenja stoji 9. oktobar, Ivo Andrić će kao datum svog rođenja navoditi 10. oktobar. Kao dvogodišnji dečak ostao je bez oca, pa ga njegova majka daje na čuvanje tetki Ani i njenom mužu Ivanu Matkovšik. Tako Andrić od svoje druge godine  boravi u Višegradu, gradu koji će ovekovečiti u svojim delima.

Svoju prvu pesmu pod nazivom „ U sumrak“, napisao je 1911. godine kao gimnazijalac, a već naredne godine se priključuje pokretu Mlada Bosna. Iste godine upisuje studije u Zagrebu, zatim prelazi u Beč, ali se ubrzo vraća jer ima česte upale pluća. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i tako odlazi u Krakov gde intenzivno uči poljski jezik, sluša predavanja i piše pesme u prozi. U junu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu, objavljuje šest pesama Ive Andrića u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.

Nakon atentata na Franca Ferdinanda, Andrić biva uhapšen i godinu dana provodi u zatvoru. Nakon toga aktivno se bavi pripremanjem prvog broja časopisa Književni jug i pažljivo priprema kraju svoju prvu zbirku pesama Ex Ponto koja je ugleda svetlost dana 1918. godine.

Pred ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Andrić objavljuje tekst pod nazivom „Nezvani neka šute“ u kojem poziva na jedinstvo i razum i odgovara na prve simptome nesloge u državi. Oktobra 1919. godine Andrić dolazi u Beograd gde radi kao činovnik u Ministarstvu vera. U pismima prijateljima piše da je u Beogradu srdačno prihvaćen, da intenzivno učestvuje u književnom životu Beograda kao i da se druži često u kafani Moskva sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom i Simom Pandurovićem.

Izvor: Novi standard

Naredne godine dobija službu u Vatikanu, štampa zbirku pesama u prozi „ Nemiri“, kao i pripovetku Put Alije Đerzeleza. Početkom 1923. godine biva postavljen za vicekonzula u Gracu, ali pošto nije završio fakultet preti mu otkaz u Ministastvu spoljnih poslova. Zbog toga odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Gracu i naredne godine odbranjuje doktorsku tezu pod nazivom „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Krajem godine odlazi u Beograd i radi pri Ministarstvu inostranih dela. Onda objavljuje prvu zbirku priča, a na predog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića 1924. godine biva priman u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU).

Nakon toga biva premeštan na činovničke visoke poslove u Marsej, Pariz, Madrid…Godine 1931. u Beograd izlazi u celosti štampana „Anikina vremena “, a dve godine kasnije na mesto ministra inostranih poslova dolazi u Beograd.

Njegova diplomatska karijera ide uzlaznom putanjom, pa tako biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: 1. aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru. Sve vreme piše pripovetke i priče i ne zaostaje sa književnom karijerom.

Ivo Andrić kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu (Foto: blic.rs)

Godine 1941. nadležnima u Beogradu nudi ostavku ministra, ali njegov predlog nije prihvaćen, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njihovih porodica, pa tako bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.

Tada Andrić piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo „ Travničku hroniku“, a krajem 1944. godine okončava i roman „ Na Drini ćuprija “. Nekoliko meseci nakon završetka rata objavljuje ova dva romana, a 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman „Gospođica“.

Tokom 1946. godine živi i u Beogradu i u Sarajevu. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampa u Matici srpskoj „Prokletu avliju“.

Četiri godine kasnije, u svojoj šezdeset šestoj godini venčava se kostimografkinjom Narodnog pozorišta U Beogradu Milicom Babić. Njoj posvećuje svoj spis pod nazivom „Jelena, žena koje nema”. „ Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest, i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama”, piše Andrić.

Izvor: Istorijski zabavnik

Godina 1961. postaje godina književnosti, godina Andrića i godina koju retko koji đak u školi ili običan čovek ne zna, jer tada Andrić dobija nagradu za sve ono što je napisao do tada.

Njegovo ime u Nobelovom komitetu pominje se i 1958. godine, a zatim 1960. kada je bio u najužem izboru za nagradu. Ipak, na današnji dan 26. oktobra pre tačno 60 godina (1961) Andrića, nakon uobičajene šetnje gradom, zatiču novinari ispred zgrade i u njegovom stanu kako bi mu saopštili vest da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. „ Dvojica madih novinara su mi saopštila tu vest pa sam ja primio sa sumnjom. Oni su mi rekli – popnite se gore, videćete da Vam je stan pun novinara. Potom sam video da je tačno. Sad moram i ja malo da se sredim, da vidim kakva osećanja imam. U svakom slučaju, ja sam zadovoljan“, rekao je Andrić tada.

Izvor: IN4S

Fotografija prikazuje književnika u šetnji trotoarom koji će godinama kasnije poneti ime “Andrićev venac”. Iza Andrića, u svetlom mantilu, novinar Tanjuga Aleksandar Novačić užurbano prilazi kako bi mu koji trenutak kasnije prvi preneo da je dobio Nobelovu nagradu.

,,Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje“ skromno je prokomentarisao Ivo Andrić kada je primio vesto tome da je upravo on dobio priznanje Švedske kraljevske akademije i tako pretekao engleske književnike Lorensa Darela i Grema Grina, Amerikanca Džona Štajnbeka i Italijana Alberta Moravija koji su sa njim bili u najužem izboru.

Andrić se potom priprema za svečano uručenje nagrade u Stokholmu gde putuje sa suprugom Milicom.

Uručenje nagrade

Petog decembra 1961. godine, Beograd je ispratio dobitnika Nobelove nagrade i njegovu ženu u Stokholm. “Vreme je bilo divno, sa malo magle koja je bojila ceo pejzaž rumenom bojom”, zabeležila je u svom dnevniku Milica Babić. Međutim, sa odmicanjem ka severu oblaci su se zgušnjavali, “vetar je nosio avion, gore dole, kao brod na velikoj buri”. Andrić je od svih putnika najbolje podnosio turbulentni let, ali ga je pri sletanju iznenadio vetar, pa su novinari u Kopenhagenu fotografisali pisca kako trči za svojim šeširom. Ekvivalentno sa snaženjem vetra od juga ka severu, jačala je i slavljenička atmosfera oko Andrićevih od Beograda do Stokholma. Iako je pisac nesumnjivo želeo da se ona što pre stiša, kako bi se vratio svom uobičajenom danu, jer je za njega “radni dan najveći praznik”, dobitnika znamenitog priznanja čekalo je još veće svečarsko raspoloženje.

Nobelovu nagradu Andrić prima uz zvuke „Marša na Drinu”. Pisac je staru, predratnu ploču poneo sa sobom u Švedsku i insistirao da mu nagrada, koju je dobio za sva svoja dela u kojima je uspeo da prenese smisao, život i duh prostora koji su tema njegovih dela, bude uručena uz ovu pesmu.

Šveđanima se melodija mnogo dopala, a pesma se munjevitom brzinom proširila po celom svetu. Godine 1966. švedska grupa „The Spotnicks“ snimila je obradu Marša Na Drinu, a iste godine marš je obradila i čuvena britanska grupa „The Shadows“. Nemački muzičar Džejms Last 1968. snima obradu kompozicije.

„Na vašoj diplomi stoji da vam je nobelova nagrada dodeljena za epsku snagu kojom ste motive i sudbine istorije vaše zemlje opisali. Za švedsku akademiju je bilo veliko zadovoljstvo da u vama nagradi predstavnika jednog jezičkog područja, koje do sad nije bilo zastupljeno u redu nosilaca nagrade. Sa izrazom najboljih želja za vas, mi vas molimo da primite odlikovanje iz ruku njegovog kraljevskog veličanstva “, rekao je doktor Anders Esterling, član Akademije prilikom uručenja nagrade Andriću.

https://www.youtube.com/watch?v=53cj2CxgYz4 (Pesma/ The Spotnicks – Drina) https://www.youtube.com/watch?v=ibk8vEVJm8g (Pesma grupe the Shadows- March to Drina)

Izvor: Istorijski zabavnik

https://www.ivoandric.org.rs/images/video/nobelova_nagrada.mp4 snimak sa sajta zadužbine

Oko sat kasnije, na svečanom banketu, u ime svih nagrađenih te godine, najvećim svetskim zvanicama se obratio upravo Ivo Andrić. Govor srpskog književnika ostao je upamćen za sva vremena i kasnije objavljen u okviru Andrićevih Sabranih dela pod naslovom „O priči i pričanju”.

„Dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno“, pričao je Andrić.

Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj i Egiptu.

Izvor: Blic žena

Celokupan iznos od Nobelove nagrade donirao je za izgradnju bosanskih biblioteka i kupovinu knjiga. I novčani iznos nagrade AVNOJ-a iz 1967. godine i Dvadesetsedmojulsku nagradu iz 1970. godine pisac je dao takođe za razvoj bibliotekarstva Bosne i Hercegovine. Imao je uvid u trošenje iznosa i uplaćivao ga je iz dva dela. Donirao je oko 1,5 milona današnjih evra za razvoj kulture. Uz to, veoma često je učestvovao u akcijama pomoći bibliotekama i davao novac u humanitarne svrhe.

U znak zahvalnosti Narodna biblioteka je člansku kartu broj 1 svečano dodelila upravo Ivi Andriću.

Izvori: Istorijski zabavnik, Zadužbina Ive Andrića, RTS

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Lungo la strada!

„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma...“ Ovim rečima, nepunih 79 godina pre rođenja jednog od najvećih revolucionara ikada, a svakako najvećeg na...

Fidel, Čaves i terorista Buš– ideologija besmrtnog Maradone

Pre godinu dana umro je Dijego Armando Maradona, čovek koji je osim fudbala svuda sa sobom nosio i ideju. Pre pet godina,...

Kako je Francuska postala leglo huliganizma?

Kad je 2009. u Beogradu ubijen navijač Tuluza Bris Taton moglo se čuti „ovako nešto nikad ne bi moglo da se dogodi...

Pomoć za petočlanu porodicu Stolić

Petočlana porodica Stolić živi u selu Gornje Stopanje pored Leskovca. Devojčice uzrasta od 8-15 godina žive od socijalne pomoći i od onoga...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?