Брзином метка прострујила је вест да ће трилинг албанске, хрватске и бошњачке заједнице у САД организовати заједнички протест у четвртак, 28. октобра испред конзулата Србије у Њујорку. Дотичну господу поново су ујединиле халуцинације и параноја у виду фантомске великосрпске хегемоније на Балкану. Баук великосрпске политике поново се шири Балканом и утерује страх у кости онима који своју мирољубиву политику темеље на вредностима Призренске лиге из 1878, Старчевићеве правашке идеологије и Исламске декларације Алије Изетбеговића. Непатворена србофобија проистекла из поменутих концепата, једина је препрека малициозној политици званичног Београда који угњетава Балкан вакцинацијом региона, донацијом респиратора и реализацијом инфраструктурних пројеката према суседним земљама.
Стање свести комшилука осликано је у упечатљивим изјавама сценаристе Абдулаха Сидрана и водитеља Сенада Хаџифејзовића. Први је пре неколико месеци изјавио да је донација вакцина наставак српске ратне политике. Дакле у Босни је према Сидрановој логици од ’92 до ’95 трајала размена ватре вакцинама калибра 7,62, 12,7, 60, 82, 105, 150 мм?
Други је пролетос током интервјуа са председником Александром Вучићем забринуто констатовао да би изградња аутопута Београд-Сарајево могла да олакша продор српским тенковима кроз БиХ. Јер, познато је да тенковске гусенице не трпе ништа сем префињеног асфалта и дуплих трака. Невероватна проницљивост! Дакле, завршетком деоница Кузмин-Сремска Рача и Пожега-Котроман, биће комплетиране припреме за нову агресију. Шлепери, аутобуси и остала возила уступиће место тенковима и транспортерима, који су, иначе, неупотребљиви ван брзих саобраћајница.
Господин Хаџифејзовић нам несвесно открива тајну како је добијена највећа тенковска битка у историји ратовања, код Курска у лето 1943. Маршал Жуков и совјетске оклопне јединице имале су само епизодну улогу. Главни актери били су совјетски инжењерци који су изградили аутопут ка Берлину са све надвожњацима, тунелима, наплатним рампама, зауставним тракама, итд. Кажу да је Ерих фон Манштајн, командант оклопних јединица Вермахта проклињао Хитлера што није дозволио исти аутопут кроз Украјинску низију у лето ’41 када је нацистичка офанзива била на врхунцу. У том случају нацистички барјак био би пободен и на Камчатки, па би одатле могло мирне душе да се крене ка Аљасци.
Иако ове изјаве датирају од пре неколико месеци, новонастали притисци и притужбе на рачун Републике Српске потврђују да не губе на актуелности. Штавише, оне су само једне од многобројних карика на ланцу којим се стеже врат Србима у БиХ. Јер, свако инсистирање српске стране на изворним надлежностима Дејтонског споразума бива испраћено медијском дресуром званичног Сарајева, оличеној у виктимизацији.
Што се тиче тврдњи и поступака званичника из Загреба и Приштине, излишно је задржавати се на њима и хронологији њиховог деловања. Отровне стрелице и насиље не могу да изненаде када долазе од некога коме је србофобија у опису посла и главни адут у предизборној кампањи. Ако се прогон својих комшија слави на нивоу државног празника и ако се рутински полицијски послови обављају уз помоћ оклопних возила и дугих цеви, онда нема потребе за даљим преиспитивањем њихове свести. Када се све сабере и одузме, скуп „сложне браће“ испред српског конзулата је неминовност, у складу са изреком „нашла крпа закрпу“.
Но, та неминовност има темељну историјску предиспозицију коју је немогуће занемарити. Опсесија нашим дипломатским представништвима пратила је и обележила рад хрватске и албанске дијаспоре у прошлом веку. Др Богдан Вукосављевић је у својој књизи „Дипломатија у борби против тероризма“ забележио 46 терористичких напада хрватске и албанске емиграције у периоду од 1946. до 1990. године. Трагови метака и гелера били су током ХХ века видљиви на многим југословенским дипломатско-конзуларним представништвима, убивши и ранивши на десетине дипломатских службеника и случајних пролазника.
Данас, када су Хрвати решили своје национално питање, а Албанци окупирали Косово и Метохију, ишчезла је потреба за оружаним акцијама према српским ДКП. Узгред, САД су почетком овог века прогласиле тероризам безбедносним изазовом број један, те не би било сврсисходно љутити покровитеље „косовске независности“ и помагаче највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата. Но вест о могућем окупљању „сложне браће“ испред српског конзулата рефлексно буди сећања на судбине Владимира Роловића, Едвина Здовца, Момчила Поповића, Стојана Ђерића и других.
У саопштењу албанско-америчке заједнице се наводи да је њихово право и национална обавеза да траже правду пред светом за проливену крв, за невине жртве злочина „фашистичке Србије“. Као снажан антипод „српском фашизму“, у Њујорку ће се поставити тројна коалиција употпуњена богатим антифашистичким наслеђем: СС дивизијом Скендербег, СС Ханџар дивизијом и 369. пуковнијом. Прва је верно штитила одступницу нацистима приликом повлачења са Косова у јесен 1944. Друга је децембра исте године заустављала продор Црвене армије кроз Мађарску, а трећа је помагала снаге Вермахта на Источном фронту, посебно током Стаљинградске операције.
А онда је дошао ред на потомке антифашиста који су у другој половини ХХ века војевали против југословенских амбасада и конзулата, све у духу Бечке конвенције. Док су балисти и усташе неуморно ловили југословенске дипломате, ханџаровци су у тишини учили занат од идеолошке браће са Блиског Истока, који су по истом обрасцу ловили израелске службенике. Њихово одложено дејство засенило је рад хрватске и албанске емиграције 1993. када је на територији БиХ формирана јединица „Ел Муџахид“. Била је то реализација „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића и њене најупадљивије тезе – „нема мира и коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција“.
Хронолошки и фактографски претрес указују на то да међународна јавност и одређене НВО немају разлога да сумњају у кредибилитет и антифашистички карактер „сложне браће“…