Dok su aktivisti za ravnopravnost nekada zahtevali pravo na slobodu govora, ovi današnji žele da kontrolišu jezik i misao – tražeći da ljudi govore stvari za koje znaju da nisu istina.
Nedavne izjave američkih i ruskih lidera naglasile su sve veći međunarodni kulturni rat oko rodnog identiteta.
U govoru od 21. oktobra, predsednik Vladimir Putin rekao je da je učenje dece da mogu da promene pol „monstruozno” i „na ivici zločina protiv čovečnosti”. Sledeće nedelje, Sjedinjene Države izdale su svoj prvi „rodno neutralan“ pasoš, „priznajući prava ljudi koji se ne identifikuju kao muškarci ili žene“. Američki Stejt department takođe je obeležio Dan svesti o interseksualnosti ponavljajući da je „politika Sjedinjenih Država da nastoje da okončaju nasilje i diskriminaciju na osnovu pola, seksualne orijentacije, rodnog identiteta ili izražavanja ili polnih karakteristika“.
Na prvi pogled, ovo bi moglo izgledati kao manifestacija kulturnog „sukoba civilizacija“ za koji je Samjuel Hantington rekao da će zameniti sukob konkurentskih političkih ideologija nakon pada Berlinskog zida. Ipak, prihvatanje transrodne ideologije od strane zapadne elite nije izraz duboko ukorenjenih vrednosti svojstvenih zapadnoj kulturi. Uspon trenutno modernih ideja o rodnom identitetu bio je brz i kontroverzan i u zapadnim društvima. Feministkinje su posebno osporavale zvaničnu promociju rodne samoidentifikacije. Ideja da biološki muškarci koji se identifikuju kao žene mogu da uđu u ženske svlačionice, da budu poslati u ženske zatvore i da se takmiče u ženskim sportovima, ističu, ima strašne posledice po ženska prava. Poput Putina, mnogi su takođe skrenuli posebnu pažnju na potencijalno štetne posledice sugerisanja deci da su možda „rođena u pogrešnom telu“.
Očigledna želja Stejt departmenta da promoviše trans ideologiju na međunarodnom planu mogla bi se posmatrati kao nastavak globalističkog kosmopolitizma posle Hladnog rata, zagovarajući retoriku ljudskih prava, inkluzije i tolerancije protiv represivnih autoritarnih režima koji se drže zastarelih reakcionarnih vrednosti. Američka vlada je u više navrata signalizirala svoju nameru da koristi pitanja seksualnosti i rodnog identiteta na ovaj način. Ranije ove godine, američki Stejt department objavio je svoju nameru da istakne zastavu „progresa“ na svojim ambasadama u svetu kao „simbol koji obuhvata raznolikost i intersekcionalnost LGBTQI+ osoba i zajednica širom sveta“ (mada, kako se ispostavilo, ne u nekim mestima, kao što je Saudijska Arabija). Predsednik Džo Bajden takođe je imenovao prvog američkog specijalnog izaslanika za unapređenje ljudskih prava LGBTQI+ osoba, opisujući ovo kao „ulogu ključnu za obezbeđivanje da američka diplomatija i pomoć stranim zemljama promovišu i štite ljudska prava LGBTQI+ osoba širom sveta“.
Trans aktivisti i njihovi simpatizeri svoje tvrdnje o rodnoj fluidnosti često predstavljaju kao nastavak ranijih borbi – najočiglednije za jednakost homoseksualaca i lezbejki, ali i za oslobođenje žena i pokret za građanska prava crnaca. Ali svaka površinska sličnost dovodi u zabludu. Daleko od promovisanja jednakosti i slobode, današnji trans lobi veoma je netolerantan i prinudan. I dok je retorika ljudskih prava bila instrument moći u međunarodnim odnosima od ranih 1990-ih, trans ideologija prisilno se nameće i samim zapadnim društvima.
Nedavni slučaj britanske profesorke filozofije Ketlin Stok, koju su aktivisti na njenom univerzitetu proganjali – od pozivanja da bude otpuštena do pretnji smrću – tipičan je primer. Mnogi drugi feministi akademici takođe su se suočili sa zastrašivanjem i otkazivanjem, često uz pomoć njihovog sindikata, koji daje prioritet „osvešćenoj“ politici rodnog identiteta u odnosu na odbranu svojih članica. Prestup Stokove bilo je insistiranje na realnosti bioloških polnih razlika. U SAD je čak i profesorka biologije sa Harvarda proglašena „transfobičnom“ jer je „branila upotrebu izraza ‘muško’ i ‘žensko’ za označavanje biološkog pola na časovima medicine“. Slično tome, Britansko medicinsko udruženje (BMA) savetovalo je lekarima da koriste termin „trudni ljudi“, a neke bolnice u okviru državnog zdravstevenog sistema NHS preferiraju druge termine koji „uključuju oba roda“, kao što su „hranjenje grudima“ i „roditelj koji rađa“.
Dok su aktivisti za ravnopravnost u prošlosti zahtevali pravo na slobodu govora (zastupnici prava homoseksualaca prkosili su zakonima protiv opscenosti, na primer), današnji aktivisti nameravaju da kontrolišu jezik i, na kraju, misao – insistirajući da ljudi govore stvari za koje znaju da nisu istinite, i poriču ono što su do juče bile proste biološke činjenice. Autoritarnost trans ideologije deluje u terapijskom okviru, pri čemu se samo postojanje različitih stavova shvata kao preteće i štetno. Reći da je rod binaran, a ne fluidan ili u okviru spektra, smatra se ‘štetnim’; kao da se time trans osobe „brišu“ ili se osećaju „ugroženo“. Javne institucije i privatna preduzeća često su u žurbi da pokažu kako se u svemu slažu sa zahtevima aktivista čime misle da dobijaju moralni autoritet usklađivanjem sa „progresivnim“ razmišljanjem protiv zastarelih ideja iz prošlosti – a zatim pomažu u primeni nove dogme.
Javni lov na poznate ličnosti, kao što su autorka Harija Potera Dž. K. Rouling ili komičar Dejv Čapel, zbog njihove navodne „transfobije“, služe kao primer za sprovođenje svakodnevne kontrole nad ponašanjem i jezikom ljudi. Sve češće očekivanje ili čak zahtev da zaposleni objavljuju svoje željene zamenice kada se potpisuju, na primer, implicira da je pol stvar samoidentifikacije, a ne biologije. Lezbejke su čak počele da se žale da su sada pod pritiskom da imaju seks sa muškarcima koji se identifikuju kao „trans žene“, i da im se preti ako odbiju.
Zaista slobodno i tolerantno društvo veruje ljudima da misle svojom glavom, ostavljajući prostor da donesu sopstvene moralne izbore bez uplitanja zvaničnika odozgo. Po istoj logici, različite zemlje trebalo bi da budu u mogućnosti da raspravljaju i odlučuju o sopstvenim vrednostima i običajima bez spoljnog mešanja i držanja lekcija.
Filip Hamond je britanski pisac i akademik koji živi u Beogradu. Gostujući je profesor medija i komunikacija na Univerzitetu London saut benk
Naslovna fotografija: BN
