Млади у Србији имају избор: да се помире са ситуацијом и прихвате медиокритет, да напусте заувек нашу земљу или да преузму дизгине у своје руке и учине све што могу да створе живот о каквом сањају.
О томе како изгледа живот принцезе, шта би повратак монархије донео Србији, останку младих али и о одрастању деце у здравој средини, важности здраве исхране и Дечијем фестивалу на Опленцу разговарали смо са Њ.К.В. принцезом Љубицом Карађорђевић.
Kада смо се први пут договарали за овај интервју рекли сте да имате доста пословних обавеза. Ви сте дипломирани фармацеут, имате своју агенцију, бавите се дигиталним маркетингом и писањем стручних текстова. Живот принцезе се често не замишља тако. Kако успевате да ускладите пословне обавезе са Вашом титулом?
Најпродуктивнија сам када имам највише обавеза, те се трудим да држим свој распоред попуњеним. Шалу на страну, напорно је жонглирати пословне обавезе, добротворни рад, породицу и обавезе које носи титула, али када имате виши циљ онда је све изводљиво. Питање је само поставити приоритете – када су приоритети довољно важни, онда је лако одрећи се малих свакодневних слабости као што су гледање серије или поподневна дремка. Наравно, треба наћи баланс и оставити по страни време за уживање у стварима које нас опуштају и у којима истински, свесно уживамо.
Је л’ живот принцезе носи више привилегија или обавеза и да ли постоје одређена одрицања?
У мом случају, чини ми се да је више обавеза! Далеко од тога да се жалим, привилегија је бити део краљевске породице, али сам ја ту привилегију увек више доживљавала као част и одговорност. Моја и супругова позиција је таква да радимо своје послове, али их балансирамо са обавезама које титула носи. Некада то није лако извести, косе се и распореди, и жеље, и очекивања… Али то је просто тако.
У Србији постоје удружења и политичке странке које се залажу за обнову монархије. Kакво је Ваше мишљење о тим организацијама и да ли сарађујете са неком?
Наша породица поздравља све искрене напоре да се обнови монархија и ако, односно када буде прави моменат за то, верујем да би монархија нашој земљи донела многе добре ствари – снажније међународне и дипломатске везе, бољу репутацију, стабилност ‘домаћина’ који брине о земљи… Али породица је увек аполитична и као таква мора да остане.
Покренули сте и фондацију “Kорени” чији је један од циљева останак младих у Србији. Шта је то што младима недостаје осим материјалног аспекта, поготово у мањим срединама?
Разговарајући са младима чини се да им недостаје много тога – пре свега сигурност, могућности за лични и професионални развој, квалитетна едукација… Визија фондације “Kорени” је да кроз низ пројеката пружимо младима прилику да развијају своје вештине, стичу квалитетна искуства и шире видике ка могућностима које су им у Србији доступне. Млади у Србији имају избор: да се помире са ситуацијом и прихвате медиокритет, да напусте заувек нашу земљу (против чега се и наша Фондација бори) или да преузму дизгине у своје руке и учине све што могу да створе живот о каквом сањају. Има и добрих примера појединаца и компанија које су у томе успеле, поготово у ИТ сектору, угоститељству, затим у нашем окружењу има и малих пољопривредних произвођача који су изашли из оквира традиционалне производње и продаје примарних производа и прешли у прераду или органску производњу, и слично. Могућности је много, наравно има доста и ограничења и потешкоћа, али уз добру визију и снажну мотивацију све је могуће.
Често говорите колико је важно да деца проводе време са животињама, позната је и Ваша велика љубав према коњима. Да ли је Ваша ћерка наследила ту љубав?
Итекако, мада се некада питам да ли је уопште имала избора с обзиром да смо је први пут ставили на коња са непуних шест месеци. Мало се шалим, али има у томе и истине – Наталија је од свог рођења са животињама, псима, мачкама, па и коњима, и онда није ни чудо што је врло рано развила емпатију и љубав према њима. Мислим да је за децу одрастање уз животиње врло важно. Тако свакодневно уче како да поштују друге, како се брине о животињи, уче се и дисциплини, рутини… Али уз љубимце деца науче и шта је губитак, који је неминован. Све су то велике и веома драгоцене лекције за наше малишане.
12. Септембра је одржан традиционални Дечији фестивал на Опленцу, како је дошло до идеје да направите Дечији фестивал?
Идеја се родила мојим и супруговим пресељењем у Тополу. Живећи у овој средини и разговарајући пре свега са младим родитељима уочили смо да фали стимулативних активности за децу, поготово у природи, на отвореном. Зато смо желели да организујемо догађај који би био доступан свој деци, без обзира на материјално стање, а који би понудио активности за разноразна интересовања. Тако смо почели са неколицином учесника и 7-8 различитих активности, и дошли до око 200 учесника, око 5.000 посетилаца и преко 30 активности за само 4 године. Изузетно сам поносна на Фестивал и на све учеснике, организаторе и волонтере због таквог успеха. Поврх свега, Фестивал је добротворног типа и сви учесници свој допринос дају потпуно волонтерски.
Шта су све деца имала прилике да виде на овогодишњем Фестивалу?
Ове године смо деци понудили традиционално популарне активности као што су јахање, стреличарство, ликовна колонија и фолклор, затим спортове типа фудбала, одбојке и борилачких вештина, али смо имали и прегршт новина као што су сензорна шума, низ креативних радионица, Бео зоо врт је довео животиње и учио децу како да се правилно опходе према њима… Било је прелепо видети децу која не знају где би пре, толико је било разних атрактивних садржаја.
Званични мото Дечијег фестивала је: “У здравој средини, расту здрава деца”
Шта се све крије иза ове реченице, коју поруку желите да пошаљете?
Здрава средина подразумева здраву храну, здраво окружење и здраве активности, и све те факторе смо се потрудили да дотакнемо на овогодишњем Фестивалу. Пуно смо пажње посветили радионици здраве хране на којој су деца могла да пробају укусне производе без шећера, маргарина и вештачких додатака, али и да праве креативне скулптуре од воћа и поврћа. За то време, маме и тате су могле да се консултују са нутрционистима који су били на располагању за сва питања, савете и недоумице. Kао мама и као фармацеут сматрам да је исхрана наше деце нешто о чему морамо много више да причамо, како у јавности, тако и на нивоу васпитно-образовних и здравствених институција.
Али када причамо о слогану Фестивала, морам да нагласим да то није само празна крилатица коју ћемо заборавити до наредне године. Овај слоган је позив свима нама да будемо бољи због све наше деце. Да будемо бољи у својој кући, на улици, у свом граду, у својој породици. Да ми сами будемо добри узори за које сви коментаришемо да нашој деци фале. Да сами доносимо боље одлуке, да би деца имала на кога да се угледају. Да живимо здравије у глави, у срцу и у друштву.
Аутори фотографија: Владимир Марковић и Ненад Јаковљевић
