Friday, November 26, 2021
Politika Srbija Референдум као друштвено-политички проблем у Србији

Референдум као друштвено-политички проблем у Србији

Референдум представља институцију непосредне демократије која се користи како би грађани директно учествовали у вршењу државне власти. Кроз референдум, сви грађани који испуњавају услове неопходне за поседовање бирачког права, могу без посредника дати једноставан одговор на питање које им се референдумом поставља.

Од доношења актуелног закона који се тиче референдума и народне иницијативе 1994. године до данас само је у две ситуације расписан републички референдум и оба пута је то урадила Народна скупштина. Први пут 1998. када се одлучивало о учешћу страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији и други пут 2006. како би се потврдило усвајање новог Устава Републике Србије. У оба случаја је на референдум изашло више од половине бирача чиме је испуњен услов према коме је референдум уставан само ако је на њему гласала већина грађана који имају бирачко право. Поред Народне скупштине референдум се може расписати и на предлог најмање 100.000 бирача што се у Србији никада није догодило.

Предлог закона о референдуму који је Влада недавно усвојила би требало да се нађе пред народним посланицима 25. новембра. Поставља се питање шта је конкретно спорно код овог предлога закона?

Велики број цивилних организација (ОЦД) је у више наврата указивало на изостанак суштинске јавне расправе о нацрту самог закона као и на чињеницу да он није усаглашен са међународним стандардима. Поред тога што би овом изменом био укинут раније постојећи цензус, продужио би се и рок за поновно расписивање референдума о истом питању са 6 месеци на годину дана што јесте побољшање, али дефинитивно не представља довољну дуг временски период.

На овај начин би представници власти могли понављати референдум у недоглед све док не добију жељени резултат, а рачунајући на то да би се укинуо услов у виду цензуса, веома лако би могли манипулисати резултатима. Због чињенице да се кроз референдум одржава и народна сувереност, овакав закон би ставио грађане Србије у неповољну ситуацију, а многе спорне одлуке би врло лако биле донете, што представља велику опасност по све грађане наше државе.

Друштвено-политичка ситуација у Србији

Фото: 011info.com

Закон сам по себи не мора нужно бити лош, уколико се доноси како би побољшао положај грађана. Такође, закони служе како би се ограничили, како грађани, тако и власт. Међутим у овој ситуацији закон који Народна скупштина треба да усвоји има одређене спољне факторе који утичу на то да не представља најбољу, или уопште добру одлуку по грађане. Иако су многе организације цивилног друштва указивале на спорност закона, постоје проблеми у Србији који се већ најмање тридесет година не решавају.

Можда можемо узети у обзир да је закон као такав добар и да чак иако се усагласе препоруке Венецијанске комисије и ОЦД-а, имамо суштински проблем који се неће решити, чак и да имамо савршено уређен закон о референдуму.

Проблеми на које већ тридесет година жмуримо су политичка култура грађана Србије, популизам и култ вође. Поред њих засигурно да постоји још много важних проблема али у овом контексту, објашњавања друшвене ситуације у Србији веома је битно истакнути ова три проблема која су већ дуго присутна на нашим просторима. Да би се објаснио укратко зашто је закон о референдуму проблем, укратко ће се дефинисати проблеми у Србији.

Први наведени проблем је политичка култура. Она представља трајне вредности које су доминантне у друштву, какав однос грађани имају према политици, политичким актерима и који су ставови доминантни у друштву.[1] Према Алмонду и Верби, постоје три врсте политичке културе грађана : парохијална, поданичка и партиципативна политичка култура.[2] Зауставићемо се на поданичкој политичкој култури, због њене важности за грађане Србије јер „поданици су свесни ауторитета власти. Они се према власти и политичком животу односе афективно – или је прихватају и обожавају или су равнодушни и незаинтересовани. У суштини, поданик је у политичком животу пасиван.“[3] Из тог проблема, даље се надовезују популизам и култ вође.

Популизам је широко распрострањен термин и постоји доста дефиниција његовог значења. Укратко, популизам представља идеологију (према Мудеу)[4], уз помоћ које политички актери желе да привуку пажњу што већег броја људи, где деле друшво на две хомогене целине (корумпирана елита и прави народ), дају „нереална“ обећања и труде се да упросте слику света.[5] Карактеристично за наша подручја је што већина грађана Србије има став да је „Србији потребан јак Вођа ког ће народ следити.“[6]

На основу изнетих дефиниција већ се може наслутити даљи ток проблема.Грађани Србије су у великој мери пасивни и имају афективан однос према власти, притом je популизам изузетно присутан. „Oсим кандидата Јанковића, сви остали кандидати су учестало користили популистички дискурс, а у томе је свакако предњачио кандидат који је победио на изборима.“[7]. На крају присутан је култ вође.

Где настаје проблем?

Фото: http://srpskastvarnost.rs/

Узевши у обзир наведено, закон који ће се наћи пред Народном скупштином, није више проблем самог закона, или како ОЦД налаже проблем укључивања јавности. Све и да је савршен закон, чак и да се потенцијално укључи јавност, имамо корен проблема којим се не види решење у скоријем периоду.

Како је предвиђено, референдумска кампања треба да буде информативна и непристрасна, дакле да пружа одређене информације грађанима али никако не сме да склизне и убеђује народ коју ставку заокружити. У том контексту политичке културе која је поданичка и коју истиче у великој мери пасивност, изражена је персонализација политике (веровање вођи) и раширен је популизам, а велика је вероватноћа да ће власт и те како утицати на одлуке грађана. Сваки од тих проблема заједно не доводи више у питање закон по себи, већ доводи у питање како ће бити спроведен референдум и шта се постиже тиме?

Како су данас главна средства комуникације интернет и медији, можемо предпоставити да ће информације у вези са референдумом бити ту и присутне. Међутим људи формирају своје ставове на основу онога што виде или чују, на телевизији или путем друштвених мрежа. Оно што је важно јесте и положај медија у Србији, због грађана који формирају своје ставове уз њихову помоћ. Можемо видети да је тренутна власт доминантна на медијима (било са приватном или националном фреквенцијом). Што се неки политички актер више појављује на екрану, то је већа вероватноћа да ће гласач гласати за њега и формирати ставове на основу његових излагања.[8]

С обзиром на то, за референдум који се буде спроводио највећи проблем лежи у кампањи. Дакле ако је карактеристично за Србију да ће гласачи формирати своје мишљење на основу изнетог у медијима, да је доминантан популизам и да следствено политичкој култури постоје пасивни и послушни гласачи, нама у први план избија да колико год људи буде изашло на референдум, велики утицај на њих биће доминантно мишљење, доминантне политичке партије, односно лидери и актери (због присутног култа вође). Верујемо да неће изаћи више гласача него што излази на изборе, због политичке културе и због „духа пасивности и очекивања да ће све проблеме да реши држава и вођа, а не самоорганизовани грађани који су на дну пирамиде моћи.“[9]

Оно што занемарују ОЦД су управо ова три проблема, јер у великој мери критикују власт за предлог овог закона и због неукључивања јавности, а нашу јавност боје наведени проблеми. У том духу ће ОЦД и опозиција сакупљати поене на изнетом аргументу „нисте укључили јавност“, али ће затворити очи на проблеме присутне најмање тридесет година.

Потенцијални проблеми изазвани референдумом

Фото: direktno.rs

 Било које питање које се буде решавало референдумом, упада у замку малог броја излазности и хомогених ставова који су грађани стекли путем медија, а на медијима се засигурно, највише појављује власт. Да ли ће власт изнети на референдуму питање Рио Тинта, председничког мандата, статуса покрајина или било које друго, засигурно настаје проблем да ће већина грађана који изађу бити грађани који излазе на изборе, јер они представљају „активне“ гађане тј. укључену „јавност“.

Самодеструктивност наведених проблема лежи у томе да наменски створи грађане који ће само наставити да пасивно прихватају одлуке или буду незаинтересовани, а каснији проблеми који се буду јављали (рецимо економски који би можда и уздрмали успавалог гласача) ће можда освестити код Срба да није све у једном човеку и да одлуке које се доносе, зависе и од нас самих. Уколико се довољно будемо осврнули на овакве моменте који „красе“ нашу политику дуги низ година, јер ово чему сведочимо данас јесте представа која нам се намеће, веровањем у „јаког лидера“ ће нас само ушушкати и затворити у наше „златне кавезе“, где ћемо посматрати доношење одлука ван грађана и прихватати уз реченицу „ионако не могу да променим ништа“. Корист коју имамо од активирања и веће стопе заинтересованости у политичка дешавања и информисања путем више канала (дакле не само путем медија) је то да се потрудимо да тиме, макар освестимо да било којој политичкој партији у Србији тренутно иде у прилог то што грађани негују култ вође, поданичку културу и славе популизам.

Извори:

Бешић, М. (2017). Популизам у наративима председничких кандидата на председничким изборима у Србији 2017. године. У: Лутовац, З. (уред) (2017.) Популизам (161 – 179). Београд: Институт друштвених наука, Центар за политиколошка истраживања и јавно мњење


Стојиљковић, З. (2017). Србија тражи вођу. Београд: Вукотић медиа

Стојиљковић, З. (2016). Грађани или поданици: оглед о социјалном капиталу и политичкој култури грађана Србије. Београд: Завод за уџбенике

Стојиљковић, З., Лончар, Ј. & Спасојевић, Д. (2015). Да ли је популизам неизбежан састојак политике у Србији? У: Кнежевић – Предић, В. (уред) (2007) Политички идентитет Србије у регионалном и глобалном контексту (37-50). Београд: Универзитет у Београду Факултет политичких наука

Чупић, Ч. (2009). Политичка култура и медији. Годишњак ФПН, 3, 339 – 351 Gabriel, A. & Sidney, V. (2000). Civilna kultura: politički stavovi demokracija u pet zemalja. Zagreb: Politička kultura, nakladno – istraživački zavod


[1] Чупић, 2009

[2] Алмонд & Верба, 2000, 22

[3] Чупић, 2009, 340

[4] Муде, 2004, 543 цит. према: Стојиљковић, Лончар & Спасојевић, 2015, 39

[5] Стојиљковић, Лончар & Спасојевић, 2015

[6] Стојиљковић, 2017, 11

[7] Бешић, 2017, 174

[8] Стојиљковић, 2017

[9] Стојиљковић, 2016, 92

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Lungo la strada!

„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma...“ Ovim rečima, nepunih 79 godina pre rođenja jednog od najvećih revolucionara ikada, a svakako najvećeg na...

Fidel, Čaves i terorista Buš– ideologija besmrtnog Maradone

Pre godinu dana umro je Dijego Armando Maradona, čovek koji je osim fudbala svuda sa sobom nosio i ideju. Pre pet godina,...

Kako je Francuska postala leglo huliganizma?

Kad je 2009. u Beogradu ubijen navijač Tuluza Bris Taton moglo se čuti „ovako nešto nikad ne bi moglo da se dogodi...

Pomoć za petočlanu porodicu Stolić

Petočlana porodica Stolić živi u selu Gornje Stopanje pored Leskovca. Devojčice uzrasta od 8-15 godina žive od socijalne pomoći i od onoga...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?