Преамбициозна би била претпоставка да постоји неко ко је читао сваки мој текст објављен на сопственом порталу (осим наравно Наталије која лекторише сваки текст), ако таквих има (поред Наталије), сигурно је приметно да ми је јако тешко да напишем било који текст а да не споменем капитализам или постмодернизам. То је део мог опсесивног пројектовања доминантних идеолошких оквира у скоро сваку друштвену појаву. Најшира друштвена појава у контексту мојих промишљања је друштво у ком живим. Савршен спој капитализма и постмодернизма које краси моје друштво је добило нови састојак, који му је дао потпуно нов а безбојан укус[1]–симулакрум. Термин симулакрум, који је од Бодријара преузео професор Мило Ломпар, у дефинисању актуалних друштвених тенденција је врло користан, јер дескриптивно а уједно и суштински описује модел по ком се формирају најчешће посредне слике реалности преко медија.

Симулакрум као стање друштва не долази у периоду у ком су истина и лаж изједначене. Већ када у простору између лажи и истине своју доминантну улогу преузму полуистина или полулаж. То наравно није својствено само нашем друштву, иако смо ми донели нове зачине својеврсне само нашем културном контексту. Када истина није предмет а ни тема говора већ је једини циљ убедити публику или свога саговорника у нешто, наилазимо на реинтерпретацију владавине софизма, која је презаступљена у нашем постмодернистичком симулакруму. До истине се најдаље може доћи у овим оквирима ако употребимо термин „техничка истина“ или чувену фразу „сложимо се да се не слажемо“. До истине наравно није лако доћи, али је готово немогуће одустати од потраге за истином јер ако се одустане, долазимо до актуалног проблема у ком су све базичне тачке друштва пољуљане. Над тим пољуљаним темељима друштва се ствара симулакрум, који је професор Ломпар дефинисао као тајну сагласност НВОинтелигенције и помодних националиста, који имају једини циљ да замагле јавну свест и спрече приступ одређеним мање екстремним а више часним заступницима појединих идеолошких опредељења. „Њихов режим- као режим између 2012. и 2020. Године- створио је пасивно стање јавне свести, јер почива на прећутној сагласности припадника неввладине оријентације и националне оријентације. У тој сагласности нема ничег од устаљене поделе у једној политичкој оријентацији: поделе на оне који наглашавају начела, фундаменталисте и оне који се брину о вештини могућег, прагматичаре[2].“ Професор Ломпар је испитујући финесе, са правом поставио питање какав је друштвени и политички поредак у ком су критичар глобализма Емир Кустурица и промотерка глобализма Марина Абрамовић добили исти орден поводом Дана државности, на Сретење 2021 године? Тај континуитет симулиране стварности по моделу еклектичких низова нелогичних догађаја се догађа и у тренутку писања овог текста, а вероватно и у току читања лекторке Наталије. У књизи поменутог професора Ломпара „Полуинтелектуалац и национална политика“ много је више назначен процес симулирања стварности који ствара актуелна власт, ја ћу се више базирати на опозициону НВОинтелигенцију оличену у њиховом гласноговорнику Зорану Кесићу и њеоговој емисји „24 минута са Зораном Кесићем“

Софиста нашег времена и вечни повратник мрачних деведесетих- Зоран Кесић

Медијске корпорације немају за примарни циљ добробит друштва у ком раде, већ им је примарни циљ њихов профит и креирање одређене агенде које ће њиховим конзументима свесно или не створити одређену симулирану слику реалности. Суштину таквог новинарства представља Зоран Кесић. Медијске корпорације су створиле атмосферу у којој гледалац који има потребу за потрагом смисла наиван. Потрага за смислом је на тај начин постала својеврсан облик наивности и блама. Зашто тражити смисао када вам смисао нуди хрпа хиперспецијализованих стручњака,  где је сваки апсолутни господар сопствене делатности, сопственог угла гледања. У таквом тренутку у ком смо сада, недостају те свеобједињавајуће концепције, нешто што бисмо назвали филозофски став, што би у нека недавна времена био посао интелектуалаца. Да покуша да сагледа ствар у глобалном тренду, да препозна куда иде све. Наш хиперспецијализовани стручњак у препознавању идеалног тренутка за враћање његових гледалаца у мрачне деведесете је Зоран Кесић.

Наиме, Зоран Кесић има класичну нвоинтелигенцијску. константиновићевску  априорну подлогу слободно могу рећи, сваке своје емисије. Он је ту да својим гледаоцима актуелан политички поредак представи као спону са српским клерофашистичким етосом који је Радомир Константиновић дефинисао а који је свој процват доживео у деведесетим годинама и влашћу Слободана Милошевића. Рецидиве те прошлости врло радо користи као веснике будућих фашистичких фаланги, без икаквог конкретног разлога, а које ће завладати Србијом ако се наставе овакви трендови ревидирања досовске интерпретације историјских дешавања, непризнавањем хашке интерпретације историјских дешавања и наравно насиља над женама. Њему и његовим гледаоцима је врло тешко, скоро немогуће,  да схвате да на темељима прагматичне и минималне реинтерпретаије досовске историја ова актуелна власт темељи своју јасну политичку доктрину која је примамљива нашем народу. Тај акутан проблем корпоративној и опозиционој агенди Зоран Кесић покушава да реши на следећи начин: сагласност о устаљеној подели у једној политичкој оријентацији која подразумева поделу на оне који наглашавају начела, фундаменталисте и оне који се брину о вештини могућег, прагматичаре,  он жели да избрише. Он у својој емисији константо поставља симулирану слику стварности која има јасну повезаност само фундаменталиста, док оне које наглашавају начела и брину о вештини могућег а њихово становиште је наизглед ближе фундаменталистима него његовим идеолошким фаворитима брише, и изједначава њих са фундаменталистима на који начин?

Према свим статистичким податцима у нашем народу, нарочито у његовој млађој популацији период мрачних деведесетих, није баш толико мрачан колико је скоро сваки Зоран желео да представи,  поучени искуством и причама родитеља који су на својој кожи осетили петооктобарску рестаурацију капитализма, транзицију и пљачкашку приватизацију доста је утицао на њихове ставове. Пошто период деведесетих несумњиво јесу чиниле хиперинфлације, санкције и оскудица народа, Кесић помоћу својег трбухозборачког хуманизма  жели да константо буди тај сентимент код његове публике, коју углавном чини виша средња и виша класа, склона гласању за опозицију. Не схватајући да целина народа не прихвата тај трбухозборачки хуманизам, како га је именовао Бојан Драгићевић. „Трбухозборачки хуманизам који вам продаје другосрбијанство, које каже да сте ви тиква без корена и да је најбитнији ваш ЕГО док ви немате никакву моралну одговорност, да треба да се снађете и да треба да обезбедите оно што се маже на хлеб. Да ли ће народ да пропадне, да ли ћете да обрукате себе или своју породицу то уопште није нешто чиме се бави другосрбијанство, зато што тиме не може да се бави једна филозофија  која је на нивоу цревног патриотизма-„То се не маже на хлеб“. „ (Бојан Драгићевић). Та филозофска раван сопствених ставова Зорану Кесићу случајно или намерно није јасна. „Они не могу да мере ствари вредносно, то је најдубљи проблем њихове филозофије. Да тога нема, та политичка доктрина би имала можда прилику да се суочи са својим заблудама, овако они ће остати фанатици до краја свог живота, и то је у неку руку јако тужно“. (Бојан Драгићевић)

Већ годинама уназад ми је јако тешко да гледам исечке из емисије горепоменутог водитеља, али за потребе овог текста сам погледао пар прилога, путем којих ћу покушати да дочарам његово креирање симулиране стварности по истом корпоративном моделу изједначвања и стављања у исти калуп  друштвених фундаменталиста и оних који имају доста умереније ставове од фундаменталиста а у исто време су им ставови подједнако  удаљени од Кесићевих  идеолошких трбухозбораца.

Капетан Драган и Левијатан- калуп за све оне који не прихватају Зоранову визију

Либерална (грађанерска) морална вертикала је неретко неухватљива. На први поглед би се помислило да је поред трбухозборства као онтолошке димензије, политичка димензија у виду функционисања и осећаја за демократске процедуре пресуднија. Међутим, дана када се у Србији изгласао закон о референдуму којим се Србија претвара у плебисцитарну диктатуру, овдашњи либерали су схватили да се мурал Ратку Младићу ипак маже на хлеб и да је то битније за саму политичку културу. Могуће је и да против такве одлуке немају ништа против јер тај закон има подршку Савета Европе. Без обзира на све сумње, Кесић је морао да обави свој идеолошки задатак и да сва та наизглед битна питања стави иза симулакрума. Наиме, шта се у тим ситуацијама ради? Поларизација мора да буде јасно назначена, јер је то главни задатак симулакрума.  Са једне стране мора се на неки начин показати правоверство демократским процедурама тако што ће Аиду и остале активисткиње које гађају јајима мурал представити као врхунац партиципативне и непосредне демократије. Свој незаборавни симулакрум ће назвати – јаја за Генерала, алудирајући на мањак храбрости,  док ће другим потезом читав спектар људи који немају негативно мишљење о лику и делу Ратка Младића показати кроз призму најупадљивијег и најгласнијег  активисте Левијатана који поручује увредљиве поруке браниоцима демократије[3],  што би код његове публике требало да створи слику еклатантног представника те назадне клике.  Да није случајно или први пут да то Зоран ради, подсетио бих следећим прилогом. Као што сам већ напоменуо, петооктобарска историја која се огледа у рестаурацији капитализма и пљачкашкој приватизацији чак и дефициту демократије све је мање прихватљива нашем народу. Сваког петог октобра све су гласнији критичари тог светог догађаја наших грађаниста, баш из тих суштинских разлога. Шта Зоран ради у том тренутку? Наравно, ствара нови симулакрум по већ опробаном рецепту. Главно питање незадовољства петооктобарским променама ће овог пута ставити у лик и дело Капетана Драгана и наравно незаобилазних активиста из покрета Левијатан. Публици ће конкретна горепоменута питања  сумирати кроз њихов активизам тог дана, који се огледао у петицији за помиловање Звездана Јовановића, који је осуђен за убиство премијера Ђинђића[4]. Дакле, једини проблем који тишти све ове године сваког критичара петооктобарских промена је пресуда Звездану Јовановићу? Наравно, ако питате Зорана Кесића и његове идеолошке фаворите. Да ова два случаја симулирања стварности нису случајна, већ манир либерала показује и професор Слободан Антонић, који у свом тексту за Нови стандард, подсећа: „Моји и Ивановићеви београдски југобумери посебно су се истакли 22. априла 1992, с „Римтутитуки“, „нећу да пузим, јер не могу да гузим“, „нећемо да победи народна музика“, „мање пуцај, више туцај. Једино што рат није био у Вијетнаму, гивписаченз, него у њиховој „јединој“ земљи, за којом сад непрестано горке сузе лију. Пола године пре тога, 7. децембра 1991, убијена је породица Зец, и дванаестогодишња девојчица, до „нећу да победи народна музика“ већ су им се и тела распала у земљи… Е, мој друже београдски, „свему је крив Милошевић“, „боли ме патка за све осим за моју патку“, док Давор Гобац, Психомодопоп, у исто време пева Hrvatska mora pobijediti! , цела аграмерска естрада Moja domovina, у Зг. се на тргу ори Ruža Hrvatska, Дино Дворник и Јура Стублић обилазе бојишницу и храбре зенге да издрже у Domovinskom ratu“[5]

Да читава недеља у којој Кесић због мурала апострофира тобожње враћање у период неких недемократских времена буде склонија симулакруму, побринуо се заменик градоначелника Горан Весић обзнањујћи да ће београдској публици  три најгласније представнице ЛГБТ лобија певати на дочеку Нове 2022. године на Тргу републике. Враћамо се на почетак текста и професора Ломпара, који поставља питање за Марину Абрамовић и Емира Кустурицу, како је могуће да у тренутку ренесансе срспког фашизма који је дијагностиковао Константиновић а пренео Кесић,  на Тргу републике за дочек Нове године певају три најгласније заступнице ЛГБТ лобија? Одакле толика пасивност српских фашиста? Хоће ли они гађати јајима Горана Весића као врхунац партиципативне демократије?

Можда објашњење бескрајне толеранције према овим феноменима поред евентуалног неразумевања, лежи у хумору својственом нашем народу. Којег је на врло ингениозан начин дефинисао Небојша Ромчевић: „Филозофски, нама је најприрођенији тај принцип метафизичког клиберења спрам свих великих ствари. Та наша трансцендентна амбивалентност према свему, јесте хуморна по својој основи. Јер ми градимо митове и разграђујемо их у исти час, ми градимо односе и стављамо их у иронијски контекст. Можда је и то разлог зашто ми заправо не мрдамо. Јер је тај наш црнохуморни поглед на свет, та потпуна релативизација и смрти, цркве, светаца и слава и идеологија а да опет за све њих традиционално и умиремо и страдамо, а да им уопште не верујемо, то је некако сама суштина нашег хуморног односа према свету“[6].

[1]  Представља стилску фигуру повезивања слика које не потичу од истог осећаја.

[2] Мило Ломпар, Полуинтелектуалац и национална политика (2021) 114.

[3] https://www.youtube.com/watch?v=G5N-9Zr7DxA 4:47-4:56

[4] https://www.youtube.com/watch?v=GW0wuZpRJIM

[5] https://standard.rs/2021/11/07/fenomen-konaszavadizma/?alphabet=cyrillic&fbclid=IwAR2IHKva28VRmdUhkI3m504_VgJVD-okgjU9lHHf_d3aem5JbtR1i80x8vg

[6] https://www.youtube.com/watch?v=IOG4z5hTGlo