Thursday, January 27, 2022
Nauka Društvene Fenomen prevaranta: "Da li ja ovde pripadam?"

Fenomen prevaranta: “Da li ja ovde pripadam?”

“Zašto bi iko poželeo da me ponovo vidi u nekom filmu? Ja ionako ne znam da glumim, pa zašto uopšte ovo radim?” (Meril Strip za USA Weekend, 2002)

“Bez obzira šta smo uradili, dođemo do tačke u kojoj pomislimo: Kako sam stigao do ovde? Kada će otkriti da sam ja, zapravo, prevarant i oduzeti mi sve?” (Tom Henks u podkastu Fresh Air, 2016)

“Prenaglašeno poštovanje za moj životni rad čini da se osećam neprijatno. Osećam da sam prisiljen da mislim o sebi kao o nevoljnom varalici.” (Albert Ajnštajn, iz razgovora s prijateljem, nekoliko meseci pre smrti)

Da li ste ikada osetili da Vaši uspesi ne pripadaju Vama? Da su Vas puka sreća, greška nadređenih ili sažaljenje doveli do pozicije na kojoj ste? Da su Vaše kolege i saradnici daleko inteligentniji, te je pitanje vremena kada će otkriti Vaše nedostatke? Da li smatrate da Vaši kvaliteti ne sežu dalje od napornog rada kojim “krijete” sopstvene “nesposobnosti”? Ukoliko su odgovori na prethodna pitanja bili pretežno pozitivni, dobrodošli u klub osoba koje doživljavaju fenomen prevaranta (impostor phenomenon).

O ovom fenomenu je tokom sedamdesetih izvestila terapeutkinja Polin Klens, na osnovu svojih opservacija tokom terapijskih seansi sa ženama visokih profesionalnih postignuća. Ove žene su, uprkos objektivnim dokazima o svojim sposobnostima, verovale da su nekim čudom uspele da prevare ljude u svom okruženju i ubede ih u svoje intelektualne domete. Takođe, one su bile ubeđene da je neophodno da njihov učinak bude kontinuirano izvanredan kako bi prevenirale otkriće sopstvene “prevare” i “nekompetentnosti”. Usled takvih uverenja, često bi patile od anksioznosti, straha od neuspeha i opšteg nezadovoljstva životom.

Foto: plivazdravlje.hr

Jedno od ključnih svojstava ovog fenomena jeste ciklus prevaranta koji započinje dobijanjem zadatka koji osoba ocenjuje važnim za sopstveno akademsko ili profesionalno postignuće. Uobičajena reakcija koja sledi jeste anksioznost i ulaganje izvanrednog truda i vremena ili inicijalna prokrastinacija koju sledi temeljan rad na samom zadatku. Po njegovom završetku i dobijanju pozitivne povratne informacije, osoba doživljava olakšanje, ali ne zadugo.

Nastupa pripisivanje uspeha trudu ili sreći, odbacivanje pohvala usled njihovog nesklada sa slikom koju imaju o sebi, a zatim i povećana sumnja u sebe, depresivno raspoloženje, anksioznost i doživljaj da su još jednom obmanuli ljude o svojim sposobnostima.

Na ovom mestu, valja naglasiti da fenomen prevaranta nije manifestacija lažne skromnosti, već suštinska teškoća u prihvatanju zasluga za sopstveno postignuće. Suočavanje sa novim zadatkom reaktivira sumnju u sebe i ciklus prevaranta ponovo počinje. Za osobe koje sebe doživljavaju intelektualnim prevarantima, nepostizanje najviših standarda, koje postavljaju u skladu sa svojim perfekcionističkim tendencijama, pokreće osećanja stida i poniženja. S druge strane, postizanje uspeha pokreće brigu da će uslediti viši zahtevi i očekivanja od okruženja, a koje oni neće biti kadri da ispune, te da će njihova “prevara” konačno biti otkrivena. Ukoliko uspeh koji su ostvarili nije uobičajen u njihovom porodičnom okruženju, mogu biti preplavljeni krivicom i brigom da će biti odbačeni zbog sopstvene različitosti, te se mogu osećati manje povezani sa članovima porodice.

Foto: Jedi putuj voli

Inicijalna pretpostavka bila je da se ovaj fenomen češće javlja među ženama usled stereotipa koji žene prikazuje manje sposobnim od muškaraca u akademskom i profesionalnom kontekstu. Socijalizacija koja uključuje izloženost ovakvim stereotipima na eksplicitan ili implicitan način i vaspitanje u skladu sa tradicionalno ženskom rodnom ulogom vodile bi internalizaciji ovakvih stavova, te bi u tom slučaju žene mogle doživljavati svoj uspeh neočekivanim ishodom. Imajući u vidu da se uspešni, ali neočekivani ishodi češće pripisuju privremenim, spoljašnjim činiocima poput napornog rada ili sreće umesto unutrašnjim trajnim karakteristikama poput sposobnosti, jasno je kako je do ove pretpostavke došlo. Međutim, mnoge studije koje su ispitivale učestalost fenomena prevaranta među studentima, univerzitetskim profesorima i uspešnim profesionalcima u različitim oblastima nisu uspele da nađu značajne razlike među muškarcima i ženama, što nam ukazuje da su muškarci u ispitivanim populacijama podjednako učestalo imali niska očekivanja u pogledu uspeha i bili skloni da ga pripišu činiocima koji nisu povezani sa njihovim sposobnostima. Ipak, rezultati do danas ostaju mešoviti kada su u pitanju rodne razlike u doživljavanju ovog fenomena.

Pokazalo se da pripadnici etničkih manjina koje su stereotipizirani kao neinteligentni, lenji i nižeg postignuća imaju tendenciju da svoj uspeh pripisuju sreći umesto sopstvenim zaslugama. Izloženost diskriminaciji, nedovoljnoj reprezentaciji na različitim pozicijama u društvu kao i manjoj plaćenosti pokreće sumnje i preispitivanja kako kod žena tako i kod etničkih i rasnih manjina, ujedno povećavajući njihovu sklonost da se osećaju kao “prevaranti” u obrazovnim i radnim institucijama.

U boljem razumevanju ovog fenomena od pomoći nam mogu biti načini na koji ljudi vide inteligenciju, kao jednu od sposobnosti za koju se veruje da značajno doprinosi akademskom i profesionalnom uspehu. Oni koji inteligenciju poimaju kao sposobnost kojom se može ovladati češće su motivisani samim učenjem i sticanjem veština, pre nego ostavljanjem utiska o sopstvenoj inteligenciji. S druge strane, osobe koje ovu sposobnost shvataju kao fiksnu, nepromenljivu i urođenu pre će biti motivisane ishodom kojim će drugima dokazati sopstvene intelektualne moći. Ova dva obrasca u laičkom shvatanju inteligencije povezana su i sa razlikama u reagovanju na neuspeh. Osobe motivisane ciljevima učenja će, suočene sa neuspehom, reagovati na rezilijentniji način, obnavljajući svoje napore, a sam neuspeh neće pokrenuti osećanja lične neadekvatnosti. Suprotno tome, osobe motivisane ciljevima učinka i utiska koji ostavljaju na druge u susretu sa neuspehom teže da se povlače od daljih pokušaja, okrivljuju sebe i doživljavaju anksioznost i stid. Ovakve reakcije se u velikoj meri preklapaju sa onima koje srećemo kod osoba koje pate od fenomena prevaranta.

Foto: vijesti.me

Sve izneto samo načinje površinu ovog višedimenzionalnog, kompleksnog fenomena, za koji verujem da nije stran mnogima od nas. Dobra vest je da članstvo u klubu intelektualnih prevaranata nije doživotno. Karta za izlazak je u Vama samima. Poput pravnika na sudu, možete sakupiti dokaze koje će oboriti malog prevaranta u Vama na noge. Protiv realnosti se ipak ne može, ma šta mali prevarant smislio. Žilav je on i možda se vrati sa svojom ustaljenom parolom: “Nisi dovoljno dobar i to će ubrzo svi otkriti”, ali žilavi ste i Vi. I ja. I svi mi, na putu izlaza iz Kluba.

Za još zanimljivog sadržaja zapratite @psihosapience

Bibliografija:

Langford, J., & Clance, P. R. (1993). The imposter phenomenon: Recent research findings regarding dynamics, personality and family patterns and their implications for treatment. Psychotherapy: theory, research, practice, training30(3), 495.

Sakulku, J. (2011). The impostor phenomenon. The Journal of Behavioral Science6(1), 75-97.

Citati preuzeti iz InStyle magazina (25 Stars Who Suffer from Imposter Syndrome | InStyle)

Prethodni tekstTako stoje stvari
Sledeći tekstU potrazi za krivcem

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Ako mislite da je kultura samo vaša, za**bali ste ste, malo je i moja!

Jedan od najznačajnijih filozofa 20. veka, Fridrih Niče, u umetnosti je, kažu upućeni, pronašao nit vredniju od same istine; nasuprot religiji i...

Смрт истраживачког новинарства?

Кембриџ речник дефинише истраживачко новинаство као тип новинарства који покушава да открије информације које су од јавног значаја, а које неко покушава...

Referendum o pravosuđu: suština predloženih izmena

U nedelju, 16. januara, biće održan republički referendum na kom će se građani izjasniti o Aktu o promeni Ustava Republike Srbije.

Референдум у залеђу

Амандманска техника јесте један од релевантних, али и најоклеветанијих начина промене највишег правног акта. Релевантност обезбеђује сам највиши правни акт, прописујући амандмане...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?