Program kojim naše školstvo organizuje redosled čitanja književnih ostvarenja pun je očitih grešaka. Tako se, među iskasapljenim odabirima ,,programiskih’’ pesama modernista, izuzetno smanjenim obimom crkvene literature naše srednjevekovne države, našao i potpuno pogrešan tajming, životno doba unutar koga učenici upoznaju ostvarenja našeg epskog stvaralaštva. Zašto je epsko stvaralaštvo bitno za mlade duše ,,podobne vrelome vosku’’ ? Upravo zbog njihovog vaspitnog aspekta, arhetipa pravog člana unutar društva, čoveka sa Č i žene sa Ž. (Sada ćemo se zaustaviti i napraviti napomenu. U tekstu, čovek sa Č ne korenspondira sa filozofskim terminom antropocentrizma. Ovde sam želela da napravim distinkciju između onih koji su svojim moralnim kompasima zaslužili veliko slovo, i onih koji to definitivno nisu. Veliko slovo samo je deo dijalekta, stilski postupak kojim želi da se postigne efektnost. Iako postoje sličnosti, slaganja sa Čovekom koji je mera svih stvari, stavljenog u centar razmatranja o prvim stvarima, to su tek koincidencije izazvane autorkinom neupućenosti u filozofske struje i termine).
Međutim, kada bih se bazirala na sve aspekte mladeži koje epsko stvaralaštvo može da vaspita, samo ako se pročita ,,sa razumevanjem’’, biće potrebni terabajti prostora na nekom serveru, podaci, reči, ali jedna jasna misao – mit je možda unutar krvi, ali nikako unutar glave. Kao večiti borac za prava svih žena, onih koje se slažu i koje se ne slažu sa mnom, baziraću se samo na jednoj partikuli publike koju je pesništvo zakasnilo da vaspita – ženi bez Ž.
Kao primer uzeću narodnu pesmu ,,Nadžnjeva se momak i djevojka’’. Školska analiza, tako ustaljena i bespotrebna, motivi, stilske figure, neće biti predmet već poslednji stihovi koji su toliko odaljeni od sadašnjosti mladih devojaka u Srbiji da nekome, ko je zaista deo i omladine ali razume i po koji red napisane reči, deluju nadasve ironično. Za one koji su prespavali ovaj čas, prepričaću ovu ,,pesmicu’’ jezikom razumljivim svima. U nadmetanju ko je jači, ko je više hardkor, između momka i devojke, devojka odnosi pobedu. Ona posle rada u polju, noći u kojoj je bančila i popila više od momka, sutradan mirno veze dok momak ne diže glavu, odnosno ,,mamura’’.
Izuzetan je momenat te devojačke smirenosti, spremnosti da sutradan preuzme svoju ulogu i ipak ,,pobedi’’ ali ne izlazi iz svoje zadate uloge, jer… Koja devojka još spava do podne?
Upravo ovde sam želela da napravim dramatičan obrt. Da li danas bilo ko može da ustane pre 12? Gde su se to tačno promenile vrednosti, ugasili arhetipovi, zaboravila borbenost? Gledajući današnje ,,lavice’’ unutar rijaliti programa kao svaki dobar sociološki istraživač (definitivno ne zato što je ovom diplomiranom filologu rijaliti guilty pleasure) nisam mogla a da ne zapazim stvarnu sliku snalažljive devojke u Srbiji 21. veka. Ako obratimo pažnju na pozadinu, na ono što devojke pričaju van udarnog termina, dele detalje iz svog privatnog života, primetićemo jednu ogromnu tragediju, očito stradanje pesmom predstavljene devojke. Skoro svaka od njih ima svoju nesrećnu ljubav, koja je materijalno osiguravala, kupovala ,,medvede i šampanjce’’ i nove noseve… Ni jedna od njih nigde nije svoj nos zaradila svojom dnevnicom. Zbog čega je to tako?
Neminovno je da su devojke postale lenje. Zaista, lažiranje čitavih brakova radi materijalne sigurnosti, lakše je nego smena u fabrici i to za vulgarno veću količinu novca. Koji je ulog u svemu tome? Gubimo li identitet i glas ili nas jednostavno mrzi da odaberemo teži put? Neki će takođe lenjo, bez promišljanja reći da je to zbog ekonomske krize, nezaposlenosti… Međutim, fakulteti su puni perspektivnih žena koje oštre svoje virtuelne olovke u borbi protiv surovosti samog sistema koji je upravo to – sistem. Sistem po kome se predviđaju obrasci, sistem toliko puta hakovan da svaka obrazovanija i snalažljivija žena može da zagospodari, samo ako je dovoljno radoznala i rada da koju godinu duže ,,greje stolicu’’ poput kokoške koja vredno sedi na svojim jajima od kojih će neko drugi profitirati.
Međutim, veliki deo devojaka, onih manje srećnih kojima je obrazovanje nedostupno, odustaje od borbe. Sebe puštaju u ruke nekog drugog, odgovornog za njihove živote do samog kraja. Unutar opozicije ,,idi u školu’’ i ,,dobro se udaj’’ nedostaje alternativa kojom će devojke osigurati pune stomake. Da li je ta alternativa izgubljena zbog lenjosti, gubitka volje ili nečeg trećeg, jedno je neminovno. Heroina je stradala, izgubila se između dve mogućnosti.
Ostaje nam vera u ono što je zajedničko svakoj od nas – školskom sistemu. Utočište je tu, a spasenje dolazi onda kada se na mestu predavača nađu oni čija ideja o učenju, vaspitanju, prevazilazi okvire autoriteta i jasno istupanje pred svima: ,,Ja sam jedna od vas!’’. Dnevnici puni plesni, prosveta od koje studenti beže, puna je metodički gluvonemih ljudi. Naravno, postoje određena istupanja, ali ta istupanja tiša su i lome se pod pritiskom onih glasnijih, većinskih. Zbornice, osim vašara na kome se prodaju posteljine ne znače više ništa. Idejni epicentar je davno zaboravljena stvar. Dokle god budući profesori budu morali da, u grandioznom-virtuelnom-digitalnom 21. veku uče upotrebu ,,foto folije’’ iz programom predviđene knjige Pavla Ilića (koja nije sasvim zastarela ali je ipak zrela za promene), mrak je neminovan. Svetionici, putokazi upravo tim mladim ženama sa Ž imaju sve vreme ovog sveta da ponovo upale svoje vatre, prihvate činjenicu da je škola osim porodice primarni izvor vaspitanja i oberučke prigrle tu odgovornost. Možda se posle toga probude zaboravljene heroine.
