„Promena sistema počinje od nas, ne možemo stalno da kukamo. Moramo dati doprinos da se stvari menjaju na bolje“.
Gore navedena misao, (ne)poznatog učenjaka najslikovitije opisuje neoliberalni koncept stvaralaštva. Kao privid normalnosti rečenica pokazuje da je moć u rukama pojedinaca koji prilikom udruživanja u okviru jednog koncepta razmišljanja mogu pormeniti sistem. U kategoriji „boljeg“, funkcionalnijeg. One krilatice koje govore o čišćenju i sređivanju sopstvene avlije veoma su česte prilikom (ne)formalnih razgovora, a mogu se čuti i u nekakvim javnim debata, vešto su prikrivine, jer u sebi i sa sobom nose pežorativnu konotaciju kod određenog dela ljudi, a i predstavljaju zastareli model političkog predstavljanja. Otrcane fraze ukazuju na sve manjkavosti društvenog uređenja, ali i tobože na preuzimanje odgovornosti. Drugi primeri se ne moraju navoditi, jer mnogima izazivaju stomačne mučnine; međutim, misli u kojima se govori o radu na sebi, mogle bi stajati kao udžbenički primer stilske naracije postmodernizma i veoma su česte u nedostatku konkretnih primera o nezadovosljstvu postojećim stanjem, a deluju, i samo deluju, dubokoumno, na prvi i svaki ostali utisak. Te i takve floskule mogle bi stajati u nekom drugom vremenu i prostoru, jer se za postojeće stanje društva (po sopstvenom nahođenju se može opisati) moraju sagledati kulturni obrasci po kojima živi ili je živelo društvo od Preševa do Subotice, kroz periode transformacija, ali i u vremenu kada ga sagledavamo. Potrebno je razmatrati i razmišljati o korekciji društva u svim oblicima i pravcima, ali i znati da je promena sistema dublja od puke dokoličarske misli o nefunkcionalnosti pojedine ili pojedinih državnih institucija.
Ako je demokratsko pravo pojedinca da bira i bude biran, te, da tim putem može donositi promene, zašto onda menjati sistem? I da li se misli na politički sistem ili na podsisteme u okviru celokupnog sistema? Da li je misao usmerena na estetsku ili dubinsku promenu? Ako su „fer“ i „slobodni“ izbori dokaz demokratičnosti društva i politike uopšte, zašto se odreći institucionalnog puta (lakšeg) za pridobijanje vlasti, a samim tim i mogućnosti unosošenja promena? Da li se pod promenom sistema misli i na radikalnu promenu izbornog sistema ili nekog drugog sistema ili se o tome govori tek da bi se nešto događalo?
Poznata je maksima „revolucija jede svoju decu“ – u tom smislu, da li su zagovornici promena spremni na žrtvu koju nosi turblulencija ka transformaciji društva ili o promeni sistema govore kako bi izgledali u očima sagovornika poput Rodenovog „The Thinker“, a sve zarad dobijanja društveno-političkih poena?
Pod sloganom „sloboda, jednakost, bratstvo“ (liberté, égalité, fraternité) stvaralo se „novo“ društvo, a samim tim i nova vlast u Francuskoj u periodu od 1789. do 1799. godine. U razvitku moderne demokratije i politike uopšte, može se konsatovati da je Francuska buržoaska revolucija bila jedna od glavnih prekretnica zapadne civilizacije. Ono što je neophodno napomenuti jeste da je produbljivani jaz društva bio okončan smenjivanjem apsolutističke monarhije, republikanskim društveno-političkim uređenjem. U toj promeni, „nedodirvljiva“ Katolička crvka postala je tačka oko koje su se vodile diplomatske bitke, uglavom, talasom promena obuhvaćeno je ukidanje feudalnog sistema, kao i proterivanje velikog dela pripadnika nekadašnje vladajuće elite, ali i rasprodaja jednog dela crkvenog obradivog imanja. Promene su obuhvatile i način odevanja građana, infrastrukturni izgled glavnih trgova i ulica, a promene su imale uticaja i u načinu pisanja, štampanja i objavljivanja knjiga. Ukratko, ovakva transformacija sistema može se nazvati promenom u pravom smislu tog pojma koga mnogi zagovaraju bez konkretnih rešenja. U Srbiji se promena dogodila ili je mogla da se dogodi dvehiljaditih, okasnila je, ali se desila i mnogima se ne sviđa, ali (psovka)…
Osećaj obespravljenosti i nepotvrđenosti pojedinca u društvu često ume da postane uzrok promena u naraciji tokom neobaveznog promatranja sveukupnog stanja u zajednici, obično sa nekim ko mu i nije prijateljski ili drugarski blizak, misao leluja k’o grana na vetru, ali uglavnom u tom pravcu kako bi „obespravljeni“ iskazao ogorčenost i nezadovoljstvo postojećim društvenim ustrojstvom. Primera radi: „Sve današnje devojke su iste“ ili „svaki muškarac želi samo jedno“ , „političari su lopovi“, „sportisti su nepismeni“… Uvek „osuda“ sadrži generazilaciju stvari. Da li bismo takvog čoveka mogli nazvati populistom, a da pritom u saglasju sa njim bude nekolicina građana koji bi stvorili privid uticaja? I šta je zapravo populizam? Sve ono što ide uz dlaku „nepotvrđenih“, a u prilog ličnog ega ili postoji mogućnost za podnošenjem žrtve u korist sveopšteg dobra zarad boljeg života?
Kažu da nešto je trulo u državi Danskoj
Kontekst „promena sistema“ u svakodnevnom govoru nosi u sebi nekakvu imaginarnu pojavu o sveprisutnosti i znanju pojedinca, obično, zagovornika promena, da nešto u društvu ne štima, sa uverenjem i empirijskim iskustvom o nefunkcionalnosti birokratskih obrazaca ponašanja. Ako bi se komplikovane stvari uprostile, svele na kulturne kodove funkcionalno pismenih građana onda bismo verovatno došli do nivoa u kome su upravo građani deo jedinstvenog procesa donošenja novina ili vraćanja nekakvih starih navika u društvu. Ideologe novog sistema, zapravo bi i funkcionalno nepismeni građani morali da interesuju, jer su i oni deo mašinerije koju nazivamo državom, ali i oni koji su protiv tog „novog“ sistema. Očito je da stanje stvari odgovara građanima kada je u pitanju korupcija, podmićivanje, zahvalnost za urađeni ili posao koji bi trebalo uraditi uz nečiju pomoć podsredstvom poluga moći, jer da nije tako, stanje i duh društva bi bio drugačiji. Evropski? Ovako je samo srpski.
Kreiranje stavova iliti uticaj na društveno-političku misao pojedinca usmrenu ka društvu, kreira pojedinčeva zainteresovanost za probleme, ali i rešenja. Zagovornici o promeni sistema često nemaju rešenja prilikom iznošenja primera o disfunkcionalnosti sistema. Ili čak i da razmišljaju o idealnom stanju stvari, ideje bi bile utopističke, jer se ne razmišlja o metalitetu društva, a to bi bio jedan od preduslova za bilo kakvu pomisao na promenu. Ako na sve ovo dodamo i postojeće stanje stvari u svetu i da u istom sagledamo i ulogu države u kojoj živimo, onda će verovatno biti, da se sa kraja kapitalističkog sveta promene ne počinju. S tim u vezi, svako ko govori o „promeni“, društveno-političkog uređenja, a zaobilazi (ne)namerno ili ne govori o promeni – državno-bezbednosnog aparata, logistički i operativni posao u okviru tajnih i javnih službi bezbednosni, zatim, vojne i policijskih struktura moći, prosvetni i zdravstveni sistem, kao dva ključna sistema za, u osnovi zdravo, ispravno, kvalitetno društvo – onda suštnski ne pravi razliku između postojećeg i nasuprot toga novog (budućeg) stanja, već pokušava da ubere nezreo politički plod.
Promene se dešavaju kada se steknu neophodni uslovi, istorijski, ekonomski, društveni, politički. Da bi se promene i dogodile, moraju se pratiti svetski trendovi, političke figure i ideje u Evropi, čak i da su stvari dovedene do tačke pucanja, a svi faktori savršeni za preokret, treba postojati neko ko bi na liderskim leđima podneo sve udarce i rizike.
Politički pehovi
Postoje intelektualci u Srba koji zastupaju tezu da se politička kultura društva, zapravo, način funkcionisanja građana prilikom donošenja političkih odluka, ali i u toku svakodnevnih iskustava u birokratskim ustanovama nije promenio od Karađorđeve Srbije do danas. Deluje da tvrdnje slične ovoj nisu moguće, budući da se društvo, odnosno država od 1804. godine, širila, sužavala, bila marioneta, vojevala bitke u ratovima, izlazila kao pobednica, ali i gubila bitke i ratove, ne mali broj. Glavni grad bivao je razoren do temelja mnogo puta, država je menjala političko uređenje od totalitarnog do autoritarnog sistema, ali i doživela tragedije biblijskih razmera u vidu gubitka i stradanja stanovništva, (koje se i sada osipa u mirnodopskom vremenu) i sve to u nešto više od dvesta godina iliti dva veka. Zašto? Pitanje koje se može postaviti na kraju svake decenije. Takođe, kada je reč o pitanjima može se postaviti i sledeće: Da li postoji građanin koji se nije razočarao u sopstvene političke odluke? Osim onih koji su svoje džepove napunili dragim kamenjima. Principi i način funkcionisanja velikog ili malog (u zavisnosti kako posmatrate pojmove) broja ljudi u društvu je tradicionalno ukorenjen u shvatanjima života prilikom obavljanja važnog posla. To se zove mentalitet, kulturni obrazac koji se teško iskorenjuje iliti menja, a na koncu i ne treba se čuditi zašto je Miloš Veliki, a Karađorđe, bitanga koja bi vodila ratove.
Zašto su se ljudi razočarali ili ko ih je razočarao? Deluje jednostavnije od jednostavnog odgovora. Razočarali su se jer su verovali, drugačije ne bi bilo moguće doživeti to stanje duha, a prevarili su ih oni kojima su verovali, a prevarili su ih zbog sitnih, ličnih interesa kojima su se rukovodili u toku političkog delanja. Veoma jednostavno. Niko im „nije otkrio Ameriku“, niti sam ja koji ovo pišem. Lakoverne, lakomislene i u svakom drugom smislu lake, lako je i prevariti, a pogotovu kada se gaji i neguje nada u bolje dane, bolju budućnost, ako ne za sebe, a onda za svoje drage i najmlađe, i uvek se u toj jednostavnosti pogube oni koji misle „svojom glavom“, ali je pozajmljuju drugima zagledanima u besprekornu Evropu. Ideologija, tj. matrica koju pojedinci zastupaju zna ponekad biti teret, jer se napada i brani nenapadivo i neodbranjivo, kako i biva, ne samo u politici, već i u čudu koje nazivamo životom ništa ne može biti crno ili belo skoro uvek se nađu nijanse ove ili one boje. Teško je dokazivati ljudima koji su pri svojim stavovima tvrdokorni, kao masne fleke u sudoperi. I ne treba se čuditi ukoliko se dogodi – pod velom „nove“ ideologije, a uz pomoć savremenih trendova na socijalnim platformama i stranim agenturama koji su odvajkada prisutni na području Balkana – neko čudo u vidu zagovornika „promene sistema“ sa ličnim „pretorijancima“ koji bi samo radili svoj posao s verom u bolje dane.
