Са сваким напретком технологије долази до мора промена, а према њима је скоро немогуће заузети конкретан став, јер су увек помешане и добре и лоше. Ипак, оно што можемо да урадимо јесте да их разазнамо, именујемо и оне лоше на време санирамо. Зашто вам ову хиљаду пута изречену мисао говорим? Јер иако смо је свесни као концепта, чини се да изнова и изнова заборављамо да је применимо, а нарочито у домену протеста.
Друштвене мреже су унеле толико новог у организацију протеста и исказивање незадовољства грађана да су својим утицајем довеле до потпуно нове врсте протеста, која се сада засебно проучава. На друштвеним мрежама се најлакше организујемо, добијамо нове информације, заједно смо у свему, пружамо подршку једни другима… Листа позитивних дејстава је изузетно дугачка. А шта нас онда то кочи?
Одлично је поделити своје незадовољство на интернету, пронаћи истомишљенике, избацити то из себе и препознати да нисте једини који се сусрећу са неким изазовом, проблемом чак. Можда својом објавом некада и успемо да покренемо друге да делују. Можда и други покрену нас. С тим што баш ово постаје незгодно оног тренутка када осетимо да смо самим исказивањем незадовољства нешто учинили, да је то само по себи неко деловање. Тог тренутка подсвесно помислимо да можда не морамо изаћи на улицу, јер смо ипак и ми некако помогли, дали део своје енергије и кренули корак ка некој промени. Заправо је та енергија само бачена у виртуелни просор и ту ће и остати. Ствара се ова илузија деловања и сви смо склони да пред њом поклекнемо. Не само на интернету, већ и путем традиционалних медија. Тако дуго приказивање Кесићеве емисије на телевизији са националном покривеношћу имало је смисла само док је ту илузију стварало, да је нешто ипак речено и самим тим и урађено, и да је тескоба коју осећамо негде исказана. Понављам, корисно је исказивати је, али за оно чиме се овај текст бави, а то су протести и њихова успешност, корист долази тек када указивање на проблем доводи до неке акције. У супротном је чисто расипање енергије, која је могла кулминирати на протесту, а сви знамо да је енергија оно што заправо доводи до резултата.
Проналажење истомишљеника доводи до два нова проблема, а то су проналажење неистомишљеника и незауставно ситничарење. Можда би нам некада било лакше да на протесту не знамо ко стоји поред нас, да не знамо ништа сем тога да постоји неки циљ који и ми и они желимо да постигнемо. Али ми смо и исувише упућени у то. Погледаћемо и видети да је протесте подржао неко са ким ми имамо дијаметрално супротне ставове. Можда се чак и расправљамо са неким ко углавном држи до истих ствари као и ми, али ето у тих неколико тачака се не слажемо, па је то већ проблем. И шта ћемо ми сад са овим људима заједно на улици? Са тим пропалим политичарима, десничарима и либералима, младима и старима, жељнима власти и жељнима слободе? И тако ћемо ући у много расправа у том виртуелном просторру, или нећемо, али ћемо многе прочитати и помишљати само једно- па ми се никада нећемо усагласити. А какве заједничке борбе има без слоге? И онда тај конкретан циљ који нам је свима заједнички добије толико нових димензија, да нам се чини далек и исувише компликован, а некада и неостварив. Некако заборавимо да људи никада неће имати исте идеје, интересе и разлоге за деловање. Није се догодило, нити ће. У свакоднедном животу нисмо увек свесни тих различитости и суочени са овим мноштвом лако изгубимо ширу слику и једноставно решење- држати их на уму и бити пажљив, али деловати упркос њима. Заправо, ово је решење за све „проблеме“ које са собом носе протести у време друштвених мрежа. Није чак ни потребно учинити нешто. Умереност је једна од највећих врлина, како рекоше стари Грци, а на овај начин можемо извући најбоље из онога што стоји пред нама и непрекидно нас искушава.
