„Док су звона брујала на Видовдан, дан народнe жалости Срба, оплакујући губитак слободе у давнини, Фердинанд је хтио да му тај народ заједно са Хрватима и муслиманима приреди царске овације, овације своме будућем цару у знак захвалности за извршену анексију и за будуће анексије и освајања. Умјесто овација, Фердинанда су дочекали меци управо на раскршћу на коме је проглашена анексија Босне и Херцеговине“. ( Dimitrije Mitrinović, od učitelja nacionalne energije do kulturološkog Džemsa Bonda – YouTube) И у турбулентим временима, у само праскозорје првог свјетског покоља, Срби, и сви они који су Босну и Херцеговину видјели као независну државу или у заједници братских народа, још увијек тад поробљених, сем Србије, видјели су саборност као крунски елемент националног ослобођења и народне афирмације. Млада Босна је била први симбол окупљања Срба у двадесетом вијеку, којег смо провели у борби за независност и слободу као никада прије. Гимназијалци и студенти, захваћени таласом неправде и репресије, увидјели су потребу за окупљањем око јединствене организације која би се извјесним методама успротивила Аустроугарској, или било којој другој сили која својом „чизмом“ стане на родне босанскохерцеговачке врлети и равнице. Владимир Гаћиновић и Димитрије Митриновић се данас кроз маглу могу препознати у појединим личностима који су карактерисали најтеже доба за Србе са лијеве стране Дрине. Управо такве револуционарне и слободарске идеје данашњу Републику Српску, са свима онима који су се вијековима борили за слободан, несметан и равноправан положај у БиХ, представљају Пијемонтом савременог доба, доба када су парламентаризам, саборност и јединство постали кључан фактор опстанка и националног препорода. Пред сам Први свјетски рат, један пуцањ из бровинга младобосанца вођеног идеалима ослобођења и уједињења, означио је ово поднебље покретачем балканског Ризорђимента, а његовог виновника, Гаврила Принципа, српским Ђузепом Гарибалдијем.
И током Првог и током Другог свјетског рата, овај је народ вјеровао у уједињење и ослобођење. Свој је живот олако давао за најсветије идеале човјека који жуди за „слободом“ изнад које се вије тробојка. Земаљски устав (штатут) из периода аустријске диктатуре, репресије и спровођења Калајевих идеја и закона, након уједињења у троједну државу, замијенили су устави и закони које је доносио краљ, народ и Народна скупштина. Но, слобода је слатка, вриједи је очувати и у најрискантнијим периодима. Пуцњи у демократију су се низали и најављивали наставак оног што је започело 1914, али у нешто другачијем, још страшнијем облику. Почео је најтежи период за српски народ на овим просторима. Саборност Срба у годинама Другог свјетског рата била је само у логорима широм некада заједничке државе. На најсвирепије начине убијани су житељи крајишких и херцеговачких градова и села. Усташе су постале најбруталнији „сакупљачи снопова прућа са сјекиром“ у чијој је држави живио велики број српског народа. АВНОЈ, ЗАВНОБиХ и друге скупштине народа учиниле су Југославију државом у којој су Срби, неријетко заборављајући на своју прошлост, живјели у миру, привидно равноправни, слободно.
Док су се деценијама грађени зидови рушили, државе уједињавале, „црвене буржоазије“ падале као од шале, дешавале velvet револуције, у отаџбини која је трајала готово пола вијека, није се пјевала ни Бетовенова Симфонија број 9, нити Кутињево Insieme. У нашој отаџбини све је мирисало на ону маглу која се издизала из Саве пуне мртвих српских, ромских и јеврејских тијела из Другог свјетског рата. Владала је општа реминисценција на најмрачније догађаје у историји српског народа, на 1941. годину. Бајонети су замијенили „братство и јединство“, а „Хеј Словени“ је надгласана националним патриотским, каткад чисто националистичким пјесмама. Опет је дошло вријеме за одбрану, за саборност, опет је дошло вријеме за јединство оплемењено у националном парламенту. Словенија и Хрватска су своје независности, стечене уз велику подршку Њемачке и Запада, проглашавале помпезно у скупштинама, док се у Босни и Херцеговини наговјештавао исти, или сличан сценарио. Четрнаести конгрес Савеза комуниста Југославије увео је на мала врата политички плурализам у сваку од шест југословенских република. Неки се нису снашли, па уточиште и сигурност пронашли у већ постојећим режимима, а неки су пут ка независности својих република видјели у националним странкама. Године 1990. се у сјеверној републици већ афирмише покрет против „фаланге“ Фрање Туђмана, укидања конститутивности Срба у тзв. Божићном уставу, почиње и Балван револуција вођена идејом академика Јована Рашковића. У јулу се оснива Српска демократска странка за БиХ (СДС) која окупља виђеније Србе и све оне који су озбиљно схватали опасност појединих странака идеолошки темењених на вјерским манифестима. СДС је у ратним годинама представљала једини релевантан српски политички субјекат на овим просторима, на њеним се идејама родила Република Српска и данас, иако у многоме девалвирана, симболише доба борбе за национално јединство и аутономију. И док је један народ био хорски оптуживан за хегемонизам, управо је он био жртва националистичких и клерикалних тежњи појединих политичара, подржаваних од стране Савезника из оба свјетска рата.
Парламентаризам и јединство у „времену зла“
Након јасно изражених тежњи Бошњака и Хрвата да се крене „аутострадом пакла и страдања“ прегласавањем Срба у Скупштини Босне и Херцеговине, српски посланици су схватили да се неке ствари, односи и размишљања нису промијенили ни након полавијековног заједничког живота под стијегом исте партије и једне државе. Формирање Скупштине српског народа Босне и Херцеговине био је, у складу са међународним правом и Повељом УН, исправан и нужан корак ка осамостаљењу народа који је бранио себе, али и друге народе у оба наврата, од окупатора, крволока и фашиста. Од дана оснивања 14. октобра 1991. године, Скупштина представља браник и народа и отаџбине у којој српски народ жели да остане. Акти који су се на њеним сједницама изгласавали, од плебисцита за останак у Југославији (са оним републикама и српским аутономним областима које су биле њен дио) до проглашења Републике српског народа БиХ и њеног Устава, представљају својеврсни пандан демократским покретима ослобођења који су владали у постреволуционарним Сједињеним Америчким Државама. Тада, када се судбина српског народа и његове егзистенције одлучивала оловком и јединим тада могућим, демократским путем, бројни страни и домаћи медији су ове поступке називали грешком, противправним процесима, сецесионизмом. Ми смо им јединствено одговорили да је „грешност“ формирања „Мажино линије“ од национал-клерикалних хегемонистичких тенденција једини пут ка свијетлијој страни историје.
Прометејски потези и одлуке које је Скупштина доносила поставили су темеље парламентаризма у Републици Српској. Осамостаљење тог дијела БиХ и враћање у састав Југославије биле су илузије и надања, али жеља која је обузимала све патриоте била је јача од наратива који је постепено, али темељно грађен, од CNN-a до HRT-a. Срби су постали отпадници од „цивилизованог“ свијета који допушта да му странци уређују политику и креирају будућност. Само зато што су тражили своја права, постали су црна рупа Европе чиме почиње истинска борба и апорија која се наставља у двадесет и првом вијеку. Отпадницима бисмо могли назвати и Американце који су устали против империјализма и колонијализма британске круне. Али, неким чудом, нисмо. Без обзира на хајку која је деценију вођена од стране разноразних медија, Скупштина РС је постала бастион парламентаризма и слободарске мисли. Венс-Овенов план који се, након скупштинског одбијања Карингтон-Кутиљеровог, а на крају и Изетбеговићевог повлачења потписа, налазио на столу и у Сарајеву, и Палама, и Мостару представљао је још један план за јединствену Босну и Херцеговину и прекид ратних дејстава. (Глаурдић, 2011) Док су други лидери самостално одлучивали о многим плановима, српска страна, конкретно предсједник Радован Караџић, често је тражио скупштинско мишљење и гласање о кључним потезима Владе и Војске Републике Српске. Бошњаци и Хрвати су прихватили овај план, Срби су га у Скупштини и на референдуму, без обзира на молбе и увјеравања Добрице Ћосића, Слободана Милошевића и Константиноса Мицотакиса, одбили, чиме је, како каже сам лорд Овен, мировни план умро. Овај пренос петомајског засједања био је праћен широм свијета, а са посебном пажњом на ратним линијама и у кућама које су 1992. године напустили младићи, њихови очеви, стари и млади. Отпадништво се показало, а српски народ јасно доказао да туђе неће, а своје не да ни под цијену дјеловања америчке солдатеске и санкција од стране матице, што је касније и услиједило.
Када је нобеловац Иво Андрић у једном од својих дјела написао „Босна је земља мржње и страха“, није много погријешио, само што није нагласио да ту мржњу сију странци, силе које своју снагу црпе из несреће људи, разједињавања и рата. (Андрић, Писмо из 1920) Након потписивања Оквирног споразума за мир у Дејтону, Република Српска је добила аутономију, конститутивност народа, територију, своју полицију и војску која се градила скупштинским актима у току рата. Народна скупштина постала је важан ослонац независности која је проистицала из Дејтонског споразума. Ни најсвјетлији примјери британског и америчког парламентизма нису били потребни да наш народ схвати потребу система у коме је Народна скупштина фактор саборности, унапређења свакодневног живота грађана кроз легислативу, али и она линија одбране о којој сам већ говорио. Да није било чврстих стубова Акропоља оличених у снази Народне скупштине, постдејтонска Република Српска била би спајана на саставне дијелове и данас, пред никад већим налетима таласа страних интереса и циљева, готово стопљена у „кланици народа“. Грађани Републике Српске су изградили вјеру у једну институцију која је прошла све кругове пакла, од њеног стварања до садашњег утемељења. Године које су протекле, од склапања мира до данашњег дана, каткад се могу окарактерисати као године у којима су политичари својим декадентним понашањем Народну скупштину претворили у каљугу сопствених интереса и опортунизма. Вјера грађана у институције опадала је инсистирањем на рјешавању приватних размирица за скупштинском говорницом, растом корупције, непристојности и чак разбојничког понашања народних представника. Рјешење за проблеме које море данашњи парламентаризам у Републици Српској је већински изборни систем. Систем у коме би сами грађани бирали своје представнике у парламент, чиме би одузели право предсједницима партија или носиоцима листа да располажу мандатима кандидата. Филозоф и први предсједник Чехословачке републике Томаш Масарик био је један од интелектуалних инспиратора младобосанца Владимира Гаћиновића. Масарик је заговарао политичко описмењавање народних маса и њихово активирање којим би се лакше и ефикасније очувао поредак и створила вјера у његово функционисање. (Војиновић, 2015) Грађански пасивизам који је завладао представља корозивни елемент у друштвеном и политичком смислу. Грађани су потребни у активном креирању политика, политичка писменост је потребна за јачање парламентарног и демократског система, а слобода, слобода је фактор без којег ни један систем не може заједно са својим грађанима, нити да функционише нити да постоји.
Прољеће Републике Српске
Као у Ћосићевом роману „Време зла“, и Народна скупштина Републике Српске је заједно са српским народом прошла фазе у којима је представљана грешком и отпадничком снагом, да би управо тај народ, који ју је градио све ове године, постао вјерник у њену стабилност, снагу и моћ.
Босна и Херцеговина никада није била независна држава. Највећи степен демократије и слободе владао је у доба Краљевине Југославије и то прије Шестојануарске диктатуре. Данас, она није суверена, она није држава чији изабрани представници доносе коначне одлуке нити коначно тумаче законе. Дејтонским споразумом у БиХ јесте успостављен мир, али је она стављена под вјечни протекторат међународне заједнице коју засигурно не чине пријатељске и несврстане афричке државе. Високи представник је нови Бењамин Калај са циљевима и задацима постављеним „са врха“, из неке бриселске или вашингтонске мрачне канцеларије. Укидање Војске Републике Српске, разрјешења великог броја народних представника махом из Републике Српске, међу којима је био и Никола Поплашен, предсједник Републике, наметање низа закона којим се повређује аутономија ентитета зарад процеса унитаризације државе, су само dejure процеси који су продукти дјеловања високих представника. Данас у свијету, „цивилизованом“ и поприлично развијеном, Босна и Херцеговина представља протекторат, а њени грађани обичне робове пројекта дијела међународне заједнице. Код нас, и у теорији и пракси, влада једна посебна врста суверенитета – предмодерни суверенитет. Овај облик карактерише системе аристократских и аутократских друштава XVI, XVII и XVIII вијека, у коме су лидери, краљеви или цареви, постајали apriori суверени, без да су ту титулу својим залагањем освојили или народним повјерењем задобили. (Франић, 2013) Кап која је прелила чашу, и овај галиматијас закона и одредби наметнутих од стране високих представника додатно обесмислила, била је измјена и допуна Кривичног закона којом се кажњава „негирање геноцида у Сребреници“. Њен аутор је словеначки Аустријанац, каријериста који је на муци својих „поданика“ зарађивао на мјесечном нивоу 24.000 евра пуних дванаест година, познатији као Валентин Инцко.
Управо у кризи која је недуго потом наступила, Народна скупштина и њени посланици су показали јединство и потребу саборности у најтежим тренуцима. Једногласно одбацивање овог срамног и дискриминаторског закона који нас поврх свега враћа у период вербалног деликта, а не избавља из „отпадништва“, био је важан корак у одбрани Републике Српске и свих њених грађана. Бројне резолуције и закони који поништавају одлуке су механизми одбране и народа и територије и прошлости. Република Српска је херој у страдању и јунак у подношењу бола. Сада када су на срећу утихнуле пушке, народ и институције које проистичу из њега устали су против робовласничког и колонијалног система који својевољно, на најфлагрантнији начин намеће законе, смјењује неподобне, хапси оне који другачије мисле. Ово су догађаји који су се кроз вијекове перпетуирали, али им је сада дошао крај.
Револуција из 1848. године, познатија под називом „Прољеће народа“, осликава данашње тежње српског народа, али једина разлика је у томе што се данас, кроз Народну скупштину настоји вратити аутономија и од „духа Дејтона“ створити „ријеч Дејтона“. Српска ће се кроз своју саборност и јачину јединства борити против система, против високог представника и наметања срамних закона који уништавају цивилизацијска достигнућа слободних народа. Пред Народном скупштином и нашим парламентаризмом су изазови чије ће превазилажење одредити положај Републике Српске старе готово тридесет година. Наша „Мажино линија“, настала вољом и вијековном борбом српског народа, одбраниће Републику Српску од ставова дијела међународне заједнице која на контрадикторан начин једном народу ускраћује право на самоопредјељење, на слободу и уживање пуне аутономије.
„Немати прошлост значи остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна“ рекао је велики Борислав Пекић чије нам ријечи требају остати у мислима док градимо бољу Републику Српску и јачамо њене институције. Треба, размишљајући о прецима и покољењима, ићи гордо напријед.
