Од Евромајдана с краја 2013. године, речи Украјина и напетост постали су синоними. Тензије су већ осам година нераздвојни пратилац политичког и друштвеног живота у овој земљи. Присуство кризе одавно није упитно. Упитан је само њен појавни облик, интензитет и размере, који варирају у складу са геополитичким амбијентом и дневнополитичким потребама.
Простор од Лавова до Луганска је јединствен: унутар њега ванредно стање се не доживљава као уставна категорија, већ културолошка. Његово формално проглашење није неопходно, јер се уздиже и сплашњава попут плиме и осеке на мору. У сликовитијем опису, додали бисмо – Црном.
Након пада Виктора Јануковича, украјинске власти и становништво усвојили су овакво суморно стање као културу живљења у Украјини. Убеђени од стране Сједињених Држава да су осмогодишње недаће пролазна фаза на путу до евроатлантског раја у којем ће Украјина егзистирати под НАТО кишобраном, лишена било каквог безбедносног искушења.
Вашингтон је убедио Кијев да зарад тог узвишеног циља вреди пооштравати односе са суседном Русијом и излагати се економским, политичким, војним, па напослетку и демографским последицама. Да би показала да је научила лекције од западних ментора, Украјина је законом о језику ограничила употребу руског у услужном сектору, одредивши чак и новчану казну за кршење овог акта.
Како би утврдила антагонизам са дојучерашњом савезницом, ова земља је летос усвојила и закон о аутохтоним народима Украјине, који је изузео Русе са ове листе. Изгледа да су Кијевска Русија, кнез Владимир I и козаци из Запорожја домен научне фантастике, а не историографије.
Активности украјинских власти у последње време имају двосмерни правац: на културном плану, процес дерусификације је у пуном замаху. На политичком, убрзање добијају атлантизам и милитаризам, наводно, превентивне природе. Присуство војних инструктора западних земаља, трансформација ратне морнарице и учестали апели Западу за повећање војне помоћи, врло су индикативни.
Ипак, мотиви за овакав развој догађаја су несхватљиви. Украјина нема ни војне ни политичке капацитете за реинтеграцију спорних територија Крима и Донбаса. Свака војна авантура према Русима носи велике безбедносне ризике и оставља проблематично наслеђе за будуће нараштаје.
Стање на терену указује на то да Москва нема никакве користи од наводне инвазије на Украјину, за шта је учестало оптужују. Заузимањем Крима и контролом Донбаса од стране проруских трупа, Кремљ је онемогућио да Кијев убрзаним поступком уђе у НАТО. Северноатлантска алијанса не практикује пријем чланица са нерешеним територијалним питањем, те су илузорна очекивања да ће 29 земаља чланица бранити украјински суверенитет у случају ескалације сукоба.
Између осталог, амерички председник Џо Бајден искључио је војну опцију као одговор Русији уколико дође до војног судара Кијева и Москве. У светлу таквог наступа, преостале чланице Алијансе засигурно неће изигравати већег католика од папе. Дакле, сценарио мирне реинтеграције Крима и Донбаса је фикција, а њено спровођење војним путем је у домену самоубиства.
Наставком милитаризације, Украјина улази у искушење да постане „прокси“ елемент западних сила и експонент њихове политике према Русији. Oдобравање рекордног војног буџета САД за 2022. годину (768 милијарди долара), у потпуности се подудара са појачаним војним и дипломатским присуством у украјинској кризи. Нема сумње да ће део тих средстава бити усмерен на украјинско Министарство одбране, као што нема сумње да Кремљ неће толерисати ширење НАТО-а ка западној граници Русије.
Евентуално присуство НАТО снага и распоред наоружања на украјинском тлу, више пута је означено као „црвена линија“ за руског председника Владимира Путина. Према томе, сви наредни кораци Кијева ка Алијанси могли би да обнове политичку кризу у овој земљи, изазову дугорочну нестабилност, одлив и поларизацију становништва. У контексту Украјине, њено руководство приликом доношења политичких одлука не би требало да узима у обзир само вољу грађана, већ и географске законитости.
Лако је Американцима да вербално и материјално подбуњују Украјинце против Руса и Русије. Њихова земља је на безбедној раздаљини, омеђена Атлантиком и Пацификом.
С друге стране, Украјина је историјски, културолошки, демографски и географски упућена на руски фактор. Тај податак би требало да ставља пред сваку спољнополитичку рачуницу, јер удовољавање западним партнерима неће донети никакве бенефите ако се одвија науштрб мира у сопственој кући.
Актуелна тензична политика подупире проблематичне демографске токове: од проглашења независности 1991. украјинска популација се непрестано смањује. Занимљиво је да је ова земља доживела демографски врхунац у позним годинама СССР-а када је бројала 51 милион становника. За 30 година самосталности изгубила је осам милиона људи, а најновије процене из јула прошле године побројале су 43,5 милиона душа. Прогнозе Уједињених нација указују на то да би негативан тренд могао да се настави у наредним годинама.
Уколико би се политичка криза подигла на виши ниво, за шта има реалних изгледа, украјинска популација би у предстојећим годинама могла да падне испод 40 милиона становника. Такав конто је последњи пут забележен још 1954. године. Руководство земље и њен народ налазе се на геополитичкој и историјској раскрсници: наставак културне и политичке конфронтације са вековним суседом, или консолидовање међусобних односа.
Досадашње неговање непријатељства према Русији имало је високу цену за Украјинце: на територијалном плану изгубљени су Крим и контрола над истоком земље. На друштвеном и културном плану, дерусификација и рехабилитација украјинске нацистичке иконографије су у налету. Када се на списак невоља додају економски проблеми и висок степен корупције, закључак је да ова земља корача по наслову последњег Кјубриковог филма – „Широм затворених очију“…
