Република Српска, незванично Српска, један је од два ентитета у Босни и Херцеговини, поред Федерације Босне и Херцеговине.[1] Налази се у југоисточној Европи, тачније на западном делу Балканског полуострва. Највећи град је Бања Лука и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено политичко, административно, привредно и универзитетско средиште. Српска се граничи државном границом са Републиком Србијом, Црном Гором и Републиком Хрватском, а међуентитетском линијом са Федерацијом Босне и Херцеговине.
Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини.[2] У августу 1992. преименована је у Република Српска, а Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потписаним 21. новембра 1995. године постала је међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине.[3]
Парламентарна република или парламентарна уставна република је облик републике који делује под парламентарним системом власти, где легитимитет извршна власт (влада) добија од законодавне власти (скупштина). Постоји велики број различитих парламентарних република. Већина има јасну разлику између шефа владе и шефа државе; где шеф владе држи стварну власт, баш као у уставним монархијама. Неке имају спојене улоге шефа државе и шефа владе, као у председничком систему, али са зависношћу од законодавне власти.
Народна скупштина Републике Српске је, заједно са Вијећем народа Републике Српске, носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Српској.
Она одлучује о промени Устава, доноси законе и друге опште акте, доноси буџет, завршни рачун, план развоја и просторни план, утврђује територијалну организацију, расписује републички референдум, одлучује о задужењу, бира, именује и разрешава функционере, врши контролу над радом Владе, даје амнестију.
Народна скупштина бира и делегате из Републике у Дом народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине и ратификује споразуме које Република закључи са државама и међународним организацијама уз пристанак Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.
У области заштите виталних националних интереса конститутивних народа у законодавној процедури, поред Народне скупштине постоји и Вијеће народа Републике Српске састављено од клубова конститутивних народа и клуба Осталих. Закони и други прописи које изгласа Народна скупштина, а који се тичу питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа ступају на снагу тек након усвајања у Вијећу народа.
Народна скупштина има 83 народна посланика који се бирају по изборним јединицама утврђеним законом. Мандат им траје 4 године. Часништво Народне скупштине чини председник и два до четири потпредседника.
Право предлагања закона, других прописа и општих аката имају председник Републике, Влада, сваки народни посланик или најмање 3.000 бирача. Народна скупштина може одлучити да о појединим питањима из своје надлежности одлуку донесе након претходног изјашњавања грађана на референдуму. Одлучује већином гласова свих народних посланика, ако Уставом није предвиђена посебна већина.
Актуелни сазив Народна скупштина Републике Српске је шести по реду од оснивања Републике Српске.
Народна скупштина Републике Српске је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини. На првој седници одржаној у Сарајеву, СФРЈ, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“.Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991.
Оснивање Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини и конституисање Републике Српске је, напросто, била потреба за очувањем идентитета и државности Срба у Босни и Херцеговини, што је у складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација. Упоредо са политичком борбом коју су легитимно изабрани представници српског народа водили у Скупштини Босне и Херцеговине за очување статуса конститутивног и равноправног народа, локалне заједнице — општине са већинским српским становништвом се у циљу осигурања свог економског, социјалног и културног развоја, самоорганизују и уједињују у “Заједницу општина”“, а потом формирају пет српских аутономних области и регија..[4]
У складу са људским правима, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Републике Српске доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву, обезбеђујући као конституанта, Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет Републике Српске. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.
Муслиманским и хрватским странкама био је циљ разбијање Југославије и стварање унитарне државе Босне и Херцеговине, у којој би српски народ био на друштвеној маргини и сведен на статус националне мањине. Такав однос и стање утицали су на то да су српски посланици конституисали српски блок посланика од укупно 84 посланика, претежно из Српске демократске странке, затим из Српског покрета обнове, Социјалдемократске партије и Савеза реформских снага Југославије. Био је то први корак ка почетку стварања Републике Српске и Народне скупштине Републике Српске.
Током тешких година рата из безбедносних разлога Народна скупштина се измешта на територију Српског Сарајева, функционише и засједа на Палама. Једна од најдужих седница у историји Скупштине је одржана 5. маја 1993. на Јахорини, када су посланици 17 сати расправљали Венс-Овенов план. Од 1998. године административно седиште Народне скупштине Републике Српске прелази у Бању Луку, где се налази и данас.
По окончању ратних дејстава, потписивањем Дејтонског мировног споразума (1995) Народна скупштина Републике Српске преузима примарну одговорност спровођења нормативне државне реизградње и обнове, те као законодавни орган предводи и непосредно спроводи законске реформе кроз које Република Српска пролази у послијератним годинама.
Састав Народне скупштине Републике Српске, по савременим парламентарним принципима, чине 83 народна посланика изабрана на непосредним парламентарним изборима од стране народа. Народни посланици у Народној скупштини Републике Српске су се бирали до 2002. године на мандат у трајању од две године, а од 2002. године у складу са новом законском регулативом, народни посланици се бирају на мандат у трајању од четири године.
Народна скупштина је у ратним годинама (1992–1995), поред уставотворног и законодавног рада, имала пресудну улогу у државној политици и у разматрању и доношењу аката који су били од стратешког и одлучујућег значаја за стварање и одржање Републике Српске. У такве акте спадају мировне иницијативе међународних представника, као и бројни планови, резолуције и ставови Европске уније и Уједињених нација. Народна скупштина Републике Српске је и поред сталних разматрања мировних преговора, организације државе, војске и снабдевања становништва, интензивно радила на политичким документима и системским законима, правном обликовању и уређењу Републике Српске. Законом о преносу средстава друштвене у државну својину трансформисана је друштвена имовина у државну својину и забрањено је њено отуђење. Ова мера је донесена због непосредне ратне опасности, иако је приватизација била трајно опредељење и Републике Српске и њене скупштине. Народна скупштина Републике Српске је Резолуцијом о рехабилитацији од 30. октобра 1992. отклонила последице бројних неоснованих осуда, незаконитих лишења слободе, одузимања имовине, губитка грађанских и политичких права грађана које је донио комунистички режим. У Народној скупштини је снажно манифестовано право народа на самоопредјељење. Њиме је Република Српска уређена као држава српског народа и свих грађана који живе у њој. Најзначајнијим седницама Народне скупштине присуствовали су, поред народних посланика: председник Републике Српске, председник и министри у Влади Републике Српске, генерали Војске Републике Српске, архијереји Српске православне цркве, академици, представници династије Карађорђевић и многи умни људи из страних држава. То говори о Народној скупштини Републике Српске као „о српском сабору“.
Закону о изборним јединицима за избор посланика у Народну скупштину Републике Српске од 17. августа 1996. године, територију Републике Српске чинила је једна изборна јединица у избору посланика Народне скупштине Републике Српске. Народна скупштина је на сједници од 15. и 16. марта 1997. године усвојила Закон о ратификацији Споразума о специјалним паралелним односима између Социјалистичке Републике Југославије и Републике Српске, који је закључен у Београду, 28. фебруара 1997. године. Обухватао је питања сарадње у култури, образовању, науци, технологији, информисању, спорту, привреди, туризму итд. Народна скупштина је на сједници од 4. априла 1997. усвојила Закон о Сенату Републике Српске, по којем је његове чланове именовао председник Републике Српске из реда истакнутих личности које су запажено доприносиле националном, јавном, научном и културном животу Републике Српске. Сенаторима мандат траје седам година, с могућношћу њиховог поновног именовања. Седнице Сената сазива и њима председава предсједник Републике Српске. У политичкој кризи између предсједника Републике Српске др Биљане Плавшић и Народне скупштине Републике Српске, Биљана Плавшић је 3. јула 1997. распустила парламент, након чега су одржани ванредни парламентарни избори. Народна скупштина, као институција која подржава европске интеграције и стандарде Европске уније, донела је 20. и 21. маја 1998. године Одлуку о приступању Републике Српске иницијативи Европске уније за стабилност и добросуседство у Југоисточној Европи – Ројамон, којом је прихваћена иницијатива Европске уније за стабилност и добросуседство у Југоисточној Европи и приступање Унији. У скраћеном попису најзначајнијих законских аката које је усвојила Народна скупштина Републике Српске, свакако спада и Закон о приватизацији државног капитала у предузећима, усвојен од 24. до 26. јуна 1998. године, који је створио услове за широку власничку трансформацију. Када је Одлуком високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини Карлоса Вестендорпа од 6. марта 1999. године смењен председник Републике др Никола Поплашен, Народна скупштина је наредног дана изгласала Декларацију о Одлуци високог представника за Босну и Херцеговину о разрешењу дужности председника Републике Српске, којом је констатовано да је Одлука о разрешењу председника Републике супротна Уставу Републике Српске, изборним правилима и изборном резултату који је верификовала међународна заједница, па је због тога неприхватљива. Народна скупштина је на Другој посебној седници, 27. априла 1999, донијела Декларацијуо осуди бруталне агресије НАТО пакта на Социјалистичку Републику Југославију и исказала протест због убијања грађана и разарања у Социјалистичкој Републици Југославији. Народна скупштина је на Деветој седници, 8. фебруара 2000, донела Закон о Омбудсману Републике Српске, којим је успостављен Омбудсман као независна институција у циљу заштите легитимних права и интереса физичких и правних лица у складу са Уставом Републике Српске, Уставом Босне и Херцеговине и међународним споразумима. Народна скупштина Републике Српске је на Осмој посебној сједници, 6. октобра 2000, донела Декларацију којом су позивани грађани Савезне Републике Југославије да обезбеде мир и конституишу власт поштовањем воље бирача исказане на изборима, 24. септембра 2000. године. Скупштина је позвала међународну заједницу да одмах укине санкције Савезној Републици Југославији и да је укључи у све међународне процесе и институције, чиме би показала добре намере и на најбољи начин допринела стабилизацији стања. Народна скупштина је на седници од 15. марта 2001. године донела Резолуцију о заштити интереса Републике Српске, којом су одбачене све евентуалне иницијативе за промену дејтонске уставне структуре Босне и Херцеговине без сагласности њених конститутивних народа. Односи Републике Српске и Социјалистичке Републике Југославије, на основу Споразума о специјалним паралелним односима, потписаним 5. марта 2001. у Бањој Луци, учвршћени су 6. и 7. јуна 2001. године доношењем Закона о ратификацији Споразума о успостављању специјалних паралелних односа између Социјалистичке Републике Југославије и Републике Српске. Скупштина је на седници, 2. октобра 2001. године, донела Закон о сарадњи Републике Српске са Међународним кривичним судом у Хагу. Овим законом уређен је поступак и начин сарадње Републике. Српске са Међународним судом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права учињена на подручју бивше Југославије од 1991. године. Амблем Републике Српске је допунски симбол Републике Српске, а може се користити за представљање Републике Српске у свечаним, културним, историјским и спортским манифестацијама, као и у другим сличним приликама. Народна скупштина донела је на Десетој седници од 3. маја 2007. Закон о Енциклопедији Републике Српске, који је Енциклопедију дефинисао као општу енциклопедију о прошлости и садашњости Републике Српске. Народна скупштина донела је 11. децембра 2007. године Резолуцију о „бонским овлашћењима“ високог представника у Босни и Херцеговини – којом констатује да „бонска овлашћења“, која су уведена након Конференције за имплементацију мира у Бону, 10. децембра 1997, нису у складу са изворним Дејтонским споразумом и нису спојива са чланством Босне и Херцеговине у Савету Европе и њеном стремљењу ка Европској унији. И поред тога је високи представник користио „бонска овлашћења“ више од 800 пута, чиме је наметнуо или изменио више од 300 закона, а 157 пута извршио смене политичара у Босни и Херцеговини. Народна скупштина Републике Српске позвала је Резолуцијом Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине и Парламент Федерације Босне и Херцеговине да подрже укидање „бонских овлашћења“ високог представника. Народна скупштина је на Осамнаестој посебној седници, 25. марта 2009, донела Декларацију о основама за разговоре о евентуалним променама Устава Босне и Херцеговине и о заштити интереса Републике Српске. Она говори, између осталог, о неоспоривости назива, постојања, територије и пуних уставних надлежности Републике Српске као правне, политичке и економске категорије, засноване на Дејтонском мировном споразуму, о учешћу у разговорима о евентуалним уставним променама у Босни и Херцеговини у складу са утврђеном платформом, о питањима која се тичу организације, структуре, надлежности и функционисања институција Босне и Херцеговине, о уставним променама у Босни и Херцеговини, о неопходности да ентитети у процесу европских интеграција равноправно и обавезно учествују у оквиру органа и институција Босне и Херцеговине, одлучивањем у доношењу битних одлука у вези са европским интеграцијама, као и у стварању заједничких тела која представљају Босну и Херцеговину у институцијама Европске уније, о успостављању и функционисању искреног дијалога, отворен и заједнички однос и разумевање о свему ономе што је претходило дејтонским рјешењимау Босни и Херцеговини и што подразумева и оправдава њихову пуну примену и унапређивање, о уставним променама у Босни и Херцеговини које нису услов за затварање Канцеларије високог представника у Босни и Херцеговини, о разговорима о променама Устава Босне и Херцеговине који треба да се воде у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине уз учешће представника ентитетских парламената и о потреби усклађивања Устава Босне и Херцеговине са Европском конвенцијом о људским правима и слободама у деловима који се односе на Председништво Босне и Херцеговине и Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине. Народна скупштина је на Двадесет петој посебној седници, 10. фебруара 2010, усвојила Закон о рефендуму и грађанској иницијативи, којим се уређују расписивање и спровођење републичког референдума и референдума у општини, односно граду, тела за спровођење референдума, начини непосредног изјашњавања грађана на референдуму, заштита права грађана у спровођењу референдума и начин остваривања грађанске иницијативе. Народна скупштина је на Двадесет седмој посебној седници, 14. септембра 2010, донела Закон о статусу државне имовине која се налази на територији Републике Српске и под забраном је располагања. Под имовином која се налази на територији Републике Српске подразумева се непокретна имовина која је припала Босни и Херцеговини на основу међународног Споразума о питањима сукцесије, а сматра се власништвом или поседом било којег нивоа власти или јавне организације у Републици Српској, и непокретна имовина на којој је права располагања и управљања имала бивша Социјалистичка Република Босна и Херцеговина до 31. децембра 1991. године, а која се сматра власништвом или поседом било којег нивоа власти или јавне организације или органа у Републици Српској. У свом двадесетогодишњем раду Народна скупштина је донела, осим Устава, више од 120 амандмана на Устав Републике Српске, шест резолуција, 20 декларација, 1.496 закона, 2.235 одлука, 945 закључака, осам препорука и више других аката.
Имајући у виду тежину и начин деловања европских парламената могло би се рећи да су они пре „реактивни“ него „активни“ што се може протумачити и као индикатор да имају мању или умерену, а не неку јачу моћ политичког одлучивања. При томе, ваља имати у виду да нису сви парламенти у једнакој позицији или једнако активни односно ефикасни. Колико ће парламенти бити ефикасни зависи поред осталог и од карактера ширег политичког контекста односно политичког система. Тако би се рекло да у консесуалном моделу демократије постоје нешто шири или повољнији услови за деловање парламента него у вестминстерском односно већинском моделу демократије.
Парламентарна скупштина Републике Српске за овај период колико постоји прешла је дуг пут, од институције за коју је у почетку био успех само окупљање изабраних посланика и делегата, преко мање или више ефикасног рада, све до данас када се од ње очекује доношење оних закона који ће омогућити бољи живот свих грађана Републике Српске без обзира на њихову националну или верску припадност, као и убрзано напредовање у свим пољима и развијање повољне ситуације за младе и њихово образовање.
Литература
- https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=48429
- https://www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/upload/dokumenti/fotomonografija/cir/NSRS_1991-2011.pdf
- https://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/Dileme-i-izazovi-parlamentarizma.pdf
- http://svarog.nubl.org/wp-content/uploads/2019/06/MA-Slobodanka-Kr%C5%A1i%C4%87-RAZVOJ-PARLAMENTARIZMA-SA-POSEBNIM-OSVRTOM-NA-BOSNU-I-HERCEGOVINU.pdf
- https://sr.wikipedia.org/srec/%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5
- https://www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/upload/dokumenti/ustav/lat/ustav_republike_srpske.pdf
- www.oscebih.org.
- Логос
- https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0
- http://www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/upload/dokumenti/fotomonografija/cir/NSRS_1991-2011.pdf
[1] „Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини — Анекс 4 — Устав Босне и Херцеговине Преамбула”. www.oscebih.org. OSCE. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2018. »Састав. Босна и Херцеговина састоји се од два ентитета, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске
[2] Логос 2019, стр. 134.
[3]https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0
[4] http://www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/upload/dokumenti/fotomonografija/cir/NSRS_1991-2011.pdf
