Friday, March 29, 2024
GledištaНовак Ђоковић и сумрак националне симболике

Новак Ђоковић и сумрак националне симболике

Пре неколико дана, Новаку Ђоковићу забрањен је улаз у Аустралију, а на све то, одређен му је и притвор. Таква одлука аустралијских власти изазвала је потресе широм света, док су вести о Новаковој ситуацији данима главна тема у свим светским медијима. У Србији су реакције, благо речено, биле бурне, са елементима хистерије: организовани су протести, конференције за штампу, галами(ло) се, вербално ударало на НАТО фалангу, тениским лоптицама гађала фасада аустралијске амбасаде (што је, сигуран сам, највише потресло аустралијске власти), а да не говоримо о томе да су се друштвене мреже запалиле, то је нешто што се подразумева. Многи су у Ђоковићевим проблемима са аустралијским властима видели напад на православље, Србију, слободарски свет и шта све не…

Док су се сви бавили аустралијским правом, гледали клипове и пратили ситуацију из минута у минут, мени је нешто друго привукло пажњу. Након читања силних коментара, саопштења и разних текстова, слушања изјава и гледања разних илустрација и карикатура, дуго нисам успевао да се отмем утиску о чудовишним размерама сумрака националних симбола. У разним формама и изразима незадовољства и подршке, Новак је називан ,,срцем Србије”, прављена је паралела између њега и Гаврила Принципа, нацртана је карикатура која га приказује као Драгутина Матића, чувеног извиђача српске војске из Првог светског рата, поистовећиван је са Теслом, па чак и са Исусом.

Шта Новак јесте? Новак је велики шампион, борац и сигурно највећи у историји тениса. Као такав, он је, или би барем требало да буде, велика инспирација. Када бисмо, у својој професији, уложили барем део његовог труда и одрицања, и били попут Бернара из Мопасановог дела ,,На води”, десио би се невероватан процват нашег друштва. У том смислу, несумњиво је велика ствар и понос што имамо Новака Ђоковића за сународника. Изузетно је битно, у личном односу према њему, избећи формирање истог према ономе што пишу и изговарају његови љубитељи, мрзитељи или они који једноставно желе да прикупе поене преко његовог имена (таквих је, чини се, највише). Најлакше је мрзети Ђоковића зато што многи од њега праве човекобога или га уздизати на ранг човекобога, само зато што неки тамо Бурсаћ или лажно насмејани амерички новинар у њему види инструмент чувене ,,великосрпске хегемоније”.

Шта Новак није? Свестан да на овај начин ударам у осиње гнездо, сматрам да Новак није ,,срце и душа Србије” — јесте део срца и душе, подједнако као што је то стари фрулаш из парка у центру Лесковца, пољопривредник из Баната и ви који тренутно читате ове редове; он није модерни Гаврило Принцип — Принцип је жртвовао свој живот за идеју и народ, колико год, по неким оценама, његов чин био мешавина младалачке наивности и луде храбрости, тако да се и ту пореди неупоредиво. Колико год се трудио, не успевам да сузбијем поражавајућ осећај горчине ни када видим да се тенисер повезује са Драгутином Матићем, човеком који је био учесник балканских ратова, а затим и Првог светског рата, током чијег трајања је, са Цера, неколико километара носио свог рањеног друга, затим прешао преко Албаније, учествовао у пробоју Солунског фронта и који је рањаван у борбама за ову нашу напаћену земљу. Треба ли говорити о неукусу поређења једног тенисера са Теслом и, далеко било, Исусом? Неко ће славодобитно узвикнути: ,,Да, али све су то фигуративна поређења, не треба бити буквалан!” — Нека су и фигуративна, неукусна су и непримерена, а, како бих рекао, некако ми не делује да се схватају фигуративно.

Шта је врхунски спорт данас? Реч је о делу индустрије забаве, битном шрафу концепта ,,хлеба и игара”, а спортисти су забављачи који су мало плаћенији од обичног народа. Они, поготово спортисти у индивидуалним спортовима, на првом месту представљају себе, колико год изговарали крупне речи о припадности тиму, држави, васиони… Однос појединца према индустрији забаве постао је потпуно накарадан, због чега су данас спортисти, глумци и певачи највећи ауторитети, који се сматрају позваним за сваку могућу тему, само зато што су овенчани славом од стране светине, па ће се тако више веровати неком глумцу који говори о моралном паду и опадању вредности, што је изгледа у тој професији фетиш, неголи људима попут професора Мила Ломпара и Слободана Антонића. Како је, код нас, дошло до таквог односа према спорту и спортистима?

Деведесетих година прошлог века, за време санкција и ратова, унесрећен српски народ проналазио је утеху у успесима спортиста, поготово кошаркаша. Након сваког освојеног репрезентативног турнира или победе против неке од ,,непријатељских” земаља, Србин је могао да каже: ,,Показали смо им! Они ће нас…” Он је сваку такву победу осећао лично, а заправо му је служила као тренутни заборав, бекство и средство за маскирање катастрофалних околности у којима живи. И тако, док смо освајали турнире, правили од играча човекобогове, изговарали речи ,,Они ће нас” — они су заиста нас… Миц по миц, постаде Србија окупирана, народ потпуно погубљен, а појединац унесрећен. Наша земља је у рукама странаца, а преподобне главешине наше не смеју ни до тоалета да оду, без да траже дозволу од страних амбасада и мултинационалних компанија. Суштинска промена, у односу на деведесете, је у томе што су сви ланци који држаше турбо-национализам, рекао бих плански, покидани, па та звер данас увредљиво гуши стваралачко и племенито родољубље Пупина, Миланковића, војводе Мишића, Његоша, Карађорђа и других наших великана, које би требало следити. Такав је национализам ништа друго до бука, галама, неартикулисана емоција у наступу, надвикивање и вређање здравог разума, предака, па и потомака. Из њега потичу приче о нападима на православље тиме што се напада Ђоковић или парадокси попут поистовећивања једног комунистичког клуба са Србијом и православљем. Величанствени национални симболи, замењени су, у доба напредног турбо-национализма, симболима из индустрије забаве, што свему даје карикатуралне обрисе.

Треба схватити да је овде најмање реч о Новаку Ђоковићу — ради се о народу који је истог тог Ђоковића пре само неколико година гнусно пљувао и називао га секташем, губитником и, слободно могу да кажем, славио његове поразе, да би га данас поистовећивао са Господом и нашим борцима за слободу. Он, заиста, поседује огроман потенцијал у смислу доприноса (опште)народној егзистенцији и народном опстанку, за који се искрено надам да ће бити остварен, али то још није случај.

Можда је мањина, којој оваквим размишљањем припадам, луда и неснађена у времену у коме се остварује друштво извитоперених и изгубљених вредности о коме Ниче пише, али заиста је неприхватљив ниво баналности приказан последњих дана, уз омаловажавање националне и религијске симболике.

Поново се показало да ми, Срби, по навици ретко узимамо у обзир разум, када су пред нама постављени и разум и емоција. Не говорим ту о оном хладном рационализму, толико често и са правом критикованом од стране великана попут Достојевског, већ о показивању такта, о управљању собом и каналисању емоција на прави начин. Нема такта — постоје само галама и крајност.

На свима нама је да наследнике стваралачког и племенитог родољубља, које наш народ и даље изнедрава, не угуше турбо-галама и хистерија. Мера и такт, браћо Срби…

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?