NaslovnaAktuelnoРеферендум у залеђу

Референдум у залеђу

-

Амандманска техника јесте један од релевантних, али и најоклеветанијих начина промене највишег правног акта. Релевантност обезбеђује сам највиши правни акт, прописујући амандмане као један од начина његове промене. Оклеветаност је осигурана болним сећањима на амандмане донете на Устав 1963. којима је отпочела дезинтеграција СФРЈ, као и неусвајањем предложених амандмана на Устав 1974. којима је та дезинтеграција коначно  завршена. Неадекватна примена амандманске технике у лето 2000. и усвајање амандмана на Устав СРЈ 1992. само су потврдили већ постојеће неповерење. Оправданост зебње с којим је јавност чекала предлог амандмана на Устав из 2006. показала се исправном. 

Иако је реформа правосуђа насушна потреба целог српског друштва, а разлози за њено спровођење треба да су првенствено унутрашње природе, са разматрањима промене позитивно-правних решења у области правосуђа отпочело се тек у оквиру Поглавља 23 и приступних преговора са Европском унијом. Као и обично, нама је било лакше да нас неко „мало погура“ не бисмо ли завршили онај посао који је не само наш интерес, већ пре свега наша потреба. Живот под добрим законима, а не под променљивим наравима, независно и непристрасно судство – то је право свих грађана. То чини суштину владавине права.

Основна идеја реформе правосуђа била је смањење утицаја политичке власти на избор судија. Полазна премиса била је и више него добра, али је реализација поменуте идеје изостала. Улогу у избору судија, по предложеним амандманима, више неће имати Народна скупштина, већ ће то искључиво чинити Високи савет судства – „самосталан и независтан државни орган који јамчи независност и самосталност судова“. Предложено решење било би у потпуности задовољавајуће; ипак предложени састав Високог савета судства гарантује и задржавање политичког утицаја на избор судија.

Број чланова Високог савета судства износиће и даље 11. Од тога ће 6 чланова савета бити из редова судија, а 4 члана бираће Народна скупштина из редова „истакнутих правника“, док је председник Врховног суда Србије члан по функцији.

Народној скупштини, телу којим доминирају политичке страсти, а ком, уз дужно поштовање, мањка политичке, правне, па и сваке друге етике, оставља се на процену који су то људи достојни квалификације „истакнути правник“, јер наши позитивно-правни прописи не предвиђају прецизне критеријуме за одређивање овог безобалног појма. Из мандата у мандат, ту процену ће увек вршити актуелна скупштинска већина сходно својим интересима, без икаквих формалних и суштинских баријера, осим тренутних политичких интереса.

Промена највишег правног акта Републике мора претходно имати обезбеђену најширу могућу друштвену подршку и неопходно је постићи што шири консензус релевантних друштвених, стручних и политичких фактора. Кажу, да би се предвидело 5 година будућности, потребно је знати 1000 година прошлости. У конкретном случају довољно је вратити се само 16 година уназад и присетити се да су приликом претходног изјашњавања грађана о уставу, сви политички актери и позиције и опозиције једногласно стали на становиште да је потребно извршити промену устава. Данас тога нема ни у назнакама.

Сенку на цео процес промене устава додатно баца и чињеница да је о промени устава гласала републичка скупштина у којој данас седе готово само и искључиво представници власти. Једнопартијски парламент, не сме и не може, мењати највиши правни акт. Овакав поступак створио би дугорочну политичку и правну нестабилност и уздрмао ионако већ трошно правосуђе.

Иако се аргумент недостатка јавне расправе може делимично оспорити временским периодом током ког се говори о уставним променама у области правосуђа, проток времена никако није синоним за квалитетну расправу, нарочито уколико се у виду имају правно и суштински трагичне промене предложене првим нацртом амандмана 2018. године. Позитивна решења Митровданског устава из 2006. нису можда достојна једног Голијата, али она се ни у ком случају не могу сматрати примером уставног Давида. 

Оно што највише боли јесте то што упркос чињеници да су нас ставили у погрешан воз и уместо у обећани Беч, стигли смо у Софију, они који су нас покренули на пут настављају са убеђивањем да смо стигли на право место, јер се с тим сагласила и Венецијанска комисија. Иако своје седиште има у палати на обали Канала Гранде, мишљење Венецијанске комисије није за нашу земљу оно што је за Републику Светог Марка било мишљење дужда. Суверена земља не повија се према необавезујућим мишљењима саветодавних тела, већ према гласу и духу народа.

Само по себи, намеће се и питање – коме корист од оваквих предложених промена? Cui bono? Ово питање постављао је Цицерон још пре две хиљаде година. То је основно питање од ког треба поћи приликом сваке анализе. Политичка елита се никада и нигде није одрекла претензије да контролише судску власт. Усвајањем предложених амандмана ова контрола ће се ипак делимично смањити, али никако неће изостати. Највећа корист иде управо политичкој елити, садашњој или било којој будућој.

Питање које свакако не треба занемарити је и – коме штета? Коме штета од оваквих амандмана? Штету ће, као и у већини случајева, сносити грађани, владавина права, правосуђе и ионако низак ниво демократског капацитета.

Отворено је и питање на који начин ће се спровести сам референдум и да ли ће се о уставним амандманима гласати на територији целе Републике Србије. Изјашњавање грађана на територији аутономне покрајине Косово и Метохија крајње је упитно. Уколико се исто не спроведе у складу са највишим правним актом сваки исход, ма какав био, носиће вечни жиг нелегалног и нелегитимног.

Напослетку, упркос изреченим критикама, треба нагласити да предложени уставни амандмани имају и одређенe позитивне стране. Поред искључивог утврђивања да се судије бирају од стране Високог савета судства и неопходног одстрањивања министра надлежног за правосуђе и председника скупштинског одбора за правосуђе из његовог састава, та се позитивна страна односи на прописивање разлога за престанак судијске функције у самом тексту највишег правног акта. Наиме, приликом доношења Устава РС 2006. године учињен је невероватан корак уназад у поступку обезбеђивања независности треће гране власти. Уставним решењем које је тада усвојено, разлози за престанак судијске функције су деконституционализовани и остављени законодавцу на уређење. Овакво решење је напокон исправљено. Други аспект позитивних дејства јесте укидање тзв. „пробног мандата“ судија. Судије се више неће бирати на пробни период од три године, већ ће се у потпуности обезбедити сталност судијске функције. Позитивно је и што се делимично смањује утицај политике на избор судија, али не и чињеница да се исти не укида.

Предложени уставни амандмани садрже бројне недостатке, упркос доброј почетној идеји. Иако је почетна идеја била здрава и инспиративна, реализација је изостала. Као и увек, на политичкој елити је процена, али је само на грађанима да донесу коначну одлуку. Рећи да ће бити боље него до сад, али да и даље неће ваљати, није аргумент за афирмативну одлуку и у том случају ћемо се кроз коју годину опет наћи у проблемима и посао радити изнова. Први корак за успешно обављање посла јесте признати учињене грешке.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Трибина – “Ехо сирена”

0
Позивамо вас на нову трибину у организацији Руског дома, портала Опсег и Фонда "Горчаков" под називом "Ехо сирена". Трибина ће се одржати 11. новембра...

KOMENTARI

Dejan M. Pavićević on U Siriji se rađa novi halifat
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?