Jedan od najznačajnijih filozofa 20. veka, Fridrih Niče, u umetnosti je, kažu upućeni, pronašao nit vredniju od same istine; nasuprot religiji i nauci, umetnost je smatrao jedinim valjanim pojmom koji ispunjava čovekov život u potpunosti, jer se, prema njegovom mišljenju i rečima, jedino u umetnosti pronalazi istinska ljudska potvrda; ta potvrda je, besedi Niče, autentična, a u isto vreme i mistična, na momente čak i nedokučiva ljudskom umu. Samospoznaja kroz umetnička dela, a uz pomoć istinskih umetnika, mora imati elemente nad kojima će se publika zamisliti i razmišljati o detaljima, dok stvaralac, tj. umetnik ne mora biti nužno nazvan tim imenom. Govorio je Niče : “Zatvoreno, moje oko vidi mnogobrojne nestvarne slike, a one su proizvod mašte i znam da ne odgovaraju stvarnosti. Dakle, samo im verujem kao detaljima, ali ne i kao realnosti”. Da li je potrebno podsetiti na jednu od najznačajnijih inspiracija za umetnička dela iliti stvaralaštvo? Patnju! O kojoj je takođe više puta pomenuti filozof pisao.
Kao uži pojam od kulture, umetnost u svojoj krajnjoj nameri često je optimistična i pokušava da odgovori na univerzalna životna pitanja, ali istovremeno i ljudska, jednostavna potpitanja; odgovori se mogu dobiti u svakodnevnom životu, a ako život ljudski nije dostojan i vredan umetnosti, onda je umeće sasvim pogrešan pojam i doživljaj.
U dugoj i turbulentnoj istoriji, naročito u periodu između dva svetska rata, ali svakako i nakon Drugog svetskog do danas, na prostorima nekadašnje države Jugoslavije, samizdat u skoro svim sferama života je konstanta, s tim što su uloge promenjene, danas, junaci samizdata nisu stvaraoci, već vlasnici kulture koji su primenili taj model funkcionisanja u kulturi, politici i društvu uopšte kako bi neometano vladali, odnosno ubirali profit u vidu novca. Podsredstvom poluga moći, monopolizovali su sve pore društva.
Samizdat je period nakon Drugog svetskog rata, kada su, naročito književna, ali i druga umetnička dela ilegalno objavljivana o trošku autora, najpre u SSSR-u, pod Staljinom. Ovo doba, tačnije termin, odomaćio se u gotovo čitavoj Evropi, premda je najkarakterističniji za prostor pomenute države koja nakon pada Berlinskog zida više ne postoji. “Zvanični” početak ovog mračnog doba su pedesete godine dvadesetog veka, a period se okončava sredinom sedamdesetih. Među zabranjenim autorima koji su stvarali za vreme samizdata su politički, književni i drugi društveni delatnici, a izdvajaju se ličnosti poput Mihaila Bulgakova, Aleksandra Beka, Albera Kamija, Borisa Pasternaka, Antoana de Sent Egzeperija, Aleksandra Solženjicina, može se reći i Lava Trockog, ali i ime jednog od najmoćnijih ljudi u posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji Milovana Đilasa.
Uprkos hiperprodukciji, a samim tim i sve većem broju raznoraznih umetničkih dela, samizdat je, čini se, i dalje aktuelan u skoro celoj Evropi, a u Srbiji dostiže svoj zenit!? Na moderni samizdat povoljno utiču razne društvene platforme preko kojih postoji mogućnost plasiranja konkretne ideje, odnosno direktan kontakt stvaraoca sa publikom. Međutim, sve veći broj ljudi koji na “moderan” način komunicira sa publikom ne biva shvaćen “ozbiljno”, jer kritika je u rukama pomalo i neukih ljudi koji bi da “samo” iskažu svoj stav ili kako bi to stihoklepački rekao Mile Kekin: “Imamo nova kola radi dojma, imamo stav kad nemamo pojma, dovoljno mržnje, dovoljno inata za bar još dva, tri rata.”
Glavni junaci u dobu samizdata, koji nisu “zli”, već im poštenje na skoro svim životnim nivoima, čini se, nije najbitnija karakteristika – vele da takvo stanje duha (poštenje), nije njihov izum, nego se samo služe nečastivim (ponuđenim) radnjama, jer im takva praksa donosi materijalnu dobit; “naučili” su da love u mutnom, da mešetare po principu „kol’ko ti dođem – kol’ko mi dođeš“, „koliko je moje“, “brat-bratu”. Svi ti junaci su zvanični pobednici savremene maratonske (životne) trke, a gubitnici su svi oni čija je parola da pod kapom nebeskom mogu nešto da (u)rade bez šibicarenja. Junaci u aktuelnom vremenu samizdata lihvare i predstavljaju borbu za “zdrav razum” protiv “bezumnih”, a kćeri i sinovi tih junaka, prvorazrednih boraca, dobijaju angažmane po raznoraznim državnim institucijama i firmama čiji su vlasnici ili direktori isti oni “bezumni” protiv kojih se tobože “zdravorazumci” bore; za javnost to su dve ideološke strane, dok se u dokolici svi zajedno druže u istim kafanama, na istim proslavama, razlika je u tome što sede za različitim stolovima pevušeći drugu pesmu. Naposletku, kada čeljad junaka samizdata, odnosno vlasnika kulture smogne snage, kada im pleća ojačaju – pošto su najčešće nesvršeni studenti na fakultetima gde je jedini uslov biti “nečiji” – preuzeće posao od svojih očeva i majki kako bi vreme samizdata, a samim tim “njihovo” doba dobilo drugo poluvreme, odnosno svoj drugi ili ko zna koji deo. Na kraju, od njima sličnih, ali i neukih, dobijaju aplauz za predstavu u kojoj su rasplet i poruka u najmanju ruku – zbuniti narod! A da li samo to?
“Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava…”
Stvaralaštvo u domenu kulture, odnosno umetnosti u najširem smislu te reči postalo je komercijalizovano poput skoro svih sfera života, ali je, reklo bi se, i apsurdno samo po sebi, do te mere da je jedini kriterijum kvaliteta broj prodatih primeraka nekog nazovi umetničkog dela; gotovo sve u katerogiji visokog nivoa umetničkog izraza poistovećuje se sa popularnošću iz koje na koncu proizilazi materijalna dobit. Ako bismo rekli da su umetnici i njihovo stvaralaštvo u krizi, bili bismo donekle u zabludi, stvaralaštvo u najširem smislu postoji, ali nije isuviše javno i nije u krizi. Postojali su, postoje i postojaće ljudi za koje uglavnom saznamo tek nakon njihovog skromnog života. Onaj deo umetnosti koji predstavlja prevaru, zove se jednostavno “ubiranje profita”; odigrava se pod plaštom istorijskog trenutka, umetničkog vrhunca i neverovatnog, fantastičnog, fenomenalnog, fascinantnog i štogod još, remek dela. Istina i do kraja pošteno, nije to samo srpski izum, ali tuđa avlija je tuđa…
Kada je reč o jednom od najpopularnijih vidova umetnosti, filmu, na prostoru, kako se to obično kaže, našeg regiona, i laici mogu konstatovati da je raspadom SFR Jugoslavije ne samo izgubljena jedinstvena, pa i veoma respektabilna kinematografija u svetskim okvirima, nego je samim tim i publika postala “usitnjena” i, sledom drugih, najčešće političkih i politikantskih dešavanja, podeljena na raznim nivoima; da, baš tako se najlakše manipuliše građanima kako bi oni na taj način, barem za trenutak, zaboravili na svakodnevne egzistencijalne brige. Trude se mnogi “stvaraoci” da ljudima odagnaju tugu prikazivanjem privatnosti u sprezi sa najnižim ljudskim požudama, a onda se u lancu dodaje još jedna karika na koju se kači umetnost stvorena upravo za one koji su navikli da se život i svakodnevica izvrće ruglu. U tom procesu dobija se jedinstvena slika stvarnosti; profiteri profitiraju, tužni plaču, besni se biju, a srećni postaju srećniji i ako se neko drzne da izađe iz tog sveta biva proglašen isključivim krivcem bez prava na odbranu, jer mu sude isti oni koji ga tuže.
Nije tajna da ničim izazvani autentični filmski stvaraoci ili književnici pokušavaju da opet stvore dobro delo, objedine publiku (pa u krajnjem i tržište), što samo po sebi nije, uslovno rečeno, problem, ukoliko je tema filma ili knjige “odgovarajuća”; primerice istorijsko ili čak biografsko delo koje je u korelaciji sa, u najmanju ruku, narodima i narodnostima na prostoru nekadašnje države. Kvalitet u aktuelnim umetničkim delima, međutim, što zbog ulaganja u kulturu – a što se najčešće karakteriše kao statistička greška – što zbog nemara ili još tačnije namera “vlasnika kulture”, spao je na, u svakom pogledu, veoma jeftine projekte ili, s druge strane, neke ko zna koliko skupe, ali sa opskurnom temom.
Podsećanja radi, baš ovih meseci, publika je u gradovima širom bivše Jugoslavije frenetično aplaudirala ostvarenju o živopisu popularnog folk pevača, verovatno misleći da je to “ono” što joj je trebalo u “dosadnom” životu, doživljavajući glavnog junaka kao kakvog Mika Džegera, na kafanski način. U tom “najgledanijem filmu ikada”, načinjena je biografska zabluda iliti falsifikat koji se pripisuje umetničkoj slobodi; okej, dozvoljeno je i to, ali je nepošteno, pa i tragično, što se na taj način skida odgovornost sa autora, a sve u cilju što većeg profita. U ostvarenju ovog projekta, čistog subjektivnog mišljenja, umetnost je velika i prava koliko i nos glavnog junaka. Ako bi vrhunac umetnosti, kako kaže Niče, bilo delo, odnosno stvaralaštvo u vidu detinjarija u kom bi se pronašle radost i istina, moramo se zapitati, bez obzira na komercijalnu temu filma, čemu onda svedoči ljubavna priča, istorijska, istinita, po raznoraznim motivima? Ljubavi, istoriji, istini, radosti i sreći, sigurno ne!
Film i serija kao određene podvrste umetnosti u Srbiji su, blago rečeno, u dubokoj krizi, premda postoje mnogobrojni projekti koji se snimaju i kasnije emituju na televizijama, državnoj ili kod komercijalnih emitera po uzoru na inostranu praksu. Činjenica je, dakle, da brojne domaće filmadžije prate evropske trendove u procesu izrade nekog filmskog i televizijskog serijala. Međutim, to domaću kinematografiju ne čini velikom i poštovanom; uz veliko ali, postoje i mnogi stvaraoci cenjeni u svojoj profesiji i van granica Srbije, koji istinski prikazuju stanje društva pod ružičastim kapitalizmom.
Pojedincima su inostrana ostvarenja inspiracija za domaće stvaralaštvo, a pojedinim “vlasnicima kulture”, što vedre i oblače, ne samo u filmskom svetu, potpuno je legitimno i da “ukradu” ne samo ideju za snimanje sopstvenog, domaćeg srceparajućeg filma, pa potom to delo prikazuju kao svoj nenadmašiv rad. Da stvar bude još komičnija, pojedini književnici širom bivše Jugoslavije počinju trku ko će bolje lizati pljuvačku, odnosno ko će bolje napisati tekst o premijeri ili ideji filma. Sa ciljem zadovoljavanja sujete i ega svih, uključujući i autora nekog teksta, ali i autora filma i u krajnjem, gledalaca, jer, to je moda! “J***la vas moda, pa i ja pratim modu!”.
Bajni stvaraoci idu do te mere da beskrupulozno čekaju – jasno je to k’o dan – četvrtu sezonu serije “Babilon Berlin” ili šestu “Piki blajndersa”, kako bi otpočeli snimanje domaćeg ostvarenja koje “samo” podseća na pomenute serije, a radnja bude modifikovana tek u preimenovanju glavnih junaka sa adaptacijom imena, ali i likova na prostoru bivše države i monarhije i republike, tu se pojavljuju i određeni istorijski likovi sa slobodnom procenom autora o ulozi u nekoj epohi, odnosno istorijskim događajima; sve ostalo je manje-više isto. Motivi, kostimi, dijalozi, kadrovi, itd. Neki od tih “umetnika” nisu se libili da oskrnave čak i lik i delo velikog Slobodana Stojanovića, te su Radnički iz Gradine preimenovali, a za beogradsku Jugoslaviju navijaju građanisti, isto kao i za Građanski, takođe iz Gradine. U tom kontekstu, najveća pohvala glumcu može biti i nagrada, ali veća od svih laureata je misao da se na osnovu njegovog tumačenja lika, dosta kasnije, pripremao mlađi kolega, a na nagovor autora projekta u kom fudbaleri odlaze, a onda se vraćaju u stari Beograd iz daleke zemlje blizu Brazila, gde je održan prvi Mundijal u fudbalu.
Pitanja su, nek’ budu i individualna, ne toliko zahtevna. Gde je tu umetnost? Šta radi stvaralac? Kakvu vrednost nosi u sebi i sa sobom “umetničko delo”, a kakvu odgovornost ima kreator? Film i televizija nemaju isključivo funkciju zabave. Ako publici nije problem da neko falsifikuje istoriju, istinu, radost i ljubav, onda i ne zaslužuje bolje od filma srpski Serž Gansbur.
O, blago rečeno, evidentnoj krizi u evropskom stvaralaštvu, a samim tim i domaćem, govore i neki od najpopularnijih projekata koji se vraćaju u prošlost, posmatrajući ga s naočarima današnjice. Idealizacijom jedne ili nekoliko decenija iz prošlog veka pokazuju se nezainteresovanost, nekreativnost, nehumanost prema vremenu i ljudima koji žive danas, za sutra, za budućnost. Šta će se desiti na kraju 21. veka? Šta kada generacije što će tek biti rođene budu postavljale pitanja o stvaralaštvu današnjice? Gde su ideje s početka 21. veka? Na čemu da zasnivamo kulturu, umetnost, stvaralaštvo? Da li će sve stati u pojam “obmana i kvazi-umetnost”?
Od kafanskog boema načinjena je rokenrol zvezda, od kralja ujedinitelja raskolnik, a od vernika nevernik; sve to možda i “pije vodu” danas, ali šta ćemo sutra? Da li će sutra, možda, i Aca Lukas biti filmska tema, kada na Evroviziji 2022. godine bude visokopozicionirani predstavnik Srbije na tom takmičenju?
“Umetnost je potrebna da nas istina ne bi uništila!”
Uz pomoć marketinških pomagala, umetnost je često zloupotrebljena te se nalazi u službi zla – ovo, verujte, nije preteška reč – što bi da zatre normalan, humani svet; zlom se neretko vrlo (ne)namerno, po navici, služe neuki, nevešti i za moralna načela nedostojni krojači koji bi da kroje kapute (šivači šiju!) za Boga pitaj koliko narednih sezona.
