Tuesday, May 24, 2022
Intervju Intervju: Nenad Stanković - Đevđir

Intervju: Nenad Stanković – Đevđir

Portal Opseg nastao je sa namerom da mladim osobama pruži utočište i prostor u kojem će moći da iznose svoja razmišljanja ili stavove. Deo odgovornosti za nastanak ovog portala snosi i Nenad Stanković-Đevđir. Pisac koji je mojim kolegama i meni pisanjem na svojoj Fejsbuk stranici pokazao jedan poseban put kojim se može ići. Put koji podrazumeva kritičko razmišljanje ali i odabir reči koje će ostaviti snažan utisak na čitaoca. Najbolji opis delatnosti našeg današnjeg sagovornika dao je književni kritičar Nikola Marinković na promociji knjige “Đevđir”: ,,Ima nečeg zajedničkog između našeg iskustva i sveta po Đevđiru, odnosno, nešto u ovoj potpuno iskrivljenoj i izokrenutoj perspektivi, zapravo zajedničko svima nama. Đevđir je metafora jedne perspektive, kao zvučna, urbana i arhaična strana reč. Đevđir je istovremeno i staromodan i ironičan prema sebi i svojim savremenim junacima i urbanom kontekstu, u kom jedino postoji.”

Kada se kod Vas razvila potreba za pisanjem?

Ta potreba je postojala valjda oduvek, na neki način, ali ključno je da se ona vremenom sve više razvijala, puštala korenje i granala se, ta potreba se nadograđivala i sazrevala i učilo se godinama kako adekvatno odgovoriti na nju.

Jer, mislim da je pisanje pre svega, ili bar na početku, potreba za svedočenjem sebe u svetu. Svojih muka, ljubavi, oduševljenja, svog skrivenog sveta koji se čini vrednim zapisivanja. Ali, od toga da se nešto čini vrednim zapisa, do zaista vrednog teksta put je dugačak, traje godinama, greši se, pada, ostavlja i opet vraća pisanju. To ponekad prerasta u mazohizam, nekad u skribomaniju, ali vremenom se, još ako postoji talenta nekog i ako se dosta čita, izađe već na neku spisateljsku čistinu, postane se solidan početnik pisac. Ali, to ipak nije dovoljno, za i s t i n s k o pisanje, potrebna je i jedna doza nečeg pomerenog, ludog, autentičnog, zamešanog, fanatičnog, neobjašnjivog.

Ja zato i volim našu avangardu, i Rastka, i baš zbog toga volim kod pisanja taj osećaj čuda nekog, skoro telesnog a astralnog, i zemaljske neke vedre propasti i uzaludnosti, a dragocene, pustopašne, mlade, bezbrižne, netičuće; ta vrsta pisanja, sveža, mlada, koja je oduševljena sama sobom i koja veruje da tim pisanjem menja svet i govori nešto važno, prevažno – to je sve ono što intenzivno postoji u prvoj mladosti, kada se svet otkriva i kada se ta potreba za pisanjem javlja kao nešto jako, odlučujuće, uzvišeno; i, bez obzira što većina tada napisanih stvari i nema neku vrednost, taj osećaj je vredan sam po sebi i nešto od toga pisac treba da zadrži i kasnije. Jer, bar ja, ne mogu da pišem hladno i proračunato, i tako s m i r e n o, uvek moram da se ushitim, uzbudim, da poverujem u tu iluziju, da se malo napijem njome, i napijem inače, da se osetim baš kao kada sam prvi put pisao, da se o-duševim, i da se razočaram, da zalutam, da se izgubim, pa da uzmem da pišem i da pisanjem isteram tog vuka ili lisicu, zeca, medveda, šta god da je već u toj šumi; i to isterivanje pisanjem, to pročišćavanje, to preterivanje, ta igra, to kajanje, i ta drama cela, pomalo i veštački izazvana samo da bi se razrešila pisanjem, sve to je, u stvari, područje same igre, jedna savršeno divna i nepotrebna-potreba a opet i jedno ostvarenje bića čovekovog kao stvaraoca.

Koliko čitate i da li Vam čitanje pomaže u razumevanju događaja koji se dešavaju oko Vas?

Ne mogu reći da previše čitam: ne, ne mogu reći ni da mnogo čitam, u stvari verovatno sada i malo čitam u odnosu na neki period ranije: vrlo sam nedisciplinovan i kampanjski čitač/čitalac, pun elana započnem tri knjige istovremeno a onda nijednu ne dovršim do kraja: jedna me smori, druga oduševi pa me razočara, treću ostavim ipak za neki drugi put; i onda uzdahnem pa uzmem Seobe, otvorim knjigu gde god, pa čitam iznova, a svaki put nešto novo pronalazeći… Uvek to vraćanje prvim ljubavima, čitalačkim, i nepoverenje prema novom, i ta moja osobina čitalačka me često nervira, a opet, s druge strane, može da bude i vrlo dragocena. Jer drugo je čitanje neke knjige uvek bolje od prvog, ono je sporije, ugodnije, temeljnije, daje više nekog zrelog zadovoljstva i otkriva onu vrstu bogatstva koju često, tamnovilajetski, u opštoj pomami da pročitamo što više novih knjiga, i ne primećujemo…

I onda opet to pitanje: da li se utvrđivati u taj svoj izidani grad, nadograđivati večno neke Teodosijeve zidine ili dati šansu i varvarima sa severa koji bi da poremete naše ustaljene čitalačke navike?  Jer, vremena je malo, a reči i knjiga toliko mnogo: pa ću pokušati da budem čovek neki od mere, andrićevski, mudar, pametan, pa ću reći da treba izmiriti ta dva, negovati staro ali dati šansu i novom, jer neće biti da je sve novo loše, naprotiv, mislim da je, recimo, naša savremena književna scena vrlo raznolika i kvalitetna…

A za razumevanje događaja oko nas, ali i onih koji su već bili, ključne su, po mom mišljenju dve stvari: jedno je, neka vrsta intuicije i pronicljivosti, društveno političke inteligencije, osećaja za epohu i istoriju, ali i za lične probleme pojedinca, koji su valjda, oduvek bili isti ili slični; a drugo je upravo čitanje svih onih pisaca, filozofa ili pesnika koji su mnogo toga više znali od nas, i koji, bez obzira u kom vremenu su živeli, ili žive, daju dragocene uvide, poglede, veze, i koji nam bistre već pomenutu intuiciju: jedno bez drugog ne ide, dakle i sinhronijski i dijahronijski plan, isto kao i odnos između klasika i novih knjiga: mora se biti na obe strane, i ne dozvoliti da nijedna ne prevagne suviše.

Da li Vaša dela u nastajanju zapisujete na papir ili koristite tehnologiju?

Ono što objavljujem na Đevđiru obično nastaje na mobilnom telefonu, odeljak: Beleške, gde se nalazi jedan haos od zapisa raznih, i raznolikih, opisa prolaznika, sećanja, snova, retkih predmeta, očukanih vangli, kašika za obuću, prekidača za svetlo, situacija, nečijih reči, muzike koju čujem u kafiću; besprizorno kradem od sveta i ljudi prah sa postojanja i zapisujem svaki odeljak stvarnosti (ili nestvarnosti) koji mogu da iskoristim za tekst. Gomilu tekstova sam napisao tako, često u hodu, šetajući, iz kafane, iz toaleta, na klupi, uz pivo i cigaru, van kuće: ne znam zašto, ali čim izađem iz kuće mnogo više ideja mi pada na pamet, i onda naravno da je telefon najlakša opcija gde mogu sve to i da zapišem. Ponekad napišem i na papiru nešto, ali s obzirom na loš rukopis, mnogo mi je lakša prethodna opcija. Kompjuter koristim tek posle, recimo, kada sam sređivao tekstove za knjigu – to sam već morao na računaru. Inače, kada pišem tekstove koji nisu za Đevđir, tu se i dalje često držim tradicionalnog zapisivanja u razne sveske i one bezbrojne rokovnike godina prošlih, i to, iz nekog razloga pišem, ko neki đak, patent olovkom (?)

4. Kako se rodila ideja da tekstove objavljujete na Fejsbuku i otkud ime Đevđir?

Ja sam već bio pisao na internetu, i to prvo na Vukajliji, koja je tada bila vrlo popularna i koja je predstavljala jednu vrstu internet žive antologije narodnog stvaralaštva gde je bilo ko mogao da piše bilo šta, ne samo definicije slenga, već je tu bilo vrlo zanimljivih tekstova koji su često imali i neku umetničku vrednost. Tu sam i ja našao prostora za svoje, često preduge, tekstove gde bih provukao i neki budući đevđirluk. Meni je to pisanje bilo veoma drago i veoma važno i mislim da je taj sajt bio dragocen zato što ste mogli da pišete anonimno i da vas, vama nepoznati ljudi, odmah ocene, bez dakle nekih prijateljskih obzira  i povlađivanja, i ta vrsta fidbeka koji se odmah dobijao je bila vrlo stimulativna za pisanje. Posle toga jedno vreme sam pisao i za Tarzaniju… Međutim kada je Vukajlija postala vrlo slabo posećena,  ja sam, sa još jednom koleginicom, rešio da to pisanje nastavimo na Fejsbuku i da otvorimo stranicu gde bismo mogli skroz da se razmahnemo. Onda smo birali neko ime koje će biti tako, i zvučno, i malo pomereno, i arhaično i čudno i u tom nabrajanju svakakvih naziva dođosmo i do te reči: đevđir! I zazvučaše odmah dobro! Vremenom tek shvatio sam da je to ime ispalo i bolje nego što sam se nadao: skroz je bio odgovarajući sadržaju stranice taj neki đevđir kroz koji se svet propran cedi – kako i glasi jedan stih iz moje pesme koji sam odabrao za moto knjige – jedno sito kroz koje se svet sagledava, kritikuje i preobražava – a opet i sam đevđir, kao predmet, sasvim dobro označava i ono kućno, staro, nostalgično, kuhinjsko, vlažno, iskrzalo, prošlo, a čega itekako ima u mom pisanju. To su te dve grane pisanja na Đevđiru, predstavljene i na profilnoj slici: satirično hejterska koju označava Rile Pas, i da kažemo umetničko-melanholična koju oličava Crnjanski.

Većina sadržaja na društvenim mrežama drži pažnju korisnika par sekundi. Koliko je teško pisati tekstove koji zahtevaju određenu koncentraciju i pritom znajući da neće mnogo korisnika dati šansu Vašem tekstu? Da li je to postmoderna borba sa vetrenjačama?

Onaj koji piše, bilo gde, treba pre svega ipak da zavede čitaoca, ili da ga KUPI, i to prvom rečenicom, odmah, a to je naravno teško uraditi na društvenim mrežama gde se traže slika, mim, instant zadovoljstvo, što samo po sebi, naravno, ne mora da bude loše. Ali, kada sam krenuo sa pisanjem na Đevđiru, i ja sam počeo ipak sa mnogo kraćim tekstovima od onih koji će posle doći, bio je to i neplanirano dobar potez, zabaciti tako udicu, navići ljude na taj stil, postepeno ih uvlačiti, ali bih, tu i tamo, objavio i neki duži tekst, koji naravno ne bi tako dobro prošao, uz već neki obavezni komentar tipa TL; DR. Međutim, meni se tada baš pisalo, i često sam i takve proizvoljne gluposti i banalne tekstove objavljivao, kojih me je sad malo i sramota, da nisam obraćao pažnju i ako neki tekst loše prođe, iz nekog razloga sam gurao te tekstetine, te testenine od tekstova beskrajne i bez tačke, uporno i tvrdoglavo, uživajući u tome a nekad i preterujući, ali mi se baš to preterivanje činilo vrednim, zanimljivim, samo ga je trebalo nekako učiniti zavodljivim, čitljivim, nedosadnim. Vremenom sam se već pomalo izveštio, pa sam gledao da, iako dug, tekst bude bez suvišnosti, da dam čitaocima samu esenciju i srž, i nekakvo bogatstvo u tekstu koje će ih zadržati da ne odskroluju dalje; da, kada progutaju prvu rečenicu iz teksta, ne mogu da stanu do kraja. To je igranje na žici i sa živcima onog koji čita i vrlo je uzbudljivo tako pisati, kada znaš da ne smeš čitaocu da dopustiš da mu popusti pažnja. Uostalom, svaki tekst, dok se piše, otkriva polako, sam od sebe, svoju pravilnost, i nacrt konstrukcije, tanano se otkriva splet već postojeći gradećeg teksta – na vama je samo da podebljate te već naznačene senke, i da ispišite ono što, u stvari, kontradiktorno, već p o s t o j i, i to, ako se pogodi, odmah prepozna i onaj koji čita, i tu nema laži, i onda se zaboravi i ta dužina teksta i njegova složenost i to odsustvo tačke i ta gomila prideva.

A pitanje koje ste mi postavili o šansi za čitanje, može se postaviti i svakom izdavaču:  zašto izdavati knjigu novog mladog autora, pored toliko starih, proverenih, dobrih. Naravno, ne mogu očekivati da Đevđir prati sto hiljada ljudi, ali i ovo je odlična brojka, jer meni su čitaoci svojim reakcijama, komentarima, podrškom mnogo pomogli, to je dragoceno iskustvo kada shvatiš da neko koga ne znaš voli i razume ono što pišeš. I vremenom, i zbog njih, trudiš se da pišeš još bolje tekstove. Đevđirska publika je inače odlična, relativno mala ali probrana i vrlo dobro čitalački opremljena – i bolje je tako nego juriti po svaku cenu neki veći broj pratilaca – čitalaca.

Često su tema vaših tekstova likovi iz domaćih serija ili filmova. Zašto baš oni?

Zato što su oni umetnički veran odraz naših stvarnosti, kroz tolike godine. Može se ići i dalje pa reći da su oni možda i formirali dodatno tu sliku naše stvarnosti, koju smo i nesvesno preuzeli?

A u skladu sa đevđirskom poetikom autsajderstva i margine, većinom sam baš pisao o tim manje poznatim glumcima, ali ne manje velikim kao i oni koji su bili popularniji. Fascinirale su me te njihove slične uloge koje su ponavljali da bi na kraju i sam glumac bio poistovećen sa njima. Možda su ti likovi tema i zato što su svi ti glumci i njihove uloge, verovatno deo naših zajedničkih sećanja, ali mislim da nije samo to; ti glumci, ti njihovi likovi, to su isti ljudi koje viđamo i danas na ulicama, to je taj TIP, koji tako dobro sažima u sebe sve svoje odlike, to je esencija naslaganih iskustava, jer, recimo: Ja videh Srdoča i videh sve, svakog švercera, ili nakupca koji briše nos predugačkim rukavom, svakog prodavca lozova koji je prikriveni alkoholičar, koji se gega i prodaje lozove ili je obućar u propaloj radnji ili pijačni prodavac ili je tako neki sitni trgovac, ili neki tako čovek uopšte i uglavnom na sitno, a sav život u toj sitnoći tako krupno je predstavljen samim Srdočem, u dve tri scene, nekoliko reči, i sve je tu, kao u dobroj pesmi. Ili ja videh Risku i videh svaku srpsku babu sa kraja dvadesetog veka, pa i posle toga. Eto, ako biste nekom ko ne zna hteli da objasnite šta je srpska baba, dovoljno je da mu pokažete Risku, i njen onaj prsluk u kom se nalaze kanap, ključevi, sveća, šibice, orah, i crkveni kalendar, dok su njoj ruke od testa i Aranđel joj, umesto nje pretura po džepovima: eto, detalj samo, a tako istinit, tako dovoljan! Mene ushićuje ta vrsta autentičnosti, i simpatičnosti, pune duha i duhovitosti kojima su svi ti likovi građeni.

Kada pročita neki Vaš tekst, čitalac se nalazi pred delićem stvarnosti koji je potpuno ogoljen ali koji Vi opisujete na takav način da on postaje vrlo simpatičan. Da li time romantizujete stvarnost ili radite suprotno?

Mislim da su u pitanju oba procesa, istovremeno. Ogoljenost u romantizovanju ali i romantizovanje ogoljenosti, i tu sam mnogo naučio od Gogolja, Čehova, i od Bunjina, kao i to posvećivanje pažnje detaljima u tim opisima. S druge strane, to je i posledica jedne vrste ljubavi za svet, takav kakav jeste, ali istovremeno zadržavajući i kritički odnos prema njemu. Jer, sve je varavo i na granici: taj alkoholičar, recimo, kog opisujemo, u jednom trenutku će nam probuditi sažaljenje, u drugom odvratnost pa opet empatiju, i to se sve onda smeša zajedno, kao što je i u životu smešano, i u toku misli koji ide s kraja na kraj skale, od smisla do besmisla. Kada pak pišem o onim prošlim stvarima mislim da tu preovladava jedno romantizovanje, ali suzdržano, jer to nikad nije idealizacija tog vremena, naprotiv, taj nostalgični predmet služi samo kao povod da bi se ispričala neka druga priča, a upravo, u stvari, neka priča o pomenutoj ogoljenosti, oporosti koja je sakrivena u sladak sok nostalgije. Tako da, ako ja pomenem recimo Top power, to nije priča o tome kako je taj napitak bio ko zna šta, i o njegovom ukusu, već priča o ljudskim odnosima, o čudu i prvim izdajstvima, imitiranju odraslosti, zavereništvu, mržnji, i to je ono ogoljeno, resko i pomalo neprijatno  što se javlja u tekstu. A opet, postoji i neka doza praštanja, neka nada, optimizam i neka vrsta upravo ljubavi, i za taj i takav svet, i za te i takve nas, u tom svetu.

“Korektnost” koja se nameće kao neophodna u međuljudskoj interakciji kod Vas u tekstovima nije našla svoje mesto. Zašto je to slučaj?

Verovatno jer je korektnost dosadna. Ipak, trudio sam se da nikada ne vređam lično, već da to uvek bude kritika nečijeg dela, reči, gluposti. Kako čovek da bude korektan prema gomili gluposti koje svaki dan čuje, pročita, vidi, a da bi pisao o tome i ismejao takve stvari, mora da bude vrcav, satiričan, ali i pomalo zločest, dakle nekorektan. Vremenom mi je i to dosadilo: kritikovati ljude kojima je to očigledno vrsta posla – da ponavljaju naučene fraze i izanđale kvazikritike recimo tog srpskog društva, ovakvog i onakvog, nazadnog i zaostalog i blablabla, isto, isto i uvek isto. Zato sam se okrenuo ipak, više svojoj izvorno kasirkasto-blatnjavo-domaćoj poetici, lepša je, životnija, i meni bar uzbudljivija. Jer kritikujući nečije iste dosadne tekstove primetih da ih i ja kritikujem na isti način i onda čemu to? Bez obzira na kojoj ste strani, ljudi hoće da čuju ono isto od prekjuče, samo malo izmenjeno, iste stavove i istu kritiku, ljudi žele jednu te istu kolumnu uz kafu koja će ih još malo ubediti u sopstvene stavove, a to predstavlja u stvari jednu lenjost u mišljenju u koju vrlo lako upadamo. Zato treba biti i dovoljno pošten, i prema sebi, i dovoljno hrabar, pa i nekorektan ponekad da bi se razobličile takve zapekle, ustaljene, lažne pojave.

Šta Vam više leži kao autoru, proza ili poezija?

Lakše mi je pisanje proze ali mi je poezija draža. Ali, možda najviše i volim to nešto između: mnogi prozni zapisi, koji su i u knjigu ušli, u stvari su neka proza pisana na način poezije: volim kad postoji ta vrsta zanesenosti poetske u proznom tekstu, ritam proze ali pesnički obojen, zatalasnost neka i slatka neodređenost, dalekovodi koji se nižu u letnje jutro opuštenim žicama u daljinu putovanja – i tu onda zaista prestaje da bude bitna  podela na prozu i poeziju.

Opet, i sama poezija nekada može doći lako kao gugutka na žici, a nekada je teška kao voz sa pedeset punih vagona uglja, i uvek beži za jedan korak, za jednu reč, i vrlo se teško nalazi onaj nužni ritam koji svaka pesma mora da ima, i koji joj je i pre stvaranja pridodat, a da se to još ne zna.

A svaki put kada bih hteo da pišem klot prozu suvu, bez poezije, osećao bih se kao da nisam u potpunosti na svom terenu, kao da pišem nešto što je drugo od mene. Mislim da mogu reći da sam nekakav pesnik na privremenom radu u prozi.

Posle toliko vremena provedenog na Fejsbuku retko ko je očekivao da će ispred sebe vaše tekstove imati na papiru u obliku knjige. Šta Vas je podstaklo da izdate knjigu?

U stvari, knjiga je već duže vreme bila najavljivana i mislim da je to bio prirodan tok stvari, mada ne nužno i neophodan: pisati na stranici na Fejbuku može da bude ponekad sasvim dovoljno, i jeste, pogotovo kada se piše na aktuelne društveno-političko-kulturne teme, kada se ismevaju razne pojave i kada se mimuje i sprda, i to je sve u redu, ali, mislim da je knjiga bila potrebna baš zato da zaokruži u jednu celinu upravo one tekstove koji su imali u sebi manje riletopasovštine a više Crnjanskog; sve te tekstove ujedinio je u knjigu jedan poseban sentiment, pogled na svet sa te pozicije periferijskog šetača i pripovedača nostalgično zagledanog u prošlost, a istovremeno i ironičnog; vremenom se, pomalo i slučajno a pomalo i određeno samim karakterom Đevđira, sve to slagalo u jednu celinu, koja je sasvim odgovarala toj formi zbirke kratkih priča. S druge strane, ma koliko ja voleo pisanje na internetu, i ma koliko smatrao da je ono dragoceno i savremeno, i neopterećujuće neformalno, ipak je knjiga, u svom klasičnom formatu i dalje dokaz jedne vrste umetničke zrelosti i savladavanja Forme. A podstakao me je naravno i moj izdavač, iz Sumatre, kom sam neizmerno zahvalan na strpljenju i podršci koju mi je dao prilikom sastavljanja knjige.

Planirate li da nastavite sa izdavanjem knjiga?

Da, već je u planu i naredna knjiga, takođe đevđirska, ali ovoga puta je u pitanju poezija koja je bila objavljivana na fejsbuku, ali biće tu i nekih pesama koje će se naći premijerno u zbirci. Pored toga, uskoro će izaći i drugo izdanje ove sada aktuelne knjige Đeđvir, za koju smatram da u nekoj, isto bližoj, budućnosti, može imati i nastavak, ili pak može biti dopunjena i novim tekstovima, videćemo.

Imam planove u vezi sa izdavanjem knjiga koje su neđevđirske, ali mislim da ne treba žuriti, jer i rad na ovoj knjizi je trajao dosta dugo, pa ne bih sada da po svaku cenu, a na štetu kvaliteta, objavim nešto samo da bih objavio.

Postoji li knjiga koju biste preporučili našim čitaocima?

Dnevnik Vitolda Gombroviča, ili Kosmos od istog pisca, jednog od meni omiljenih. Mislim da je taj pisac pored već pomenutog Crnjanskog, Rastka Petrovića, Kiša i uz još jednog poljskog pisca Bruna Šulca, najviše uticao na mene.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Istraživanje: Stavovi studenata o post COVID-19 periodu

Studenti II godine Fakulteta političkih nauka sa smera socijalni rad i socijalna politika, sproveli su istraživanje pod nazivom „Stavovi studenata o post...

Kako slušate muziku?

10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi...

Пламичак свеће у густом мраку – Јосип Рајл Кир

За односе Срба и Хрвата се не може говорити да су били лоши све до 19. века. Прве трзавице између „братских народа“...

Када ће престати оговарање највећих српских асова?

Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?