Tuesday, May 24, 2022
Nauka Društvene O Agresivnosti: kritički osvrt

O Agresivnosti: kritički osvrt

Konrad Lorenc je bio austrijski biolog i zoolog, poznat po svojim proučavanjima životinja, ali i ponašanju ljudi, koji 1973. godine dobija nagradu za medicinu u znak priznanja za poslovno i naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja. Njegova kratka biografija važna je za razumevanje njegovog dela O agresivnosti (1963), jer ovu studiju Konrad najviše posmatra kroz biološku, nagonsku i filogenetsku prizmu.  

O KNJIZI

Bitne stavke njegovog dela su pre svega da agresivnost nastaje kao skup određenih ponašanja, odnosno da je agresivnost deo nagona koji svako od nas poseduje u sebi i da se mi svi vodimo nagonima; zapravo, nakupljanjem energije u središtima neurona, što dovodi do eksplozije, bez obzira na spoljne uslove. Bitan je način na koji celokupno delo izlaže, jer u početku Lorenc kroz proučavanje životinja donosi određene zaključke koji su veoma slični i kod ljudi. U prvim poglavljima objašnjava da su životinje agresivne samo prema svojoj vrsti i da u tim grupama izražavaju agresivnost po sebi, ne radi prehrane ili iz straha (dakle nije ista agresija kod lava koji napada srnu i agresija kod lava koji se bori sa lavom, u prvom slučaju lav nije čak ni agresivan, već napadački nastrojen prema plenu, veoma smiren i zaštitnički nastrojen prema svojoj vrsti, jer želi da je prehrani). Dakle bitan deo njegovog rada je upravo taj da su životinje agresivne samo u okviru svoje vrste. Takođe kasnije to tvrdi i za ljude, odnosno da je čovek agresivan prema čoveku.

Drugi bitan element koji izlaže su filogenetske ritualizacije, koje upoređuje kako kod životinja tako i kod ljudi. One predstavljaju zapravo određene obrasce ponašanja koji se više puta ponavljaju i koji svojim ponavljanjem postaju navika. Filogenetsku ritualizaciju pre svega objašnjava kroz primere navika koje svi imamo, kod životinja je objašnjava na primeru ptica koje svaki put kada lete traže kraći put od tačke A do tačke B (kao i kod ljudi koji kada idu iz Beograda do Niša, tražiće koji je najkraći mogući put kojim mogu da idu). Ono što je, međutim, ključno kod ovog dela jesu nasleđeni obrasci ponašanja, koje poseduju i životinje i ljudi, a to su kod životinja određeni rituali agresivnosti koji se prenose instinktivno na druge vrste. Objašnjava da životinje određena ponašanja ponavljaju i to postaje deo njihovog rituala koji životinje po sebi ne mogu da objasne, već ih instinktivno koriste. Ali dok je kod životinja taj obrazac ponašanja rezultat dugogodišnjeg ponavljanja, Lorenc ističe da je kod današnjeg čoveka agresivnost zapravo novi produkt. Svakako da se osvrće na to da su mnogi kulturni fenomeni ili razni rituali koje čovek danas koristi nastali ponavljanjem, ali ono što on ističe u svom delu jeste da iako je čovek prenosio mnoga ponašanja sa kolena na koleno, pračovek, odnosno „pećinski“ čovek je svoju agresivnost usmeravao u cilju očuvanja vrste i preživljavanja. Ono što on smatra da je koren ljudske agresivnosti danas jeste pojava kulture i civilizacije.

U tom duhu njegovo dalje objašnjenje vodi se time da ističe ponašanje kod životinja i kod ljudi u zajednicama. Kako se čovek ponaša u zajednici, a kako životinja. Upoređuje agresivnost kod pacova i agresivnost kod čoveka, gde je na kraju istakao i zaključna razmatranja koja se pre svega osvrću na to da je čovek kao biće zapravo potekao iz istog evolutivnog stabla kao i životinje.

U poslednjim poglavljima knjige, kritikuje sadašnjeg čoveka i njegovu potrebu za agresijom i navodi primere iz istorije koji se tiču velikih ratova, pre svega verskih i kulturnih, jer moramo uzeti u obzir da je knjiga objavljena 1963. godine, kada se nisu dovoljno proučavali Prvi i Drugi svetski rat. Takođe napominje da je ponašanje, odnosno različitost kulture kod ljudi i ljudsko nerazumevanje razlika još jedan od okidača za agresiju, jer on smatra da ljudi (kao i životinje) jesu agresivni jedni prema drugima, ali da postoji izvesna razlika, a to je da ljudi neće biti agresivni jedni prema drugima ukoliko su izgradili neku blisku vezu, odnosno verovatnoća da neće biti agresivni jer osećaju ljubav prema nekome.

Na kraju izdvaja kočnice u agresivnosti i kod životinja i kod ljudi, gde ističe da je ta kočnica kod životinja princip hijerarhije i jačeg u okviru vrste (odnosno da će se slabija životinja povući i popustiti), dok je kod ljudi nešto sasvim drugo, a to su humor, prijateljstvo, dobri maniri i prikazivanje istine svetu, a to je upravo ovo njegovo delo koje objašnjava da je koren čovekove agresivnosti, spontanost instinkta. Takođe smatra da čoveku fali pražnjenje „ventila agresivnosti“, odnosno da čovek poseduje višak agresivnosti. Na kraju iznosi svoj predlog mira i uklanjanja agresivnosti kroz dobre manire, uljudnost (ono što mi danas možda možemo zvati i multikulturalizam), takođe smatra da ljubav nije ono što može da smanji agresivnost jer: „Ona sprečava agresivnost samo među onima koji se dobro poznaju i koji su prijatelji, a očigledno je da se mora sprečiti opšte neprijateljstvo među svim ljudima svih nacija ili ideologija“ (str. 176).

OSVRT NA DELO

Lorencovo delo je redukcionistički postavljeno, odnosno previše ukazuje na pogled jednog biologa i zoologa. Ne bi trebalo, međutim, u celosti opovrgnuti rad Lorenca, ali u velikoj meri je fokusiranost na izrazito biološkim momentima, odnosno čovekovim nagonima i empirijskim doživljajima.

Svakako da se čovek u velikoj meri vodi nagonima i svakako da je vidljiv uticaj na čoveka njegova empirija i mogućnost oponašanja drugih na osnovu viđenog. Međutim, autor se konstantno poziva samo na ta dva momenta kod čoveka – nagon i ponašanje.

U velikoj meri je Lorenc u pravu kada kaže da čovek preuzima obrasce ponašanja od svojih roditelja, a samim tim i predaka i da tako nastaju rituali i običaji, za koje vrlo često ne znamo (ukoliko ne izučavamo) zašto ih i koristimo. Sa njim bi se verovatno delom složili psiholozi Alan i Barbara Piz, koji su dokazali da čovek u velikoj meri koristi razne neverbalne govore tela kako bi izrazio određenu emociju i na taj način poslao jasnu poruku. U knjizi Definitivni vodič kroz govor tela ukazuju na razne pokrete koje svakodnevno pravimo, a koji su deo evolutivne prirode čoveka, a u delu O agresivnosti Lorenc se upravo poziva na evoluciju kako kod čoveka tako i kod životinja. Tako na primer, Alan i Barbara Piz ukazuju na to da čovek koji pokazuje zube, širi nozdrve i ima namršten lik ima preteći ton, kao i životinja koja pokazuje zube, širi nozdrve i isto ima namršten lik (Piz, 2019, 33). Tu možemo videti povezanost ponašanja kod životinja i čoveka.

Takođe možemo reći da bi se u određenoj meri i dr Džordan Piterson složio sa Lorencom, jer on u svom delu Dvanaest pravila za život koristi primer muškaraca jastoga koji se bore za prestiž u društvu i gde se poniženi jastog oseća inferiornije u društvu, isto kao i kod čoveka; čovek koji se oseti poniženo u društvu oseća se inferiornije i potišteno (Piterson, 2018, 35).

Neminovno je, dakle, da postoji određena evolutivna priroda koja je uticala na razvoj ne samo agresivnosti kod čoveka i životinja, nego i mnogih drugih obrazaca ponašanja. Takođe je neminovno da čovek i životinje imaju određenu sponu tačku, odnosno da imamo sličnosti jedni sa drugima, međutim ono što razlikuje čoveka od životinje, a sa čim se delom i sam Lorenc slaže je razum.

Neko ko se možda ne bi složio sa Lorencom je Viktor Frankl, austrijski psihijatar i preživeli logoraš. Njegovo iskustvo je takvo da je dokazao sebi da mnoge biološke stvari ne treba uzimati „zdravo za gotovo“ i, kako on navodi, u logoru mu se desila situacija gde su se sva njegova učenja opovrgla u fiziološkom smislu (npr. da čovek može bez hrane dugo da preživi) (Frankl, 2014 a, 29). Takođe, Frankl je veliki kritičar redukcionizma i smatra da je čovek, pored toga što njim upravljaju nagoni, biće koje traži smisao u svemu što radi (Frankl, 2014 b, 19). U tom argumentu leži kritika Lorencovog dela.

Naime, Lorenc pored toga što je sagledao iz jednog ugla, krajnje biološkog, problem agresivnosti, u potpunosti isključuje smisao delanja čoveka i da čovek sve što radi, radi sa smislom. U jednom trenutku on navodi: „Zamislimo, apsolutno nepristrasni istraživač sa neke druge planete, recimo Marsa, ispituje čovekovo ponašanje na Zemlji, uz pomoć teleskopa, čija je uveličavajuća snaga suviše mala da bi mogao da razlikuje jedinke i da prati njihovo pojedinačno ponašanje, ali dovoljno jaka da posmatra grube događaje kao što su seobe naroda, ratovi i slično. On nikada ne bi stekao utisak da je ljudsko ponašanje diktirano inteligencijom, još manje odgovornom moralnošću.“ (135). Iz ovog gledišta se kasnije pozivao na kritiku čoveka i njegove agresivnosti, odnosno iz ugla nepristrasnog posmatrača koji ne uzima sve u obzir, već određeni momenat.

Pre svega takav način posmatranja dovodi u pitanje celokupno gledište, jer ukoliko nema sve relevantne informacije, ne može ni sagledati određeni problem. S druge strane, previše je uzeo ekstreman primer i naravno da ako bi fiktivni posmatrač sa Marsa imao takvo gledište, povezao bi ponašanje životinja sa ponašanjem ljudi. U tom smislu je možda Lorenc otišao malo dalje sa kritikom čoveka, ne uzimajući u obzir taj momenat „smisla“ sa kojim čovek dela.

Na primerima ratova koje on pominje, uviđamo da je autoritet glavni okidač koji pokreće na ratovanje, ali cilj tog autoriteta, odnosno vojskovođe, kralja ili vladara je da poseduje moć u datom momentu. Odnosno, negde se smisao ratovanja može videti i u motivu zbog kog ljudi ratuju, a to je iz ugla vladara odnosno iz pozicije nekoga ko donosi odluke i nekoga ko želi da ima apsolutnu moć.

Takođe, velike sile koje su stvorile atomske bombe i nuklearna oružja, dale su smisao tom naoružanju; posedovati što veću moć u međunarodnim odnosima.

Kritika u tom smislu Lorencovog dela je što je izostao momenat objašnjenja van nagona ili van empirijskog preslikavanja obrazaca ponašanja, a to je taj momenat smisla na koji se Frankl poziva u svojim delima. Taj smisao je ono što nas, pored razuma, razlikuje od životinja. Životinje, kako je i Lorenc tvrdio, rade sve podređeni instinktima i filogenetikom, ali čovek pored nagona daje svojim aktivnostima smisao, jer ako ne bi imao smisao u onome što radi, ne bi mu preostalo ništa nego da se samoubije (Frankl, 2014 a, 95).

Međutim, nikako se ne sme zanemariti važnost ovog dela O agresivnosti jer je ono izuzetno značajno za koren ljudske agresivnosti i ljudsko ponašanje, ali na isključivo biološkom nivou. Ono nam, kako i Lorenc navodi, pomaže da razumemo ljudsku agresivnost i iz tog razloga je značajno za proučavanje nasilja i ovakav pristup može dati veliki doprinos nauci, ali nikako se ne sme postaviti i posmatrati samo iz tog ugla, već uvek uključiti i momenat da čovek, u svemu što radi, pronalazi smisao.

Videti detaljnije:

Frankl, V. (2014 a). Zašto se niste ubili: traženje smisla življenja. Beograd: IP “Žarko Albulj”

Frankl, V. (2014 b). Nečujan vapaj za smislom. Beograd: IP “Žarko Albulj”

Piterson, Dž. (2018). 12 pravila za život. Beograd: Harmonija

Piz, A. & Piz, B. (2019). Definitivni vodič kroz govor tela. Beograd: Vulkan

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Istraživanje: Stavovi studenata o post COVID-19 periodu

Studenti II godine Fakulteta političkih nauka sa smera socijalni rad i socijalna politika, sproveli su istraživanje pod nazivom „Stavovi studenata o post...

Kako slušate muziku?

10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi...

Пламичак свеће у густом мраку – Јосип Рајл Кир

За односе Срба и Хрвата се не може говорити да су били лоши све до 19. века. Прве трзавице између „братских народа“...

Када ће престати оговарање највећих српских асова?

Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?