„Почело је, сине“. Фраза из уводне сцене „Отписаних“ поново је актуелизована. Руске трупе су напале Украјину. Не би било изненађење да нека крупна дешавања претекну објаву овог текста и начине га непотпуним и неажурним. То је неизбежни усуд праћења међународних односа у савремено доба. Поготово ако се узму у обзир брзопотезне реакције Русије, које су постале заштитни знак њене спољне политике у ери Владимира Путина, од Грузије 2008. преко Крима 2014, Сирије 2015, Казахстана и, напослетку, Украјине.
Какве ће последице на локалном и глобалном плану проистећи из најновијих дешавања и колико ће трајати ратне операције, незахвално је прогнозирати у овом тренутку. Извесно је да Украјини предстоје тешки дани, пребројавање мртвих, рањених и несталих, процена материјалне штете и одлив становништва. Као што је извесно да ће се осетити економске реперкусије овог сукоба широм континента, са посебним акцентом на цени енергената.
Руководство Руске Федерације дефинисало је ратне циљеве: денацификација Украјине и неутрализација украјинског војног потенцијала. Иако чланице НАТО-а нису укључене у сукоб, оваква формулација представља директан одговор војној и политичкој администрацији Алијансе у вези оружане помоћи која се сливала у Украјину у минулом периоду – „џаба сте кречили“.
Министарство одбране РФ саопштило је да је на удару артиљерије и авијације искључиво војна инфраструктура a не градови. С друге стране, Украјина је прогласила ратно стање, општу мобилизацију и прекинула дипломатске односе са Русијом. Зеленски је признао да је Украјина пуштена низ воду и да јој северноатлантски рај измиче. Ратне околности прете да ослабе преговарачку позицију Украјине и доведу до примирја по руском диктату. Такав епилог представљао би потпуни крах атлантске политике у овој земљи, с обзиром на то да Кремљ захтева војно-неутрални статус бивше совјетске републике.
Сједињене Америчке Државе остале су по страни, посматрајући резултате подбуњивања Украјине. Доказали су да ће се за одбрану Украјине борити до последњег Украјинца. Американци су уз званичнике Европске Уније најавили жестоке санкције као одговор Русији, уз стихијско понављање флоскуле „грубо кршење међународног права“. Парадоксално је да су се у улози Калимера нашли они који су се током прошлог века оглушили о такве вапаје, невољни и немоћни да помогну свом источном партнеру.
Тежак положај Украјине логичан је ток континуираног убијања међународног права, које је још у прошлом веку сведено на ниво научне фантастике. Примера ради, Запад је толерисао израелску анексију Источног Јерусалима и Голанске висоравни, освојених у тзв. Шестодневном рату 1967. Тај чин је у супротности са Резолуцијама 476, 478 и 497 СБ УН. Израел и дан-данас контролише спорне територије не сносећи никакве политичке последице за такво деловање.
На случајеве гажења међународног права надовезује се карика у виду турске инвазије на Кипар 1974. године, којом је ова земља подељена. Турска је једина држава на свету која признаје самопроглашену републику Северни Кипар. У овој земљи су и даље присутне турске оружане снаге, међутим из НАТО-а нема никаквих казнених мера према својој савезници. Као што нема ни инсистирања на Резолуцији 353 СБ УН.
Хронолошки гледано, наредни помен међународном праву одржан је агресијом НАТО на СР Југославију 1999. Северноатлантски пакт, тобоже дефанзивне природе напао је суверену државу без одобрења СБ УН, која притом није угрожавала ниједну чланицу Алијансе. Агресија је резултирала окупацијом Косова и Метохије и једонстраним проглашењем независности јужне српске покрајине. О примени Резолуције 1244, излишно је говорити после толиких понављања.
Када у међународним односима заживи пракса селективног тумачења међународног права кроз призму властитих интереса, тај процес је неповратан. Нема места чуђењу ако остали чиниоци међународне политике посегну за истим примером у заштити и спровођењу својих интереса. На међународно право данас се ослањају само оне земље које су лишене спољнополитичких адута.
Истеривање правде и моралисање на међународној позорници не дају никакве резултате. Главни параметар у спољној политици је био и остао однос снага. Земља која прецењује своје могућности и узима залогаје које не може да сажваће, неминовно ломи зубе. Поготово ако се заноси илузијама да ће друге земље да се заузму за њу. Несрећна Украјина је већ плаћала, плаћа, и плаћаће цену такве заслепљености.
За то време, локални душебрижници наставиће да исмевају војно-неутрални правац српске спољне политике, иако се ради о историјској константи. Очигледно им ни пример Украјине није довољан да послушају ону народну „у се и у своје кљусе“. Или њихова безбедносна доктрина подразумева да су хештегови и истицање заставе на друштвеним мрежама ефикасно средство одвраћања и одбране, док све остало представља тражење погаче преко хлеба. Ено, видесмо колико украјинским оружаним снагама значи та врста помоћи.
А где је Космет у овом геополитичком вртлогу? Са правног становишта, наводно је неупоредив са осталим територијалним споровима и класификован је као sui generis. Узевши у обзир двоструке аршине према косовском и украјинском питању, логичко становиште таквог тумачења могло би се класификовати као sui degeneris…
