Делом продорна комедија, делом басна, овај мрзак роман шаље једног Енглеза и једног Француза на ирско острво једног судбинског дана 1979. године.
Дебитантски роман Одри Меги (Аudrey Magee), Подухват (Тhe Undertaking), је ушао у ужи избор за женску награду 2014. г. У овом наставку, енглески сликар по имену Мр Лојд се пење са својим пртљагом на мали али бушан стари чамац (прим. прев. currach је стари чамац из ирске културне баштине) и одвесла преко Ирског мора до острва надомак западне обале Ирске. Острво,’три миље дугачко и пола миље широко’, је насељено са мање од сто људи. Већина њих су мештани Ирци, чији је матерњи језик ирски.
Лојд је дошао да слика литице. Он свакако мисли као сликар. Редови постављени као стихови нас чине сведоцима његовог ‘имажинистичког’ светоназора (прим.прев. следбеник уметничког покрета ‘имажинизам’). ‘ Он је тада погледао ка мору / котрљајући се до обале/ до стена/ до земље/ котрљајући се из / плаветнила са обрисима белог/ (……..) ‘аутопортрет припремање за прелаз преко мора ….’ . Лојд жели да слика птице, морске пејзаже, светлост, да их ствара / какве већ јесу’ – фина дефиниција онога шта уметник ради.
Али оно што Лојд види када погледа чамџије у свом изнајмљеном старовремском чамцу су углавном клишеи : жилава/агилна снага / шаке поцрнеле од сунца’. Лојдови манири су бахати, надмени, шкрти на речима. Чланови породице Гиланз (The Gillans),тј. та породица која је говорила ирски, која му је изнајмила собу, нису били импресионирани. ‘Крајње несносан’ је једина реч за њега. Постоји један изузетак. Џејмз Гилан (James Gillan), петнаест година стар, је заинтригиран Лојдовим хаотичним атељеом и животом који се чини да обећава. Ко је г. Лојд? Шта он ‘оће?
Енглез који донесе свој пртљаг на ирско острво: значење таквог сусрета, у фикцији као и у стварности, зависи прилично много од године у којој се појављује. Испреплетени сценама Лојдовог неуспеха да шармира острвљане су поглавља оскудна на речима, која препричавају непочинства Северне Ирске. Сва непочинства су се десила 1979. год – та година, касније је потврђено, је успутни коментар, када се радња књиге ‘Колонија’ дешава.
Уколико се сетимо наше англо-ирске историје, знамо да је ова одређена ‘Година недаћа’ досегла врхунац 27.год августа, када је ИРА бомбардовала рибарско место Лорд Моунтбаттен у заливу Мулагмор, округ Слиг (Мullаghmore, County Slig) убивши или озбиљно повредивши свакога у чамцу; истог дана 18 британских војника је убијено ИРА бомбом у Воренпоинту, округ Даун (Warrenpoint, County Down). Катастрофа се надвија над нама. Да ли су ова кратка међупоглавља понудила само искривљен пандан причи о Лојду и острву? Или да ли ће два тока приче у једном тренутку да се сударе?
Острва, у прози, су увек метафоре и по правилу, што је мање острво, то је већа метафора. Безимено ирско острво у књизи ‘Колонија’, како наслов књиге превише оштро указује, за све колоније, и Лојд за све колонизаторе. Он гледа оком колонизатора. Острвске литице су, каже он, више сурове и дивље него оне у Енглеској: идеја која је плод уобразиље, бременита сумњивом политиком. Лојд је сурово територијално одређен кад је у питању његов природни дом. Када други придошлица стигне, он постане зловољан. Његов суграђанин такође носи колонијални емотивни терет: Он је Жан Пјер Масон (Јean Pierre Маsson), Француз, алжирског порекла. Масон је популаран код острвљана. Као прво, он говори ирски, будући да је лингвиста који специјализира језике којима прети истребљење. Али и Масон такође гледа политизованим очима. Његова мајка алжирског порекла је била удата за француског војника који ју је злостављао ужасно. Масон на острву сматра говорнике ирског језика за аутентичне, природне, који га можда зближе са оштећеним светом његове мајке.
Лојд и Масон се свађају око земље где да свако своју ватру да запали. “Замислите то, Маиред, један од острвљана примећује: Енглез и Француз се свађају око нашег парчета земље. На шта њен брат одговара ‘ Свађају се они око нашег парчета земље вековима’ . Посетиоци се свађају, из својих позиција у коме су обојица ‘ истовремено глуви’ један у односу на другога, о историји, језику, ‘оним великим (политичким прим. прев.) мукама’. ” Након свега што смо учинили за ову земљу” каже Лојд. ” Након свега што сте учинили овој земљи’, одговара Масон.
Као што вероватно можете рећи до сада , књига ‘Колонија’ пружа чудну комбинацију искривљеног и отвореног. То је роман који се и додворава и одбија алегорију и уцртава дезоријентишућу путању између продорно сатиричног реализма с једне стране , и нешто још сировије параболе можда, или басне.
Ово не кажем да оспорим угодну питкост ауторкине прозе, или њену импресивну формалну интелигенцију (чиме је унутрашњост сваког карактера отелотворен у специфичном стилу – уколико је Лојд имажиниста, Масон мисли у дужим пасусима памћења и тврдње, и тако даље). И сигурно је случај да ‘Колонија’ положи једини тест вредан примене на било који роман : када се заврши, нађете себе како и даље размишљате о томе. Попут басне, ‘Колонија’ је херметички затворена, а сва могућа значења узета у обзир. И попут саме историје, има горку лекцију да нас подучи. Можда је то разлог, упркос њеним мањим мањкавостима и чудноватостима, оно ствара крајње задовољавајуће обрисе у мислима, и ствара магновење, које неугодно виси у ваздуху након што се заврши и последња страна.
прим.прев.
Велике муке или велика страдања или The Troubles историјски период – време великог страдања ирског народа од 1968г до 1990.тих)
https://en.wikipedia.org/wiki/The_Troubles
Превод и адаптација:
angloworld translations
anglo.world.translations@gmail.com