In corpus sano, jebo te led.
Dan kad je Rusija napala Ukrajinu je dan kad je umro moj deda, s tim da je ovo drugo važnije.
Kršten je u komunizmu i bio je jako tvrdoglav čovjek. Tvrdoglav i na smrtovnici, stalno se odljepljivao.
Ali hajmo malo u prošlost… vžžžžž.
Žuta ograda, oker, osunčana uz razbujali zeleni šimšir i na njoj naš lepi pas – da, tako mu govorimo, lepi pas, isto osunčan zlatni retriver od 60 kila, odoka, koji sjedi na suvozačevom sjetištu često; gospodin pas, ta ograda, 7 kokošaka, loza, pod lozom sto, na stolu fildžan, a pored stola jabuka – na tom drvetu jabuke sam redala kokoške kao mala, lakirala im nokte i kljun pa je komšija Dule često vikao : „Zovite RTRS, zovite RTRS!“ – e, to ti je moje djetinjstvo. Pijetla Gaćonju, jes’ vala baš i nije neko ime, zavežem u korpu od dedinog bicikla i furam ga jedan krug… i možda još jedan, dok mu se ne zavrti, a onda meni dosadi. Djeca svašta misle da životinje mogu: što koka ne može da leti, ma može ona to samo ne zna svoje potencijale. Pa je bacim preko štrika, JUST DO IT COCCO. A jedina nosilica, naravno, nije više bilo pilića. Death agency Mare, destroys everything at age five. E onda smo pravili kućicu za ptice pošto pilića više imati nećemo.
E sad, razmažena djeca. Postoje dvije vrste: oni koji su pod staklenim zvonom u hladu od novčanica, i oni koji su u banji jednostavno od čestica ljubavi u vazduhu koje se zgusnu i – kako da se čovjek ne umazi.
Objasniću vam to ovako: baka opere mašinu za mljevenje mesa, rastavi je, Riska, raspojasa se, koju li će ulogu još da joj dodele. Kad, eto mene! „Baba ja bih da meljem!“ I opet je sastavi, ja okrenem dvaput i to bi bilo to! Deda je imao mikroskop, bio je laborant, kako on to kaže, pa se posjekao jednom iz čista mira da ja vidim krv pod mikroskopom. Oni su me obožavali. I znate one niskobudžetne čokolade što samo dede mogu da ih pronađu? To mi je bilo draže od svih parfema, svih igračaka i gluposti. Dakako, voljela sam i igračke – ali samo kad deda kupi! Haosa svakakvog sam pravila, pravim i dan danas, što bi rekao Čola, evo ga tu je, samo u skladu sa trenutnim interesovanjima. Toliko sam se šalila na njegov račun, te ovo te ono, te da je škrtica (iako zapravo nije, kako može biti to neko ko ti je dao djetinjstvo), te da je Broj 1, te ovo te ono.
Deda je umro – pravo u srce. Šta ima da smo se čuli, u petak?!
Nekoliko dana poslije, nebo je bilo izuzetno oblačno, a ja izuzetno ne mogu da spavam. Da zapalim cigaru, op-op, kao neke zvjezdice da vidim. Fijuuuu, odoše! Ne bi to bio događaj, da te večeri nisam saznala o čemu se radi u numeri „Crni bombarder“. Crne rupe nastaju kada se um ubrza do beskonačnosti, ali u negativnom smislu. Dakle moraš da umreš, i proguta te crna rupa, bukvalno i figurativno. U njima možeš lepo da se zezaš, da letiš iznad zemlje, da slušaš rokenrol, dozivaš kišu ili mazneš neku lepu ribu. Aha, dakle, zajedno su Riska i Aranđel, ali moji. Primljeno. Rasplinuli su se u vatromet koji ne vidim od kumulonimbusa, ali prvo su malo blejali tu sa mnom na prozoru. U životu je najbitnije ne biti kumulonimbus, to mi je jednom rekao čika Boro, ali to je sad neka druga priča.
Prvo što sam u životu izgovorila bilo je: „Deda!“. Poslednje što je on izgovorio je bilo: „Gdje je Mare?“.
Go, firefly, go.