У јеку ратних дешавања у Украјини сведоци смо да Европска Унија и САД говоре о међународном праву и кршењу истог од стране Руске Федерације. Нема спора, Русија је без сагласности Савета Безбедности УН ушла по други пут на територију Украјине (први пут 2014. године) и извршила војну интервенцију. О оправданости интервенције могле би да се воде дуге расправе, али чињенице су чињенице – Русија јесте прекршила међународно право.
Међутим, шта ћемо са случајевима где неки други субјекти нису баш били поштоваоци истог? Пре пар недеља на фудбалској утакмици између Црвене звезде и Ренџерса – навијачи црвено-белих истакли су транспарент са примерима где је међународно право дословце прегажено од стране САД (НАТО пакта касније) уз додатак из песме Џона Ленона: „All we are saying is give peace a chance“. Неке од примера са транспарента популарних „Делија“ ћу навести и овде: Гватемала (1954.), Индонезија (1958.), Вијетнам (1961.), Бразил (1964.), Филипини (1989.), Ирак (1991., 2003.), Либија (2011.), као и интервенција „Ујка Сема“ коју смо осетили на својој кожи – СР Југославија (1999.). Занимљиво је то да нико од западних медија није пренео шта се догодило на северној трибини београдског стадиона, док је врло занимљиво да је овај транспарент наишао на широк одјек у медијима у Индонезији, Кини и Вијетнаму, но о томе другом приликом.
Када су пре двадесетак година објављени документи о америчкој умешаности у свргавању демократски изабране владе Хакоба Арбнеза у Гватемали, Бил Клинтон се, после скоро пола века, извињавао. На подсећања да су учествовали у инвазији на Залив свиња на Куби, у инвазији на Вијетнам и још у низ интервенција у којима су рушили суверенитете других држава – „Јенкији“ се праве као да не чују. Са друге стране, када је СССР извршио инвазију на Авганистан, амерички председник Џими Картер је брже-боље пожурио да осуди инвазију и уведе санкције Совјетском Савезу. Ваљда „Белој кући“ није сметало када су они остваривали своје интересе, али када неко други то ради – онда то није прихватљиво!?
Историја је показала да су после Другог светског рата, Трумановом доктрином и Маршаловим планом – САД направиле велики успех. Успех се огледао у томе да су разорене европске државе, које су добиле финансијску помоћ од САД, почеле да интезивирају однос са „Ујка Семом“ и да њега виде као главног борца против ширења комунизма у свету. Тај однос доживљава врхунац настанком НАТО алијансе чији је званични циљ била одбрана од комунизма, а на чијем челу су се (неформално) налазиле Сједињене Америчке Државе. Када је комунизам, као једини противник НАТО пакта, срушен – логично је било да НАТО нестане с обзиром на то да немају више против кога да се боре. Уместо ликвидације ове алијансе, алијанса добија нову улогу (улогу коју су до тада вршиле Сједињене Америчке Државе), а та улога је оно што би ми Срби рекли: „мирођија у свакој чорби“.
Може се рећи да смо ми Срби први имали „част“ да деведесетих видимо нову доктрину и амбивалентност наших данашњих партнера. Са једне стране су позивали на мир и санкционисали сваког ко није био за исти, а са друге стране су управо они девастирали мир и кројили политику на Балкану према својим интересима. Тако ће остати забележено да су СР Југославију зверски бомбардовали 78 дана без икаквог права, служећи се медијском сатанизацијом Срба и намештеним случајевима којим су „оправадавали“ рат.
У последњих двадесетак година, на упозоравање света да се мешају у суверенитете земаља без права – НАТО не реагује. На мешање Русије у Украјину – скочише сви са Запада да причају о међународном праву. Биће занимљиво шта ће рећи ако Кина нападне Тајван. Јасно је к’о дан, Велики Брат се на првом спрату залаже за мир и право, са другог спрата гази преко њих…
На крају крајева:
„All we are saying is give peace a chance!“
