Отишао си, нисмо рекли збогом…

На данашњи дан, 29.марта 2019.године, овоземаљски живот напустио је горостас српске књижевности Добрица Ерић. Човеку који је цео живот посветио Србији смо, након смрти, одали почаст тако што више нико не прича о њему, о његовим ванвременским песмама, о његовим делима. Једноставно, заборавили смо њега упркос томе што он никад није нас. Рођен је 22.августа 1936.године у Доњој Црнући у Краљевини Југославији. Читав свој живот је живео у тој држави која је мењала имена кроз историју, али Добрица никад није мењао њу. Писао је најчешће поезију, коју смо сви читали у основним и средњим школама и остаје питање да ли ће млађи нараштаји знати ко је био Добрица Ерић. Избачени су многи познати писци из уџбеника за српски језик међу којима је свакако најпознатија Десанка Максимовић, али размислите да ли има смисла да, поред тога што деца неће бити упозната са Крвавом бајком, хоће ли остати ускраћени и за неку песму из збирке песама „Свет у сунцокрету“, „Вашар у Тополи“, или пак за „Пркосну песму“ и свима познату „Песму о свицима“. Током целог живота је у својим песмама, поред истинског патриотизма и родољубља, изражавао бунт према политичарима који су се обогаћивали преко сиромашног народа, који су изазивали ратове и гурали тај исти сиромашни народ у њих, на шта каже Добрица у Пркосној песми: „Самозвани миротворци што нас завадише, Црним тамњаном нам Земљу окадише.“Упркос његовој борби против неправде и људи који су зарад личне користи уништавали нашу земљу, његова љубав према отаџбини је била голема. Једна од његових најпопуларнијих песама, Поносна песма, показује његову личност и сваки човек који осећа љубав према својој земљи осећа и дивљење према тим стиховима и његовом аутору.„Трпају на моје плећесво белосветско смећеи чекају да паднемда клекнемили бар да се згрбимали ја стојим ко крстко Христово распеће и поносим се што сам Србин!Поносим, кажем,али у мом поносу нема понижења према другимагордости ни поругеКад би сви људи моглида се поносе оним што суне би нико имао разлог да мрзи друге.“У светлу обележавања годишњице НАТО агресије на СР Југославију, супротну свим правним актима, здравом разуму и људскости, Добрица Ерић је написао једну од најлепших песама на свету посвећену Милици Ракић, али и свој другој деци која су била жртве бомбардовања „Чико, ја тебе гледам са неба“. Не постоје адекватне речи које би описале саму песму, али неколико стихова говоре више од хиљаду речи;„Чико, ја тебе гледам с небаИ видим те као на слициЧико, ја сам онај цвет-бебаКоји си убрао у Батајници.Ја сам била она малаМилица, што је задремалаУ мамином загрљајуА пробудила се у рају.“ Последња строфа има највећу тежину и осликава Добричин карактер, његову веру у добро, у правду, у боље сутра; “Да ти кажем још само овоПа иди и заборави меМама ће да ме роди поновоИ даће ми још лепше име!“ Добрице, жао ми је што си заборављен, сви за то сносимо одговорност, али ево на данашњи данас ћемо се сви, макар на секунд, сетити свега што си урадио за нашу земљу и какав си неизбрисив траг оставио у нашој књижевности.