Tuesday, May 24, 2022
Gledišta Забота у нас простая - забота наша такая

Забота у нас простая – забота наша такая

Месеца препознатљивог по пролећу и општем буђењу природе које претходи пуном бујању, а које вреди дочекати, ако ни због чега другог, а оно јер следи иза мучног и нимало пријатног стања дуге поспаности и хибернације; године које смо између себе изабрали нашу најлепшу реч – у праскозорје пролећног и трећег априлског дана…

…Тог дана, српски народ имаће прилику, а самим тим, будући жив – и част и привилегију, на указану могућност коју му демократска начела нуде и која му правом, којим су и регулисана припадају – одговорити својеврсним улогом: улогом минималног капитала, а опет, давајући у том тренутку зарад себи мање или више јасног и одређеног циља све што од себе може дати. Како то у нашој новијој историји углавном бива, одређеног дана сваке пете године, четвртог месеца, српски народ улаже најмање две уско и међусобно повезане ствари: свој глас и/за једног од нас. Обично је то поверење, оличено у циркуларном покрету руке, заиста све што гласач може понудити будућности у овој устаљеној и одомаћеној форми такозваних „избора“, међутим, узвраћа ли будућност ишта ново уколико је константно условљена стварањем и грађењем на темељима искључиво проверених схема, које већ дуго своје монолитне плодове дају углавном само својим изумитељима и директним корисницима, па макар се тај феномен називао и „демократија“? Оно што је извесно, уочавамо и сагледавамо у све јаснијој и прозирнијој чињеници да су демократски спроведени избори на националном нивоу, а у савременом добу, можда чак и најоданије слуге – данас свакако само „одржавалачком“ и интубираном карактеру постојања институције каква је Држава.

Антика

Антика је онај период и оно раздобље у историји човечанства у којем наилазимо на прве обрисе модерног схватања друштва и државности, од којих добар део актуелне западне цивилизације вуче и баштини своје политичко порекло. Ово се, наравно, пре свега односи на „локалну државу“ (= полисе), демократију и републичко уређење државе (= Рим).

Сократ

Након оних филозофа који су сву своју концентрацију усмеравали махом ка тежњи за објаснити порекло света и све његове појединости што је општије могуће, као гром из ведра неба, у сред Атине појављује се прагматични Сократ који своју пажњу фокусира на антрополошке теме, а аналогно томе, свакако посредно и на оне политичког типа. Атина је у том моменту самоуправни полис (град – држава) која почива на демократским начелима. Сократ оспорава како сам концепт демократије, тако и легитимитет власти и закона који су њен директни продукт, а који нису ни најмање у складу са моралним начелима за које Сократ први јавно уочава да су конвенционалне природе, али да ипак закон на њима као „најстабилнијим“ мора почивати – што ће само указивати на могућност и, штавише, на неопходност критике. Мане и слабости закона и државе која функционише на демократским принципима указаће се Сократовом осудом на смрт, коју ће власти оправдавати и бранити такозваном Сократовом бескрупулозношћу, која до изражаја долази оног тренутка када он почиње законе сматрати дискутабилним, наводећи своје ученике на константан бунт и преиспитивање апсолутно свега што се разумом може обухватити, а рационално појмити, схватити, објаснити и тумачити.

Платон

Сократов најплоднији изданак био је Платон, у тренутку учитељеве смрти младић у средини треће деценије живота, који напушта Атину, одриче се политичке каријере, емотивно резонује немио догађај чији је посматрач био, што је свакако оставило последице на немерљив идеализам присутан у читавом његовом учењу, а самим тим и на његову политичку конструкцију. У „Држави“ („Politeia“), Платоновом делу које нам пружа увид у његову етичку и политичку мисао, наилазимо на прилично конзервативно виђење идеалне државе које је заиста задобило постојање и форму, али тек у мрачној фази човечанства оличеној у јези средњевековља. Идеална држава састоји се од три класна сталежа: на дну су земљорадници, у средини ратници и на врху владари. Сељаци производе и служе вишим сталежима, ратници само владару путем оданости и одазива на његов позив, док владар никоме не полаже рачуне (он само влада). Какве су компетенције и услови потребни за добити место у друштву и држави тог типа? Замислимо на тренутак читаву државу на нивоу још неодређеног човека. Најниже својство којим се човек може водити и поступати јесте жеља, коју Платон доводи у везу са „интелигенцијом стомака“. Уколико се зауставимо на овој фази развоја, наше место резервисали смо у друштву најнижег сталежа, користећи од свог потенцијала само оно што користе животиње и то у свом пуном потенцијалу. Један степен изнад налази се срце (срчаност, храброст, лојалност) чији је продукт, колоквијално речено, деловање „по емоцијама“. На врху ове лествице је глава (ум и способности које из њега произилазе), а којима се водимо уколико успешно положимо претходна два теста. На нивоу Платонове идеалне државе, ово би значило да онај који жели напредовати или у крајњем случају бити владар, мора бити и остати фокусиран на разум, али пре тога мора испуњавати и услове које је дужан пре свега испунити и припадник најнижег сталежа зарад задобијања и одржавања своје позиције, а онда је дужан испунити и услове оног у средини. Једино овако и на овај начин, појединац се квалификује за властодршца и може бити добар владар, а пре тога се успињати на друштвеној лествици добрим коришћењем и добрим одрицањем у зависности од позитивних или негативних дејстава сваког од сегмената оних функција које смо навели, а у зависности од природе ситуације у којој се нађе. Исто тако, критеријуме за владара би требало утврђивати на нивоу (не)поседовања или лоших баратања овим компетенцијама.

Услед ограниченог простора, само накратко ћемо поменути и Аристотела, којег у приступу филозофским и политичким проблемима, за разлику од његовог учитеља Платона, одликује и интересује: иманентно, конкретно, реално и рационално. Тако говори да је човек животиња, али политичка (zoon politicon), док се у том политичком тренутку, непосредно пре Александрових освајања, људи које политика не интересује и који се њоме не баве у ширем јавном контексту називају идиотима. Сигурно једна од основних максима и циљева и Сократа, и Платона, и Аристотела и Александра, био је сан о владару који је заправо филозоф, а што се у Александру и остварило.

Рим

У колевци републике, скупштине, ријалитија, поезије и права, политичке теме углавном се преплићу са учењима практично-моралног типа. Тако су и политички најистакнутије и најактивније личности Рима углавном потицале из кругова епикурејаца и(ли) стоика, две можда и најпрактичније школе у историји човечанства, али у тоталном складу са логиком.

Епикурејци

Епикурејци се залажу за потпуну аутономију појединца од свих штетних утицаја које му могу нанети објекти њиховим учесталим конзумирањем од стране субјекта (= човека), а потом и зависношћу од њих довести га до стања узнемирености. Они циљ и сврху виде у атараксији која не представља неку апстрактну срећу којој се обично тежи, а која је обавезно краткотрајна, већ представља трајни мир и спокој. За тај мир је потребна рутина, пасивност и нипошто учествовање у политичком животу!?

Стоици

Стоици имају сличан, готово исти циљ, али они до њега долазе на супротан начин: како личном ангажованошћу у свим сферама живота, тако и понајвише у активном бављењу политиком. Стога не чуди што су изнедрили једног Сенеку, Цицерона, Аурелија, а играјући се апстракцијама и логиком – и римско право. Сенатори су, без обзира на рецимо правну функцију коју су обављали и по звању били правници, обавезно морали бити и филозофи и то углавном они практичног типа.

У тексту на чијем смо заласку могло би се понудити још прегршт учења оних личности који су своју политичку делатност постављали на прво место у свом животу и у политици јавно учествовали као њени активни теоретичари и практичари, почев од Аурелија Августина, преко Макијавелија, Хобса, Маркса, до Лењина, Маоа и неких модерних које ће историја тек препознати. Све ово је и више него довољно да критички приступимо и оној народној: „По јутру се дан познаје“, као и временској прогнози најављеној за недељни дан који је пред нама. Ваљало би на време схватити да је у оваквим околностима част бити жив и дати свој глас слободно, у поређењу са онима који ту могућност немају, а који су свој глас, нажалост, неретко и против своје сада већ угушене воље некоме дали. Као европски народ који је пројектован слично античким и осталим европским народима данас и који оно савршено посматра као нешто што се у прошлости већ десило, овај текст покрио је најинтересантније моменте у генези критичког бављења политичким темама у том циљу да покаже да нас данас овакве какви јесмо ипак више детерминише будућност него прошлост. Да би ово и на практичном плану могло заживети, потребно је ослободити се отровних идеологија, бити аутентичним живим грађанином који познаје значај свог гласа и ван папира на којем га на изборима улаже, као и бити спреман на креирање тока времена и догађаја у њему: не бити само формално, већ и делатно жив. Република или монархија; лево или десно; либерално или конзервативно – дијалектика води до најисправнијег одговора, а до тад,  одговорност је на свима нама, као и одговор на питање: „Вреди ли дочекати пролеће?“ Познајући његове аутентичне плодове сигурно да вреди, зато је битно помоћи му да што пре дође. Ако, пак, и не стигне у тренутку у којем га очекујемо и у којем му се надамо, нећемо се сећати оног претходног, већ пошто-пото припремити пут неким новим носиоцима будућности, који ће, могуће, за собом донети и пролеће дијалектике и њене конкретне и зрелије плодове који ће нам у дугом лету миловати и освежити чула.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Istraživanje: Stavovi studenata o post COVID-19 periodu

Studenti II godine Fakulteta političkih nauka sa smera socijalni rad i socijalna politika, sproveli su istraživanje pod nazivom „Stavovi studenata o post...

Kako slušate muziku?

10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi...

Пламичак свеће у густом мраку – Јосип Рајл Кир

За односе Срба и Хрвата се не може говорити да су били лоши све до 19. века. Прве трзавице између „братских народа“...

Када ће престати оговарање највећих српских асова?

Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?