Месеца препознатљивог по пролећу и општем буђењу природе које претходи пуном бујању, а које вреди дочекати, ако ни због чега другог, а оно јер следи иза мучног и нимало пријатног стања дуге поспаности и хибернације; године које смо између себе изабрали нашу најлепшу реч – у праскозорје пролећног и трећег априлског дана…
…Тог дана, српски народ имаће прилику, а самим тим, будући жив – и част и привилегију, на указану могућност коју му демократска начела нуде и која му правом, којим су и регулисана припадају – одговорити својеврсним улогом: улогом минималног капитала, а опет, давајући у том тренутку зарад себи мање или више јасног и одређеног циља све што од себе може дати. Како то у нашој новијој историји углавном бива, одређеног дана сваке пете године, четвртог месеца, српски народ улаже најмање две уско и међусобно повезане ствари: свој глас и/за једног од нас. Обично је то поверење, оличено у циркуларном покрету руке, заиста све што гласач може понудити будућности у овој устаљеној и одомаћеној форми такозваних „избора“, међутим, узвраћа ли будућност ишта ново уколико је константно условљена стварањем и грађењем на темељима искључиво проверених схема, које већ дуго своје монолитне плодове дају углавном само својим изумитељима и директним корисницима, па макар се тај феномен називао и „демократија“? Оно што је извесно, уочавамо и сагледавамо у све јаснијој и прозирнијој чињеници да су демократски спроведени избори на националном нивоу, а у савременом добу, можда чак и најоданије слуге – данас свакако само „одржавалачком“ и интубираном карактеру постојања институције каква је Држава.
Антика
Антика је онај период и оно раздобље у историји човечанства у којем наилазимо на прве обрисе модерног схватања друштва и државности, од којих добар део актуелне западне цивилизације вуче и баштини своје политичко порекло. Ово се, наравно, пре свега односи на „локалну државу“ (= полисе), демократију и републичко уређење државе (= Рим).
Сократ
Након оних филозофа који су сву своју концентрацију усмеравали махом ка тежњи за објаснити порекло света и све његове појединости што је општије могуће, као гром из ведра неба, у сред Атине појављује се прагматични Сократ који своју пажњу фокусира на антрополошке теме, а аналогно томе, свакако посредно и на оне политичког типа. Атина је у том моменту самоуправни полис (град – држава) која почива на демократским начелима. Сократ оспорава како сам концепт демократије, тако и легитимитет власти и закона који су њен директни продукт, а који нису ни најмање у складу са моралним начелима за које Сократ први јавно уочава да су конвенционалне природе, али да ипак закон на њима као „најстабилнијим“ мора почивати – што ће само указивати на могућност и, штавише, на неопходност критике. Мане и слабости закона и државе која функционише на демократским принципима указаће се Сократовом осудом на смрт, коју ће власти оправдавати и бранити такозваном Сократовом бескрупулозношћу, која до изражаја долази оног тренутка када он почиње законе сматрати дискутабилним, наводећи своје ученике на константан бунт и преиспитивање апсолутно свега што се разумом може обухватити, а рационално појмити, схватити, објаснити и тумачити.
Платон
Сократов најплоднији изданак био је Платон, у тренутку учитељеве смрти младић у средини треће деценије живота, који напушта Атину, одриче се политичке каријере, емотивно резонује немио догађај чији је посматрач био, што је свакако оставило последице на немерљив идеализам присутан у читавом његовом учењу, а самим тим и на његову политичку конструкцију. У „Држави“ („Politeia“), Платоновом делу које нам пружа увид у његову етичку и политичку мисао, наилазимо на прилично конзервативно виђење идеалне државе које је заиста задобило постојање и форму, али тек у мрачној фази човечанства оличеној у јези средњевековља. Идеална држава састоји се од три класна сталежа: на дну су земљорадници, у средини ратници и на врху владари. Сељаци производе и служе вишим сталежима, ратници само владару путем оданости и одазива на његов позив, док владар никоме не полаже рачуне (он само влада). Какве су компетенције и услови потребни за добити место у друштву и држави тог типа? Замислимо на тренутак читаву државу на нивоу још неодређеног човека. Најниже својство којим се човек може водити и поступати јесте жеља, коју Платон доводи у везу са „интелигенцијом стомака“. Уколико се зауставимо на овој фази развоја, наше место резервисали смо у друштву најнижег сталежа, користећи од свог потенцијала само оно што користе животиње и то у свом пуном потенцијалу. Један степен изнад налази се срце (срчаност, храброст, лојалност) чији је продукт, колоквијално речено, деловање „по емоцијама“. На врху ове лествице је глава (ум и способности које из њега произилазе), а којима се водимо уколико успешно положимо претходна два теста. На нивоу Платонове идеалне државе, ово би значило да онај који жели напредовати или у крајњем случају бити владар, мора бити и остати фокусиран на разум, али пре тога мора испуњавати и услове које је дужан пре свега испунити и припадник најнижег сталежа зарад задобијања и одржавања своје позиције, а онда је дужан испунити и услове оног у средини. Једино овако и на овај начин, појединац се квалификује за властодршца и може бити добар владар, а пре тога се успињати на друштвеној лествици добрим коришћењем и добрим одрицањем у зависности од позитивних или негативних дејстава сваког од сегмената оних функција које смо навели, а у зависности од природе ситуације у којој се нађе. Исто тако, критеријуме за владара би требало утврђивати на нивоу (не)поседовања или лоших баратања овим компетенцијама.
Услед ограниченог простора, само накратко ћемо поменути и Аристотела, којег у приступу филозофским и политичким проблемима, за разлику од његовог учитеља Платона, одликује и интересује: иманентно, конкретно, реално и рационално. Тако говори да је човек животиња, али политичка (zoon politicon), док се у том политичком тренутку, непосредно пре Александрових освајања, људи које политика не интересује и који се њоме не баве у ширем јавном контексту називају идиотима. Сигурно једна од основних максима и циљева и Сократа, и Платона, и Аристотела и Александра, био је сан о владару који је заправо филозоф, а што се у Александру и остварило.
Рим
У колевци републике, скупштине, ријалитија, поезије и права, политичке теме углавном се преплићу са учењима практично-моралног типа. Тако су и политички најистакнутије и најактивније личности Рима углавном потицале из кругова епикурејаца и(ли) стоика, две можда и најпрактичније школе у историји човечанства, али у тоталном складу са логиком.
Епикурејци
Епикурејци се залажу за потпуну аутономију појединца од свих штетних утицаја које му могу нанети објекти њиховим учесталим конзумирањем од стране субјекта (= човека), а потом и зависношћу од њих довести га до стања узнемирености. Они циљ и сврху виде у атараксији која не представља неку апстрактну срећу којој се обично тежи, а која је обавезно краткотрајна, већ представља трајни мир и спокој. За тај мир је потребна рутина, пасивност и нипошто учествовање у политичком животу!?
Стоици
Стоици имају сличан, готово исти циљ, али они до њега долазе на супротан начин: како личном ангажованошћу у свим сферама живота, тако и понајвише у активном бављењу политиком. Стога не чуди што су изнедрили једног Сенеку, Цицерона, Аурелија, а играјући се апстракцијама и логиком – и римско право. Сенатори су, без обзира на рецимо правну функцију коју су обављали и по звању били правници, обавезно морали бити и филозофи и то углавном они практичног типа.
У тексту на чијем смо заласку могло би се понудити још прегршт учења оних личности који су своју политичку делатност постављали на прво место у свом животу и у политици јавно учествовали као њени активни теоретичари и практичари, почев од Аурелија Августина, преко Макијавелија, Хобса, Маркса, до Лењина, Маоа и неких модерних које ће историја тек препознати. Све ово је и више него довољно да критички приступимо и оној народној: „По јутру се дан познаје“, као и временској прогнози најављеној за недељни дан који је пред нама. Ваљало би на време схватити да је у оваквим околностима част бити жив и дати свој глас слободно, у поређењу са онима који ту могућност немају, а који су свој глас, нажалост, неретко и против своје сада већ угушене воље некоме дали. Као европски народ који је пројектован слично античким и осталим европским народима данас и који оно савршено посматра као нешто што се у прошлости већ десило, овај текст покрио је најинтересантније моменте у генези критичког бављења политичким темама у том циљу да покаже да нас данас овакве какви јесмо ипак више детерминише будућност него прошлост. Да би ово и на практичном плану могло заживети, потребно је ослободити се отровних идеологија, бити аутентичним живим грађанином који познаје значај свог гласа и ван папира на којем га на изборима улаже, као и бити спреман на креирање тока времена и догађаја у њему: не бити само формално, већ и делатно жив. Република или монархија; лево или десно; либерално или конзервативно – дијалектика води до најисправнијег одговора, а до тад, одговорност је на свима нама, као и одговор на питање: „Вреди ли дочекати пролеће?“ Познајући његове аутентичне плодове сигурно да вреди, зато је битно помоћи му да што пре дође. Ако, пак, и не стигне у тренутку у којем га очекујемо и у којем му се надамо, нећемо се сећати оног претходног, већ пошто-пото припремити пут неким новим носиоцима будућности, који ће, могуће, за собом донети и пролеће дијалектике и њене конкретне и зрелије плодове који ће нам у дугом лету миловати и освежити чула.
