У Србији су се 3. априла одржали парламентарни, председнички и локални избори. Каква је била изборна кампања, наратив, поруке и ко је изненађење избора, за портал Опсег прича Јелена Вујановић, стручњак за политички маркетинг, докторанд Факултета политичких наука Универзитета у Београду и уредник портала Покрени.рс.
- Како коментаришеш целокупну предизборну кампању странака на парламентарним изборима?
Мени лично је кампања генерално била досадна или, боље речено, стерилна. Као неко школско испуњавање форме кампање без суштине и без памтљивих порука и момената.
Наравно, има изузетака и неки моменти јесу постали вирални. То су Вучићев спот у ком излази из фрижидера, спот са чаробним штапићем Бошка Обрадовића (иако ни он не шаље неку суштинску поруку о томе како ће се заправо неке ствари промјенити) и онај моменат кад Ивица Дачић коментарише пад дрона у Хрватској реченицом „Па они нису ни за дрон спремни, а камоли за дом“.
- Колико су биле јасне поруке које су политичари слали свом бирачком телу?
Сем поруке „Мир, стабилност, Вучић“ и поруке „Своји на своме“ која се могла чути у скоро сваком обраћању Заветника дјелује да генерално није било довољно дисциплине у слању порука бирачима. Опозициона листа од које се очекивао најбољи резултат, а то су Уједињени за победу Србије, имала је одличан али недовољно искориштен слоган (Промена из корена) и дјелује да су се цјелу кампању обраћали већином својим бирачима и тврдом језгру што су резултати и показали.
Занимљивост ове кампање су ми Ивица Дачић и Милош Јовановић који можда нису слали памтљиве поруке, али су континуитетом слика и наступа успјели изградити сопствени имиџ (Дачић – човјек из народа и маг политике који преживљава сваку кризу и Милош – озбиљан и одговоран патриотски лидер чисте биографије) и капитализовати га на добар начин по њих и резултат листа које предводе.
Такође, рекла бих да резултати показују да је много већи утицај имао контекст, и унутрашњи и спољни, у ком се избори одржавају од саме кампање и порука. Рат у Украјини и проруски сентимент, релативно неутрална комуникација и ненападање десно оријентисане опозиције од стране Вучића (а ни претјерано конфликтан однос према опозицији уопште), одржавање референдума почетком године и протести око Рио Тинта и утисак бирача о томе како је која странка реаговала на то, и свакако жеља бирача оних странака које су бојкотовале изборе 2020. године да сад изађу.
- Према твом мишљењу који наратив је био најзаступљенији током целокупне предизборне кампање, конкретно када су у питању парламентарни избори?
Издвојила бих два наратива која су били присутна. Са једне стране наратив о демократичности и регуларности избора који је долазио од стране владајућих партија и медија, и одговор опозиционих партија на тај наратив.
И друго наратив о стабилности који је дошао као одговор на ситуацију у Украјини и који је већина актера, не само Вучић, користила у одређеној мјери. Ивица Дачић је користио ријеч извјесност, Здравко Понош концепт стабилности, поштовања Устава и Србију без подјела, Милош Јовановић концепт одговорности и државотворности који даје слику стабилности итд.
- Које су политичке партије имале највећи утицај на бираче да изађу на изборе и да ли су политичке партије те које су имале пресудан значај за већи проценат излазности или НВО сектор?
Тешко ми је да процјеним. Било је занимљивих кампања за повећање излазности попут „Иде глас“, а и саме партије су позивале бираче, тако да је вјероватно до комбинације ових утицаја.
- Да ли мислиш да су поједини кандидати на председничким изборима више представљали бренд своје партије, с обзиром на прогнозе које су указивале на неминовну победу Вучића у првом кругу на председничким изборима? Да ли је кампања о важности другог круга била бесмислена?
Свакако да, али је то генерално смислено и оправдано са становишта ефикасности јер кандидовање свог председничког кандидата подиже видљивост листе која га је предложила.
Што се тиче кампање за други круг, она није била бесмислена, само је питање колико је била реална та прича. Свакако би имала више смисла да су још неке опозиционе листе стале иза заједничког кандидата који је имао највеће шансе за други круг. Мени остаје нејасно зашто је рецимо листа Морамо изашла са кандидатуром Биљане Стојковић која ем није препознатљива (као што је рецимо Ћута са њихове листе), ем су њени ставови превише искључиви на том лијево-либералном полу и не могу привући значајан број људи.
- Да ли су се партије довољно потрудиле да прикажу своју кампању што смисленије и боље? Или оне представљају ослонац на њихово већ постојеће бирачко тело? Односно, да ли су се предизборне кампање партија кретале у истом смеру и да ли је то збуњивало гласаче? (У смислу измене идентитета и имиџа које су имали раније, нпр. ДЈБ је од наранџасто-белог логоа изменио свој дизајн у црвено-плаво-бело, партије које су вукле на лево су ипак посегле са десним спектром и националном причом итд.)
Да, ДЈБ и коалиција Суверенисти је примјер неконзистентности комуникације и брендирања. Једино конзистентно је стално позивање на систем од стране Саше Радуловића, али све остало је било врло збуњујуће, укључујући спој личности које чине ову коалицију.
Партије се јесу трудиле, али кад говоримо о кампањама често занемаримо питање кадровских капацитета, ресурса и организационог потенцијала са којима оне располажу. Без обзира на то, дјелује да се већина партија обраћала својим бирачима и да су често били жртве културних кругова из којих долазе (најбољи примјер тога је поменути избор Биљане Стојковић за председничког кандидата листе Морамо, као и реакција појединих кандидата и листа на ситуацију у Украјини у смислу осуде Русије иако је било јасно да ће се то лоше одразити на рејтинг.)
Такође, имамо неку врсту ставовске искључивости коју су актери комуницирали, која доводи до тога да се свако чији се ставови не поклапају 100% са ставовима тог актера одбацује и етикетира и то онда доводи до стварања неке врсте ровова што ће дугорочно представљати проблем у смислу сарадње опозиционих актера са различитих страна. Искључивост у ставовима може у кампањи подићи мотивисаност сопственог тврдог језгра, али дугорочно смањује потенцијал за сарадњу јер ће вас управо то тврдо језгро напустити ако изневјерите те „тврде“ставове.
- Како коментаришеш изјаве лидера странака које нису прешле цензус, а које су указивале да ће баш оне бити изненађење на изборима?
То виђамо сваке изборе. У неким случајевима ради се о покушају подизања сопственог рејтинга увјеравањем бирача да глас за ту опцију није бачен глас јер сигурно прелазе. А у неким случајевима ради се просто о нереалној перцепцији сопствене снаге и неприхватању резултата истраживања.
- Које су партије заправо највеће изненађење на овим изборима?
Мислим да су највећи побједници избора заправо ДСС са једне и Дачић са друге, иако ми лично ни један ни други резултат нису били изненађујући.
Дјелује ми да је многе изненадио прелазак три партије десног спектра и релативно слаб резултат листе Уједињени за победу Србије.
- Колико је утицај ситуације у Украјини пореметио ток предизборне кампање?
Рекла бих много. Медији су кампању ставили у други план а цјелокупан наратив кампање је помјерен у том контексту. Интензитет емоција (страх, несигурност, па и инат) и вриједносног оквира (отпор Западној дволичности, однос према Русији итд) појачан је, као и утицај ових фактора на одлуку о гласању.
- Шта мислиш колико су се заправо бирачи информисали током ове предизборне кампање и у којој мери су пратили изборе?
Нисам сигурна да могу адекватно одговорити без некаквих резултата истраживања. У мом окружењу избори нису били значајна тема све до последње недеље кампање када сам почела и добијати више питања од познаника о томе шта мислим о листама и кандидатима и примјетила сам да се на друштвеним мрежама више пише о томе.
- Да ли ови резултати указују на даљи опстанак поданичке политичке културе и доминантној персонализацији политике или прелазимо ка извесно партиципативној политичкој култури?
Персонализација је свакако никад присутнија и то се види и у називу листа. Мислим да смјер утицаја резултата неће одредити сами резултати већ наступ актера у парламенту. Тек ако опозиционе странке покажу да њихово присуство у парламенту доноси нешто суштински ново бирачи ће имати утисак да партиципација има смисла, па можда кренемо у том смјеру као друштво.
- Да ли ови избори мењају нешто битно на политичкој сцени у Србији?
Верујем да мјењају у смислу да ћемо имати плурализам и дебату у парламенту, а видјећемо да ли ће то донијети нешто позитивно или само привид демократије. Друга промјена коју доносе ови избори је оповргавање наратива пролибералних медија и структура о томе да су опозициони бирачи и они незадовољни грађани који не излазе на изборе заправо лијево-либерално оријентисани. Прелазак цензуса коалиције НАДА (ДСС), Заветника и коалиције Двери – Патриотски блок, показује мало другачије стање.
