Tuesday, May 24, 2022
Gledišta „Доле црвена буржоазија!“- има ли је данас међу нама?

„Доле црвена буржоазија!“- има ли је данас међу нама?

Некада устанци, а у последњем веку протести. Променила се форма, али је суштина остала иста; бунт Срба према свакој врсти неправде.

„Доле црвена буржоазија!“, „Доле империјализам!“, „Студенти- радници!“, главне су пароле студентских демонстрација јуна 1968. године. Узрок сеже две године раније, организовањем протеста поводом рата у Вијетнаму који су забрањивани од стране полиције. Студентима није било јасно како је могуће да државни врх подржава прекид рата у Вијетнаму и мир у свету, а истовремено сарађује са владом САД-а. Поред тога, услед катастрофалних резултата привредне реформе из 1965.године, многи људи су бољи живот потражили у земљама западне Европе, првенствено у Немачкој где су се веома добро сналазили. Пораст бирократизације и занемаривање студената од стране система, неопходност партијске књижице за напредак, лоши услови живота у Студентском граду само су доливали уље на већ запаљену ватру незадовољних студената.

Врхунац незадовољства је био 2.јуна 1968.године када је организована манифестација „Караван пријатељства ’68“ на којој су првенство улаза имали бригадири који су градили Нови Београд. Студентима није омогућен улаз због пуне сале, и почели су гађати каменицама Дом омладине Београда да би након тога дошла полиција и брутално пребила студенте. Излазак студената из „Студењака“ и обрачун са полицијом је трајао целу ноћ. Већ сутрадан је десетине хиљада студената изашло на митинг у Студентском граду и наставило шетњу ка тргу Маркса и Енгелса да би их ту полиција зауставила и после кратко времена растерала. Протести су настављени и наредних дана, побунили су се и студенти универзитета у Загребу и универзитета у Љубљани, као и многи академици, глумци, песници итд.

Филозофски факултет је кроз историју био и остао бедем свих студентских протеста и током овог протеста су се многи студенти окупљали; Десанка Максимовић је рецитовала песме, Стево Жигон је извео сада већ чувени говор Робеспјера из представе, а професори, међу којима су били најистакнутији Драгољуб Мићуновић и Никола Милошевић, држали су предавања и разговарали са студентима. Седмога дана од почетка протеста, као у Библији и причи о стварању света, протести су завршени говором Јосипа Броза Тита на РТС-у. Између осталог, кривицу је преузео на себе и своје сараднике, што се није дешавало много пута у историји СКЈ.

Ми смо стигли до уверења да је велики број, око 90 процената студената, поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна, о којој смо ми гледали само као у ученике/ђаке у школама, и којој још увек није време да се укључи у друштвени живот наше социјалистичке заједнице. То је било погрешно. Ми смо њих оставили саме. Ту своју грешку ми сагледавамо, и ми смо је утврдили и на данашњој сједници.“  

„Неки кажу: Ово је одраз онога што се догађа у Француској, шта се догађа у Немачкој, шта се догађа у Чешкој, и тако то. Није то тачно, није то одраз тога. То је одраз оне наше слабости које су се нагомилале, и које ми данас морамо решавати, а не кривити сада шта ја знам — неке утицаје из вани и тако даље.“

Последице су биле да су сви захтеви брзо пали у заборав, уведен је „лични минимални доходак“ који су студенти захтевали, али шеф полиције Никола Бугарчић није смењен; многи професори су избачени са факултета и одузети су им пасоши, неки су се вратили на факултет тек 1990.године. Такође, и партијско руководство и народ увидели су моћ студената и њихову истрајност у исказивању незадовољства према поменутим проблемима. Ти протести представљају камен темељац свим наредним протестима, јер су успели да оличење ауторитета у тој земљи натерају да призна грешку и извини се студентима. Тренд протестовања против штетних одлука владе, председника државе, партијске књижице (само је боја књижице била другачија кроз историју), мита, корупције итд. порастао је и обележио читаву епоху српскога народа јер су протести, поготово у претходних 25 година, постали једино средство исказивања масовног незадовољства у земљи.

На питање из наслова да ли је црвена буржоазија присутна међу нама, одговор је потврдан, само у другачијој форми. Савез комуниста Југославије је био замењен СПС-ом, а сада СНС-ом, јер те две политичке партије умногоме подсећају на њега. Партијска књижица је замењена чланством у странци, где ћеш без истог много теже наћи посао, без обзира на квалификације. Некадашњи прогон професора са факултета због различитог мишљења у односу на врх државе је присутан и данас, где, на пример, професор са Филозофског факултета др Милош Ковић, смета управи факултета због својих политичких ставова који се не подударају са владајућим. Некадашња „Борба“ је замењена „Информером“, некадашњи „РТС“ је сада сваки телевизијски канал са националном фреквенцијом, а некадашњи Јосип Броз Тито сада је Александар Вучић.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Istraživanje: Stavovi studenata o post COVID-19 periodu

Studenti II godine Fakulteta političkih nauka sa smera socijalni rad i socijalna politika, sproveli su istraživanje pod nazivom „Stavovi studenata o post...

Kako slušate muziku?

10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi...

Пламичак свеће у густом мраку – Јосип Рајл Кир

За односе Срба и Хрвата се не може говорити да су били лоши све до 19. века. Прве трзавице између „братских народа“...

Када ће престати оговарање највећих српских асова?

Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?