Nedavno održani sastanak predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i predsednika opozicione partije Stranke slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa, u zgradi Novog dvora, izazvao je veliki broj komentara i reakcija u medijima, jer je najavljivani događaj apriori medijski zanimljiv zbog nadgornjavanja na dnevnom nivou simpatizera i članova vladajuće Srpske napredne stranke i, sa druge strane, istih iz redova opozicione SSP partije, na skoro svim televizijskim kanalima, ali i u štampi i ostalim elektronskim medijima koji u okviru uređivačke politike praktikuju „informativu“. Međutim, šta je vest u tome da „ljudi govore“?
Uvod u televizijski serijal „Nešto lepo“ Slobodana Stojanovića, koji izgovara doajen jugoslovenskog glumišta Dragan Nikolić, saopštava: „Postoji ono čuveno novinarsko pravilo o tome šta je zanimljivo – kaže se: Nije nikakva vest da je pas ujeo čoveka, nego bi bila da je čovek ujeo psa… U svakom slučaju, neko nekoga mora da ujede. Dabome. Kakva bi bila vest da je čovek pomilovao psetance koje mu se vrzmalo oko nogu? Nikako!“.
Nakon ove, nazovi, otrežnjujuće Stojanovićeve misli, umesto sopstvenih reči, poslužio bih se rečima Dejana Savićevića: „…Prema tome… Šta da ti kažem?!“. Ako niste razumeli povod sastanka, zaključke i reakcije na razgovor, onda vam je dobro i tako treba i biti, jer ste manje zatrovani od onih koji analiziraju, promatraju i smatraju u medijima povod ovog „istorijskog“ događaja.
Kao i obično, novinari će pisati, pričati i baviti se sadržajem nekakvih razgovora, političari će profitirati ili izgubiti procente, glasače, birače, simpatizere – uglavnom: neka se kotrlja, kako se mora. Svako radi svoj posao. Ovaj događaj je samo i isključivo još jedna u nizu medijskih senzacija i nema ničeg (ne)korisnog za građane Srbije u tome što su Aleksandar Vučić i Dragan Đilas razgovarali o nedavno održanim izborima koji pritom i nisu završeni. Kao i većina profesija pod kapitalističkom čizmom, i novinarstvo se svelo na administrativni, manuelni rad, usredsređen na jednostavnost poslovanja u vidu kupujem-prodajem, jer su spikeri postali novinari, voditelji – producenti, a urednicima medija glavni izvor je, nažalost, wikipedia. Pritom, mnogi novinari pokušavaju da postanu boemi u Skadarliji, a ne znaju da su kafane u ovoj gradskoj četvrti odavno upucane. Tamo su ostali neki stolovi, senke ljudi i gitare bez žica.
Mišljenja sam da je dnevna politika u današnjoj Srbiji izgubljena u periodu pre rušenja zida u Berlinu, dakle 1989. Godine; nakon toga, politički sadržaj se suštinski sveo na prikupljanje simpatija i političkih poena, a sve u cilju dolaska na vlast ili održavanja na prestolu. Nema dubljeg smisla o tome da su se ugovorne strane (narod i vlast) dogovorile da će biti dostojne nekih reči i znakova interpunkcija u nekakvom Ugovoru o prenosu nadležnosti.
Ali, još malo nam stižu novi sportski događaji, te (ne)uspesi kojima ćemo se radovati ili tugovati, dolaze i nove ekonomske pobede i porazi, geopolitička pomeranja, a na pragu su i protesti, i onda, razume se, novi izbori!
„Oni jedu prasetinu, mi pijemo ‘ladnu vodu, sve u svemu, dobro je. Super je!“.
