Tuesday, May 24, 2022
Gledišta Деда Дуле и његов Тика

Деда Дуле и његов Тика

Пре пар дана сам завршио са читањем Кишовог романа Пешчаник. Стручњаци указују и ја сам исту ствар приметио – код Киша нема патетике. Мада пише о свом оцу и његовом животу који је био пун бола и турбуленција, Киш пише тако да не очекује саосећање онога ко чита написано дело. Само је желео да представи свог оца онако како га је он видео. Далеко сам од Киша (једино нам је фризура слична) али надам се истом исходу. Више пута сам размишљао о том моменту кад деда одлази, на како кажу боље место, и сваки пут сам имао спремљен говор који бих прочитао на сахрани. Вест да је умро ме је затекла тако да говор нисам написао. После сам размишљао и схватио да већина окупљених не би разумела оно што бих написао. Уверен сам да и деда не би подржао што ја сад пишем неки посебан говор и што задржавам људе на ветру док читам тај исти говор – “Види га, па није умро друг стари”, биле би његове речи. Како год ја сам се одлучио на овај потез – да напишем сада нешто, па нека то кружи по интернету и нека остане траг о једном деди, другу, директору и капетану подморнице (Владимир зна зашто).

Поменуо сам Киша и његов роман Пешчаник. Још увек сам фасциниран начином на који је приповедао, то је чинио набрајањем. Да будем искрен, мени је та техника деловала само као пуко набрајање али уствари је тиме правио каталог. “Каталогом смрти” нпр. он је на јединствен начин описао новосадски покољ из 1942. године. Коришћење каталога сам приметио и код Ђевђира. Тек када ми је у интервјуу напоменуо да је Киш утицао на његов стил писања, коцкице су ми се сложиле. Дао сам себи слободу да се опробам у прављењу неке врсте каталога и можда тако дам опис деда Дулета. Баба ме је прошле недеље позвала да прегледам део ормана који је деда користио и да видим да ли има неких књига које ме интересују. Нисам се изненадио кад сам  нашао и нешто осим књига које су биле посвећене Титу. Нашао сам двоје његових старих наочара, железничарски сат његовог оца Момчила, показницу за предузеће Нафтагас Монтажа на његово име, кишобран који никада није користио, стари новчаник, два филма за фотоапарат, десетак кошуља, четири одела марке Јумко и један мантил, нашао сам и актовку и у њој: књигу посвећену граду Зрењанину; захвалницу за организацију Балканског првенства у мачевању 1985. године (био је секретар организационог одбора); програм истог такмичења; монографију поводом 20 година постојања Нафтагаса; повељу Монтаже из 1976. године у којој је похваљен његов самопрекоран, дицсиплинован рад и самоуправљачка и друштвена активност; две новчанице од по 100 милиона динара; значке фабрике Крушик, фабрике Руди Чајевец и Нафтагас Монтаже; неку справу на којој пише Институт Руђер Бошковић Загреб (вероватно ју је користио на послу); Чланску књижицу СКЈ у којој пише да је члан био од 1963. године; чекове и признанице Банатске банке; четири листа Зрењанин из последње деценије прошлог века и један лист Политика из 1990. године, на насловници је вест о бомбардовању Кабула.

Писање дедине целокупне биографије захтевало би пар година опасног рада, наравно он тај подухват не би подржао и вероватно би сматрао да је довољан каталог који сам не толико вешто написао. Ипак бих нагласао пар ствари. Рођен је у Босанском Броду, живео је у шест или седам држава мада није напустио простор од Посавине на западу, преко Ниша на југу и на крају Баната на северу. Сакривали су га од усташа, војник Црвене армије му је замало отфикарио прст десне руке (ненамерно), спавао је у вагонима пошто му је отац био машиновођа, итд. Нисам сигуран какав је био пре 1998. године али знам да је волео спорт, кафану, књижевност и Партизан. Његов ритам у кафани, из млађих дана, никада нећу достићи. Једно време је пића у кафани наручивао са својим другом Томом Здравковићем. Лествицу је поставио изузетно високо. Био је голман ФК Пролетера у златним годинама овог давно угашеног клуба и десно крило у рукометном клубу Вулкан. У златним годинама зрењанинског спорта био је и део руководећег кадра у рукометним и мачевалачким клубовима. Љубав према Партизану је уз помоћ ујака пренео на мене. Последњих пар година није могао да прати утакмице због слабог срца али је у свакој прилици у којој се помене Партизан морао да ме пита да ли знам ко је најбољи фудбалер којег је гледао уживо. Тачан одговор је само један – Плава чигра. Што се тиче књижевности нас двојица смо се нажалост мимоишли. У данима када су мене почела да занимају дела неких аутора, он је тада читао само новине и то врло тешко. Старост је грозна, каже једна баба са Пејићевих Салаша. Да сам га којим случајем познавао као тек свршеног гимназијалца, ја сам убеђен да бисмо се дружили и причали о нпр. тек изашлом роману Меше Селимовића. По причама других људи направио сам слику о човеку који је одговоран (нагласио бих и педантан), лукав (кажу да су га људи у Лесковцу носили на рукама од железничке станице до хотела због неке рукометне утакмице, намештао је пре него што је то постало кул) и пословно хладан и моралан. (Кад год бих се нашалио са њим да је сигурно нешто муљао док је био на одговорним позицијама баба би се убацивала са тврдњом да  н а ж а л о с т  није муљао. Јер да је муљао имали би још један стан!) Уследио је мој долазак на овај врли свет (мало после тога и долазак млађег брата) и бар по причама била је то нека врста прекретнице у животу новопеченог пензионера Душана. Имао је кога да чува, тачније нашао се неко да му једе џигерицу и помера гузицу. Углавном сам ја био задужен за обе радње пошто је млађи брат, наводно, био мирно дете (све са надимцима Шпицлов и Зврндов). Ја сам надимак Тика самом себи наденуо и пошто је моја наредба “Узми свог Тику” била упућена деди, надимак је морао да остане у употреби. Слаткиши су деди били специјалитет, сваки одлазак код њега и код бабе подразумевао је и врапце који су донели “нешто” што је тамо у соби на креденцу. Наравно не бих ја био ја да се једном приликом замало нисам удавио бомбоном. Спретним потезима својих других прстију деда ми је спасио живот. Бар се ја тако сећам тог догађаја и мог хероја. Херојске потезе изводио је и у другим приликама. Критиковао је и кад треба и кад не треба (све нас, осим зета). Тек кад сам мало порастао схватио сам колико је уствари херојски критиковати нешто око тебе што не штима. Увиђао је шта се може поправити, да би одређена ствар или особа била најбоља верзија себе. Биле то паре које треба инвестирати у неки пројекат, сто који баба и мајка постављају  за ручак и на коме фале салвете или ја који не говорим “Добар дан” када улазим у продавницу.  Кажу да моје критиковање свега и свачега подсећа на његово. Већа похвала од те ми није потребна.  

Дуго сам био мишљења да нисам имао среће јер је већина мојих вршњака имала деду са мамине и деду са татине стране. Сплетом разних околности сав терет посла бити деда спао је на леђа једног Душка. Радио је посао за двојицу. Био је изданак неког времена које је мени непознато. Последњих пар година он је старио и тако је текла борба са овим временом које је мени познато a њему није било. Време које ја нисам знао како да му предочим. Време које је изјео постмодернизам. Сад схватам да није било потребе да се њему ишта предочава. Да се покушава са неким измирењем супротности, ту нема места за Хегела. Шта предочити особи која је један од Последњих мохиканаца свог времена? Он ту фамозну борбу није примећивао и рекао би неко да ју је изгубио. Тај неко би био делимично управу. Мени се чини да борба није готова док има нас пар које је деда Дуле обучио да се боримо. Као што у филму Варљиво лето 68 Тадија, млађи брат главног јунака, каже (и што мој млађи брат воли да нагласи у неким приликама): Ја сам на деду и Пера је на деду!

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Istraživanje: Stavovi studenata o post COVID-19 periodu

Studenti II godine Fakulteta političkih nauka sa smera socijalni rad i socijalna politika, sproveli su istraživanje pod nazivom „Stavovi studenata o post...

Kako slušate muziku?

10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi...

Пламичак свеће у густом мраку – Јосип Рајл Кир

За односе Срба и Хрвата се не може говорити да су били лоши све до 19. века. Прве трзавице између „братских народа“...

Када ће престати оговарање највећих српских асова?

Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?