Tuesday, May 24, 2022
Nauka Društvene Украјински „химерички етнос“ и евроазијска мисао Лава Гумиљова

Украјински „химерички етнос“ и евроазијска мисао Лава Гумиљова

Пад Новогородске републике 1478. године. Извор: Википедија

Промјене на које свијет још није спреман неминовно ће се и врло брзо десити. Сукоби цивилизација се само продубљују и воде до границе самоуништења. Свијет је никад окрутнији, а човјек је изумирућа врста која је притом уништила све око себе. Од природних циклуса до трансхумане транзиције, човјек покушава да нађе довољно добар модел који ће наставити благи процес уништења свега доброг у нама и око нас. Нисмо довољно еволутивно сазрели да се вратимо оним коријенима који нас вежу за земљу, за природу нашег постојања, за наш темељ, нашу јединствену идеологију, наше јединствено тумачење живота. Ми смо само медијуми који прихватају и одбијају, прате наративе и наметнуте мејнстриме, па тако чинимо цијеле друштвене групе, понегдје и нације, индоктринисаних, одрођених људи. Широм свијета су распрострањене нације које левитирају изнад сопствених коријена, изнад сопствене културе.

Нација коју, за потребе овог текста, можемо назвати „левитирајућом“, јесте украјинска нација. Сложићемо се да она постоји,  али нисмо сигурни колико још дуго. Не, она неће доживјети судбину стотина хиљада Срба у НДХ или током најжешћих ратних превирања деведесетих година, али може да доживи судбину Срба кроз вијекове постојања. Један од наших највећих историчара, али и жртава свих могућих превирања од 1941. па све до смрти 2015. године Милорад Екмечић, рекао је једну у исто вријеме и смијешну и изузетно тачну реченицу: овог часа смо сигурни колико постоји нација на свијету, а хоћемо ли бити сутра – не бих рекао. Украјина је држава подијељена на најмање четири цркве. Оне су настале попут ових наших, црногорских, македонских, неки спомињу и хрватске цркве. Настале су вољом окупатора и слабошћу локалног становништва. Без већих противљења прихваћена је Унијатска, грко-католичка црква у XVI вијеку. Убрзо након тога, руска и украјинска црква су се спојиле у Руску православну цркву. Током XVIII и XIX вијека, украјински народ се све више одвајао од званичне цркве, све до распада Совјетског Савеза, када је Руска православна црква била приморана да да извјесну аутономију Украјинској и Бјелоруској православној цркви. Народ Украјине је, везајући се са „регионалним“ црквама, створио јаз између самог себе, између народа који се окупацијама од стране Рима, Пољске и нациста, одвојио од Руса. 15,2% православне популације припада Украјинској православној цркви (УПЦ) која је под јурисдикцијом Руске православне цркве, десетак постотака вјерује у неканонску творевину УПЦ Кијевске патријаршије која се спојила са Укајинском аутокефалном православном црквом у јединствену Православну цркву украјине. Тај пројекат је убрзо пропао па су се те двије Цркве разишле. И на крају, неколико стотина вјерника вјерује у Грко-католичку цркву украјине.

Козаци Запорожја. Извор: Гардијан

Другим ријечима, Украјина је држава која почива на нестабилним културним темељима који на сваки начин настоје да се одупру прошлом времену, да ту прошлост измијене, да се обрачунају са њом и напослијетку је забораве. Морамо знати да, без обзира што су XX и XXI вијек вијекови хегемоније, постоји перфидна, али у исто вријеме и флагрантна жеља Пољске, Литваније, па сад дефинитивно и Русије, за припајањем извјесног комада територије Украјине. Аморално је причати о томе ко и да ли уопште ико има право на прирајање територија „левитирајућих“ држава, али без обзира на то треба да знамо да су поједине територије Украјине систематски културолошки припремане на цијепање, а културолошка припрема је најсвеобухватнија.

Трећим ријечима, на свијету постоји много „држава“, а што је најгоре и култура, које почивају на долару.

Само постојање мисли и дјела Лава Гумиљова може нам помоћи да сагледамо ширу, али и комплетнију слику „дешавања“ на истоку Европе. Према бројним теоријама, међу којима се издваја Мекиндерова Хартленд теорија, владавина свијетом зависи од владавине истоком Европе. Можда је управо ова „руска одбрана“ у неправедној игри шаха, одбрана која рађа нову моћ.

Мекиндерова Хартленд теорија, Извор: IGES

Лав Гумиљов је због свог антисистемског дјеловања у периоду звјерског владања Јосифа Стаљина завршио у источном Сибиру, а пред крај владавине свирепог диктатора, заједно са ситним криминацима и другим политичким „диверзантима“ у Гулагу. Изашао је из њега у процесу дестаљинизације Никите Хрушчова. Најважнија његова теорија везана је уз животни циклус нација. Свака нација према Гумиљову се рађа, достиже успон, успоравање и инерцију. Подвлачи и један изузетак. Руска национална свијест готово да је умрла у периоду окрутног бољшевичког Лењиновог и Стаљиновог комунизма увезеног са Запада. Припадао је онима који су мислили да је Совјетски Савез пројекат центара из Лондона. Крајем осамдесетих година, његово дјело постало је одједном легално. Дјела попут „Древна Русија и велика степа“ и „Етногенеза и биосфера земље“ постала су општеприхваћена. У периоду Перестројке и Гласности заједно са Александром Солжењицином доживио је васкрсење. Његова етногенеза говори о томе како се енергија из космоса претвара у нацију или етнос. Током успона, свака нација шири своју територију, осваја нове предјеле, технолошки и научно се развија, а у процесу успињања до климатски одређених висина може са сличним етносима чинити суперетнос.

Лав Гумиљов. Извор: Russia Beyond

Гумиљов сматра да је европски суперетнос истрошен и немогућ. Заједничка европска нација је апсурдан пројекат. Поред тога истиче оно што је могуће. Велика Русија је суперетнос који природно треба да творе поред Русије, Бјелорусија и Украјина заједно са монголско-туркијским народима. Он такође статистички прецизно наводи да је животни вијек одређеног суперетноса период од 1.200 до 1.500 година. Према томе, он са сигурношћу тврди да је крај деведесетих заправо и крај европског квази-суперетноса. Гумиљов у горепоменутом дјелу дефинише и „паразитски етнос“, а под тиме подразумијева етносе који су изгубили своју националну енергију па сада троше енергију других, комшијских етноса.  „Реликтни етнос“ је старији етнос који може да буде кобан за млађе, енергичне етносе, јер уколико су у међуетничком додиру, углавном буду „поједени“ од старијег етноса који је на заласку и потребан му је енергичан покретач. Оно што је кључно у његовом дјелу јесу „химерички етноси“. Када паразитски етнос надвлада старосједилачки етнос нужно настају преврати, револуције, а потом и истребљења. Најбољи примјер за химеричку нацију јесу Сједињене Америчке Државе. Британски пуританци, ма колико им намјера била чиста и у том тренутку сама по себи револуционарна, доласком на америчко тло постали су паразитска нација која је временом, стварајући државност, потпуно истријебила старосједилачки Индијански народ. Но, Гумиљов додаје да су САД од химеричког етноса постали чиста паразитска нација која може да опстаје само неоколонијализмом. У суштини, Сједињене Америчке Државе су један рани пројекат Уједињеног Краљевства, а створене су, према мом мишљењу, као држава која ће наставити англо-саксонски империјализам и ширећи демократију заћи у најскривеније дијелове свијета.

Лав Гумиљов. Извор: Биограф.ру

Гумиљева Русија је Русија будућности, то је идеја и путоказ Владимира Путина. То је Русија која чисти своје биће, Русија која је отворена према међуцивилизацијском дијалогу, то је држава која одиста треба да потврди тврдње Мекиндера и Хартланд теорију. Према Путину, који је у својим елиптичним текстовима често спомињао обнову руске нације послије деценија „таме“ према идеји Лава Гумиљева, судбина Русије јесте неопходност проналажења пута према својим коријенима, сазнавање и прихватање своје историје као чисте чињенице, а не идеолошки обојене творевине. Оно што можемо да издвојимо из ријетких текстова које овај државник објави, јесте појам “страствености нације“. То је прихватање оне теорије, горепоменуте, да нације имају свој циклус живота, а Русија свој врхунац још није достигла. Украјина као „левитирајућа“ држава са нацијом испреплетеном  интересима Ватикана, Варшаве, Вашингтона и Москве, губи јасан компас јер је ковитлаци интереса великих сила одвајају још више од свог постамента. Она је данас и „химеричка нација“, а у исто вријеме и „паразитски етнос“. Украјина коју данас гледамо, и коју данас осваја Русија, је Украјина која почива на злочинима неонациста и еврофила. На Мајдану је, у самом центру Кијева, 2014. године подигнут споменик срама, озакоњени су сви злочини против Руса, дато је зелено свијетло нацизму и милитаризму. Од тада је Украјина постала легло најтамнијих идеја, а њен народ директна жртва империјализма.

Манифестација украјинског нацизма. Извор: BBC

Лав Гумиљов је Путину, а и Русији данас, много помогао. Давно је писао о потреби да се Русија окрене Азији, континeнту који „отвара хоризонте“, а Путин je давно прихватио његову идеју и окренуо кормило руског етноса према азијским народима који уз Русију боље живе, а и Русија савршено коегзистира уз њих поред себе. Хистерија коју Запад већ деценијама гаји у себи сада отворено манифестује. Обреди који се обављају на трговима широм Европе, спаљивање руских пасоша, најбруталније цензурисање медија, напади на Русе и Бјелорусе, каменовање њихових трговачких радњи, камиона и кућа, најсвирепије вивисецира ране словенских народа из Другог свјетског рата. Оно што данас штити Русе јесте мисао Лава Гумиљова која их води себи и Азији.

Достојевски. Извор: Гардијан

Србија и Република Српска су остале посљедње оазе слободоумља. Нећете бити цензурисани ако искажете љубав према Америци и Европској унији, исто као што нећете бити кажњени за љубав према Русији, на нашем тлу. Не треба да се тако понашамо зато што нам је Русија „мајка“ или највећи пријатељ, јер није, него зато што једино Русија, и још пар европских држава није бомбардовало Србе ни 1995. ни 1999. године.

Нисам сигуран да нам је Русија „мајка“, „сестра“ или било шта више од силе која има своје интересе и која није признала независност бандитске „државе“ Косово. Често заборавимо да је СССР помагала стварање Бановине Хрватске и финансирала активности Стјепана Радића, сјетимо се потом пакта Рибентроп-Молотов, па Информбироа. Овај низ можемо наставити дуго, и завршити са дизањем руке руског амбасадора у Савјету безбједности УН, овог пута „за“ увођење потпуног ембарга Савезној Републици Југославији и слањем војне помоћи Социјалистичкој Републици Хрватској.

Извор: Russia Beyond

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Istraživanje: Stavovi studenata o post COVID-19 periodu

Studenti II godine Fakulteta političkih nauka sa smera socijalni rad i socijalna politika, sproveli su istraživanje pod nazivom „Stavovi studenata o post...

Kako slušate muziku?

10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi...

Пламичак свеће у густом мраку – Јосип Рајл Кир

За односе Срба и Хрвата се не може говорити да су били лоши све до 19. века. Прве трзавице између „братских народа“...

Када ће престати оговарање највећих српских асова?

Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?