Tuesday, May 24, 2022
Politika Svet Када је слон у стакларској радњи - не баца се кикирики унаоколо

Када је слон у стакларској радњи – не баца се кикирики унаоколо

Рат у Украјини и даље букти. Нико не зна чијим очима да верује, па тако нико не зна ни какво је право стање на терену. Они који су проруски оријентисани тврде да Руси побеђују и да последњи потези значе да је (само) тактика ратовања промењена ради остваривања већег успеха, а друга страна, пак, тврди да је Украјина одбила напад Руса, да им наноси тешке губитке и да их је приморала на тактичке промене. Било како било, нешто друго „упада у очи“.

Скоро је Украјина затражила од Молдавије да им прода или преда своје борбене авионе MiG-29. Молдавија је после распада СССР-а добила 34 „мига“, али је због превелике цене одржавања ових авиона – већину истих продала Еритреји, Јемену и Сједињеним Америчким Државама. У свом складишту је задржала само 6 „мигова“. Због могућности рушења односа са Русијом и самим тим „пуцања себи у ногу“, Молдавија је одбила да уопште преговара са Украјином на тему продаје или предаје авиона. Јасно су разумели ситуацију да би „шуровање“ са Украјином значило провоцирање слона, а тај слон би могао врло лако да „посети и њихову радњу“.

И док је Молдавија промишљала о томе каква опасност би могла да је задеси ако не размишља трезвено, није наодмет вратити се тридесетак година у прошлост – на Балкан. Када је комунизам као поредак срушен и када је настао монополаран свет (срећом кратког даха), нико на европском континенту није ни помишљао да се супротстави новом светском хегемону који је био решен да светску политику „скроји“ искључиво према својим интересима. Нико, осим нас Срба. Ваља подсетити како је наш најбољи војно-политички коментатор пок. Мирослав Лазански са прикривеним поносом говорио да су Срби једини „белци“ који су пуцали на Американце након Другог светског рата. Оправдања за супростављање је било и свакако је данас, тридесетак година касније, јасно да смо имали аргументе за своје поступке, али да ли је било паметно „пливати узводно“ у том тренутку?

Пад Берлинског зида је био последњи ексер у ковчегу комунизма. Победа „Запада“ над „Истоком“ била је јасан сигнал да је на реду распад социјалистичких земаља, а међу њима и СФРЈ. Нову реалност на светској шаховској табли разумела су сва руководства бивше Југославије осим српског. И док је интерес српског руководства био да се одржи Југославија, па макар и она „крња“, интереси наше „браће“ су мање-више били искључиво везани за добијање независности и стварање својих националних држава. Нажалост, њихови и интереси једине светске силе у том тренутку су се поклопили. Руку на срце, били бисмо непоштени када бисмо рекли да рука Србима није пружена уопште. Пружена је, и то неколико пута. Ту пружену руку су одбијали Срби из Србије, Босне и Херцеговине и Крајине – свако у различитим тренуцима.

Године 1992. предложен је Карингтон-Кутиљеров план који је могао да спречи рат у Босни и Херцеговини. Изворна верзија овог плана одбијена је једногласно од стране Народне скупштине Републике Српске. Ипак, наредни – модификовани предлог, тзв. Лисабонски споразум, бива прихваћен и потписан од стране Алије Изетбеговића за Муслимане, Радована Караџића за Србе и Мате Бобана за Хрвате. Ћерка Радована Караџића, Соња Караџић, касније је изнела занимљиву причу коју јој је испричао отац. Према тој причи, последњи амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Цимерман, неколико пута је покушавао да дође до Милошевића и разговара са њим на тему Лисабонског споразума. Милошевић, који је иначе познат по томе да није посебно волео да се дружи са амбасадорима, игнорисао га је. Хладан приступ Милошевића је натерао Американце на промену плана, па је зато Цимерман отишао у Сарајево и обећао Изетбеговићу да ће му „обезбедити 100 одсто власти у БиХ ако повуче потпис са споразума“. Остало је историја.

Недуго затим, Срби у Крајини су имали испред себе понуду. Наравно, ради се о „митском“ З-4 плану. Са данашње тачке гледишта, ова понуда је морала да се прихвати. Са тадашње, с обзиром на то да је српска страна имала максималистичке циљеве (независност Републике Српске Крајине), одбијена је. Зашто је тачно план З-4 одбијен? Један разлог је зато што су Срби у Крајини желели пуну независност на територијама које контролишу, а други – зато што су имали подршку Београда у одбијању плана. Наиме, Милошевић је, плашећи се да би сличан план могао да буде спроведен и на Косову и Метохији, дао „ветар у леђа“ Србима у Крајини да одбију понуђено.

„Шлаг на торту“ био је Дејтонски мировни споразум. Иако овај споразум вероватно представља једну од већих спољнополитичких победа Срба у новијој историји, до њега није дошло лако. Подсећања ради, после одбијања руководства Републике Српске да прихвати план Контакт групе 1994. године, Београд је свом народу увео санкције и затворио границу на Дрини да би га приморао на промену одлуке. Такође, оно што се десило на преговорима у Дејтону остаће забележено. Американци су, поред решавања питања Босне и Херцеговине, тада желели да одмах реше и питање Косова и Метохије. Стога су уручили Небојши Вујовићу, шефу Мисије СРЈ у Вашингтону деведесетих година прошлог века, папир на ком је предвиђена широка аутономија за Албанце, изградња институција, децентрализација Београда, али уз поштовање територијалног интегритета СР Југославије. Према речима Небојше Вујовића, Милошевић је тај папир згужвао и гађао га у главу. Тим поступком нам је и нацртао мету на челу, с обзиром на то да је врло брзо након тога у западној јавности – „УЧК“ од терористичке организације постао „покрет за ослобођење од Срба“.

Ово су само неки од крупнијих политичких одлука којима, ми Срби, нисмо само расипали кикирики око слона, него смо га гађали истим у главу. Изреволтирани и испровоцирани слон нам је „због некооперативности“ уводио санкције, искључивао нас из међународних организација, уништио привреду, бомбардовао, медијски сатанизовао и на крају умало срушио интегритет и суверенитет. Да смо тада разумели шта ће нам се десити ако не „одиграмо“ паметно, не бисмо прокоцкали читаву декаду (деведесете године).

Не могу да се овом приликом не осврнем и на данашњу ситуацију. Призор је једнако језив, само што делује да нас овај пут нити ко шта пита, нити нам шта нуде – већ само траже од нас. У нашој стакларској радњи се тренутно налазе два слона. Слонови су познати као животиње које имају најбоље памћење, а један од ова два је баш онај слон из деведесетих. Тај слон се сећа да му је пре тридесетак година неко пружао отпор и зато је спреман да нам одузме кикирики, али и да нам поруши радњу. Овог другог слона, из неког необјашњивог разлога, ми Срби волимо. Да изаберемо коме ћемо дати кикирики – не смемо, да не бисмо увредили овог другог. Уколико уведемо санкције овом „десном“ – наљутиће се, па ћемо трпети последице. Уколико му не уведемо санкције – љутиће се овај „леви“, па ћемо опет трпети последице. Једино нам остаје нада да у својој борби неће прегазити нас, а за радњу не морамо да бринемо – вероватно ће покушати да је сруше, као што су већ неколико пута у претходних стотинак година.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

Istraživanje: Stavovi studenata o post COVID-19 periodu

Studenti II godine Fakulteta političkih nauka sa smera socijalni rad i socijalna politika, sproveli su istraživanje pod nazivom „Stavovi studenata o post...

Kako slušate muziku?

10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi...

Пламичак свеће у густом мраку – Јосип Рајл Кир

За односе Срба и Хрвата се не може говорити да су били лоши све до 19. века. Прве трзавице између „братских народа“...

Када ће престати оговарање највећих српских асова?

Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она...

POSLEDNJI KOMENTARI

Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?