Ближи нам се 1. мај а у тренутку кад ово читаш можда је већ и стигао. Но, ова кратка прича креће три дана раније тј. 28. травња 2022. године.
Будим се недовољно наспаван а самим тим и више мрзовољан него иначе. Зашто би то сад тебе као читатељку било брига? Ни због чега, али кад си већ узела да читаш овај текст, греота је да сад прекидаш. Елем, мрзовољан сам и уморан од “раног” јутра јер сам дан пре тога радио прву смену у Ушћу, а дан пре тога сам радио другу смену на истом месту, а да ствар буде још лепша, дан пре тога је зуб кренуо да ми откива главу од болова што се развукло на неколико дана. Чек! Немој да излазиш из текста, сад прелазим на ствар.
Дакле тако никакав, шта ћу, узимам телефон у руке и крећем да храним своју навученост на друштвене мреже. И тако, кад сам излистао све ваше лепе и уникатне приче дођох до оних прича на самом зачељу траке са причама и међу њима се нашла и прича New Media Team-а. Ај реко, кад нема кише добар је и град, дај да видим шта каже Нови медиа тим. Отварам кружић и искаче ми сцена из Black Mirror-а где видим лепо али униформисано обучене девојке јеле и младиће борове како гачу АА-АА-АА, шалим се не гачу, бар не још увек али њишу рукама, скакућу и ускличу испред…H&M радње док у позадини иде нека Њујоркер музика.
Е сад, што ја све ово пишем? Зато што сам чемеран и циничан човек и све ми смета? Тачно. Али има још један разлог. Као што рекох на почетку, ближи нам се, или је већ стигао Међународни дан рада. То је онај дан кад идемо на уранак да роштиљамо и рољамо се у оближњој шуми па поподне Слађа у Београдској хроници пушта снимак како је нека момчадија секиром покушала са посече букву од метар пречника. Ипак, да би и запослени људи могли да оду на уранак а не само нерадници, пракса је да се добије један или два па чак и три нерадна дана. Па кад се то споји са викендом опала ето мини одмора. Топина!
Па и не баш. Зашто? Па неће бдп сам да нам се дигне, да извинеш. Знаш ли ти колико то кошта да даш људима нерадни дан?! То питање управа (напоље!) наших великих тржних центара поставља својој савести (лололол) ових дана. И тако јадни, шта ће, сви невољно доносе одлуку да се за првомајске празнике ради пуном паром. Какви слободни дани какве материне, одморили су за Ускрс, шта хоће више?! Све у свему, наши тржни центри воле да фурају онај класичан Амерички корпоративни фазон. Јебе нам се за друштвени контекст у ком послујемо, радићемо ако треба 365 дана у години. Наравно, бићемо насмејани, налицкани, модерни, отвореног ума итд. итд… Ал мора да се ради, пусти приче.
Ај сад, ако си већ догурала оволико далеко, да кажем и зашто пишем све ово и шта ме навело на ово писаније. Већ неколико месеци радим у једној фирми која има продајна места у Ушћу и Делти и због посла често проводим време тамо. На тим продајним местима раде махом средњошколци и студенти. И не да раде, него спадају с ногу. Сваки викенд, сваки празник а за неке и генерално сваки дан у смени значи да ће спасти с ногу од посла. И неће добити Бог зна какве дневнице и неће добити никакав бакшиш и, на све то, неће добити нити један слободан дан за Дан рада. Ето…то ме навело да на кратко изађем из своје летаргије (ваљда се тако каже) и срочим коју на дату тему.
И шта ћемо сад? (pun intended)
Па ништа. У принципу држава дуради нешто ал док не уради, док не регулише ово питање нама остаје да се једни са другима солидаришемо. Како? У принципу најмање што можете да учините је да за првомајске празнике заобиђете тржне центре, и генерално све угоститељске објекте који буду радили ових дана. Не зато што сам ја нови Че Гевара који ће да вас поведе у у нову револуцију против капиталиста него зато што ће сваком раднику у угоститељским и малопродајним објектима бити заиста много драго ако на празник, који још пада у недељу, буде имао лакшу смену него што је очекивао.
Толико од мене и до следећег читања.
Здрави били.
*Све што се у тексту односи на женски род, важи и за мушкадију.
