NaslovnaNaukaDruštveneФеноменолошки осврт на дело Винсента ван Гога и сврха искупљења

Феноменолошки осврт на дело Винсента ван Гога и сврха искупљења

-

„Најрадије говорим са децом, јер се ипак можемо надати да ће једног дана постати разумна бића, а они који су то постали – смилуј се боже!“ – Серен Кјеркегор

У овом разматрању нема никаквих савремених закључака који говоре о Винсенту ван Гогу колико и о нашој савремености; овај рад представља враћање давно заборављеног дуга, потврду Винсентовог изражајног бића.

Можда је Сезан био у праву када је помислио да је промена његове перспективе последица ослабљеног му вида.1 Свако ко има ослабљен вид има ту привилегију да на сваком поветарцу који њише гране и завија дубоку траву види апстракције перспективе, сједињену природу у себи. Сезанова тежња да предмете представи само као рефлексивне, апропријативне носиоце боја и светлости у овом случају постају оправдане. Јасно разграничење просторности нестаје у сједињујућем погледу који свет држи за целину. Ова ситуација измешта позицију сликара међу мислиоце, јер га она подстиче да уђе у сукоб са фантомима представе, они почињу да фантазирају стварност, дубоко утемељени у њој. Форме се губе, привид постаје интезивнији уласком различитих боја у видик, а сумња преовладава. Сфумато апстракције добија свој реални интегритет. Мисаони напор инхибира уметника, због чега је Сезан умео да данима премерава следећи покрет четкице.
Случај Винсента ван Гога је нешто другачији. Вибрантност његовог киста оживљава успаваност природе. Напетост коју крајолик слика поседује нема назнака умирујуће целовитости. Природа заправо постаје турбулентна у снажном налету ветрова, његова дрвећа се ломе, поља јечма се увијају, ниско дрвеће се савија под притиском, али облаци су спокојни и мирни, они заиста показују своју изолованост од остатка природе. Ти облаци подсећају на поглед савршеног, бестелесног посматрача и његову метапозицију.

Целовитост коју он остварује јесте целовитост доживљаја. Свест која је себе лишила тежине, битак-у-свету изведен из апсурда.
Ван Гог је говорио да слика да би престао да мисли. Управо је то једна од карактеристика свести према Фројду.2 Свест у свом сталном опхођењу са спољњим светом служи као баријера за интрузивност шокова и потреса, а последице тих напада на свест завршавају у резидууму подсвести. Сликање Ван Гога представља необуздани ток подсвесног; за оквире које оно поприма и потребе нашег разматрања прави израз је сублимирани токови.

Изворни, примордијални осећај сублимираних токова допушта ствараоцу да открије и тајне које није имао намеру да открије, а оно што је још важније, универзалне истине доживљаја. Можда су облаци заиста тако надути, поља пшенице су можда стварно тако живахна. За правог уметника, а са њим и филозофа, сваки спољашњи подстицај је увек застрашујуће интрузиван и претећи. Још један пример у прилог тези сублимираног сликања Винсента ван Гога јесте начин на који је сликао људе. Његови људи су опаки, разобличени, декадентни и то се добро види на слици „Пијанци“ (The Drinkers). Ствар другачије стоји са сликањем портрета због самог амбијента у ком се слика. Пред људима потиснуто има секундарну улогу, свест Ван Гога је сувише изоштрена да би могао да их слика као што слика природу. За свест, Други представља ред, пред њим битак ступа у модус пропадања, себезапостављања, како то каже Хајдегер.3 Људи које је Винсент сликао идеалан су приказ схизофреног доживљаја и довољно би било да Винсент некоме покаже слику људи које је насликао и да посматрач посумња у његово здравље.
Док је његов пријатељ Гоген слике стварао из замишљених призора, напором свог ума, Ван Гог је сликао оно што види око себе, њему је било потребно да предмет који слика има пред собом. Игра речима открила би нам и онтолошку димензију његовог сликања, он је „стварно био ту“. Његова присутност је вишезначна. Он је дијалектику говора заменио дијалектиком погледа, с тим што његов поглед започиње и завршава се таутологијом, себе-већ-оправданом представом о предмету слике. Повод за обрачун са предметом је довођење склада ближе погледу до универзалне позиције измирених анимозитета.

Извор: https://ivanaicky96.wordpress.com/biografija-2/

Јесу ли зато његове слике светле, јарких боја? Весела природа овде већ слути спокој и сада боље види.

Неприступачност и удаљеност призора он је лако превазилазио својим крхким осећањима, растакао би се у природи и постао део ње. Дијалектика погледа има све што има и дијалектика говора, само без вулгарности и наметања тумачења који за себе захтева поштовање; супротност осећаја је иста и у том погледу – тај поглед може бити само искрен и аутентичан.

Аура пејзажа која нас привлачи и која нам се одаје већ првим погледом је херметична и неприступачна. Инцизивни поглед свести не би учинио услугу у покушају да ту удаљеност преброди. Лакше би било, чак, ту удаљеност смањити тако што бисмо затворили очи. Иако је аура о којој говори Валтер Бењамин аура уметничког дела,4 неспорно је да и леп пејзаж или поглед на град у даљини имају своју ауру. Можда је жеља за стапањем са погледом или опијеност ауром разлог зашто неки људи имају несвестан нагон да се баце са висине с које гледају. Уосталом, познат нам је Стендалов синдром.
Ван Гог се у контрапункту сусреће са ауром присвајајући призор и ту се дешава обрт! Он је тај интрузивни елемент, он као уљез почиње да осликава контуре природе изнутра. Увирућим надражајима природе он би се заносио призором пред собом. Кретање би сврсисходно дало места за маневар сопственог исказа, а та би кретања Винсент лако дочаравао покретом четкице. Покрети су кратки и одсечни, а уоквиравање облика даје јасан путоказ кретању. Сада већ и није зачуђујуће што се облаци на Винсентовим сликама тако често увијају у себе и затварају се, узевши нашу тезу за тачну, да су облаци савршени посматрачи његових слика. Превирања су, у дијалектичком процесу који је тако јасан и  разлучан уметнику, инхерентна процесу сликања код Ван Гога, стога и превирања облака. Облаци као да се колебају на небесима и жале што природи не могу ближе да приђу. Такав осећај ствара се и код обичног, посредног посматрача његових слика. Хаотичност унутрашњости приказује нам само кратким и одсечним потезом руке. Силовитост тог хаоса дочарана нам је густином уљане боје и наборима које она оставља, као да свој немир оставља као ожиљке на платну. Сједињен са њом, призор постаје и он сам и границе између приказа њега и природе постају нејасне. На свакој слици коју је насликао има подједнако Винсента колико и предмета које је сликао.

За већину људи који не умеју да евоцирају сублимиране токове, аура представља неоствариву хармонију, вечно неуједначавање, али за оне чија је кожа подерана и чији су живци ишчупани и пренадражени, аура је пријатељ, један он најближих.
Ни поља јечма, ни пшенице, ни сунцокрети, ни дрвећа, ништа више није исто после Винсента, ни наш поглед на њих, ни перспектива таквог доживљаја.

  1. Морис Мерло-Понти, Сезанова сумња, Службени гласник, Београд, 2016.
  2. Валтер Бењамин, Есеји, Нолит, Београд, 1974.
  3. Мартин Хајдегер, Битак и вријеме, Напријед, Загреб, 1985.
  4. Исто као 2.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Амерички идеали Теодора Рузвелта – Путоказ националне политике новог доба

0
Теодор Рузвелт (1858 − 1919) био је један од најзначајнијих америчких председника (мандат од 1901. до 1909. године), који је Сједињене Државе од регионалне...

KOMENTARI

Dejan M. Pavićević on U Siriji se rađa novi halifat
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?