Проћи ће деценије, па и вијекови, а нама ће и даље у коријену свих проблема бити издаја. Знамо да нас води она чувена ,,само слога Србина спасава” и да нам је управо то заједништво било спас у готово свим кобним историјским тренуцима, али и даље није јасно шта је то што нас тјера да једни о другима ни данас не говоримо добро.
Узмимо у обзир пар чињеница. Готово да не постоји спорт у ком се Србија није истакла и освојила барем једну медаљу са разних првенстава. Почевши од тениса у ком нас Новак Ђоковић представља свијету на најбољи могући начин, преко одбојке у којој нас и мушка и женска селекција обрадују медаљом готово сваке године, па до борилачких спортова у којима доминирају Мандићева и Богдановићева са укупно четири олимпијске медаље у теквоноду. Дочекиваће их све испред Скупштине, веселиће се са обе стране Дрине, додијелиће се покоја стипендија и све ће бити дивно. Подршка ће бити присутна све док на неком сљедећем такмичењу исти тај Ђоковић не поклекне пред неким знатно слабијим ривалом, било због мањка спортске среће или можда повреде о којој не жели да прича. Онда ће кренути осуде. Спортски лаици ће дати себи право да причају о његовом (не)плаћању пореза или чињеници да већ годинама не живи у Србији. У очима некултурног и необразованог свијета биће увијек само онај који нас је осрамотио изгубивши од 150. играча на АТП листи, без обзира на то што посједује 20 грен слем титула и што је један од најбољих у историји бијелог спорта. Докони људи ће га оговарати у коментарима, а медији који једва чекају да напишу нешто што ће привући малограђанштину писаће о њему као да нам је највећи непријатељ.
Затим као шлаг на торту добијемо и најкориснијег играча НБА лиге који цијели један тим носи на леђима и који са поносом прича српски језик пред свима и поноси се својим поријеклом. Играча којег није срамота причати о коњима из Сомбора или буреку, а ни о просјечних 27 поена по утакмици. Добијемо једног наизглед повученог и стидљивог момка, а у ствари ,,велику душу” како би рекао Шекил О’Нил, један од најбољих центара на свијету. Онда умјесто да на свим билбордима осване његов лик и да умјесто Шекила ми причамо о њему, Србима смета што ни ову сезону није на селекторовом списку репрезентације. Да је он једини, могли бисмо донекле и да разумијемо бијес људи када примјете да је неко одбио национални дрес, али Јокић је само један у низу на ком народ лијечи своје комплексе. Запитамо се некад када ће осуде престати и када ће Јокић постати један од главних националних симбола о којима ће народ са поносом причати, а не стидити се чињенице да је наш.
Неопходно је споменути да политичари нису једини који своје занимање мијешају са спортом. Они су ти који о идеологијима причају, док је народ тај који их спроводи у дјело. Када се већ прича како је национални дрес важан или како је важно живјети у Србији, зашто се важним не сматра Ђоковићево финансирање десетине вртића и помагање обољелој дјеци? Зашто није важно то што је поред толико њих који су се дочепали НБА каријере, Јокић остао једини досљедан својим обичајима и што је, умјесто да се проводи као и готово сви играчи, дошао у Србију да се ожени. Наизглед баналне, а у ствари више него важне чињенице које не смију бити запостављене поготово када се о таквим људима говори у негативном контексту.
Не знамо какав је у ствари живот професионалних спортиста. Не знамо шта се крије иза толике зараде и нисмо ни свјесни да многе одлуке о њиховим каријерама не зависе од њих самих. Ту се поставља питање коме се супротстављамо и зашто увијек једни о другима најгоре говоримо. Није нам познато шта смо то толико једни другима згријешили да нам и најмања грешка запада за око. Једном је Матија Бећковић рекао: ,, Ћераћемо се још”, а како се чини то ћерање још увијек није престало. Нити ће.
