10. maja 2022. godine izašla je vest koja u javnosti nije prošla toliko opaženo, uzevši u obzir činjenicu da je u vezi s uređajem koji je izvršio tektonske promene u distribuciji muzičke industrije, a samim tim uticao na naše poimanje ove umetnosti. Reč je o „Ajpodu“ (eng. iPod) i prestanku proizvodnje ovog plejera posle 21 godine.
Čuveni frontmen „Roling Stonsa“ Mik Džeger, u intervjuu za BBC 2010. godine je izjavio: „Kada su Roling Stonsi počeli, nismo zarađivali novac od ploča jer diskografske kuće nisu htele da vas plate! Nikoga nisu plaćale! Zatim, postojao je mali period od 1970. do 1997. godine, kada ljudi jesu bili plaćeni i to veoma dobro, i svi su zarađivali. Ali sada je taj period prošao.“ Uspon i pad diskografskih kuća je tema za sebe, ali postavlja se pitanje kako je do ovoga došlo iako je „konzumiranje“ muzike veće nego ikad. Pritom, muzika je daleko pristupačnija (i učestalija) od filma ili književnosti. Šta je dovelo do tako naglog pada u prodaji od kog se ova umetnost još uvek nije oporavila? Na kraju krajeva, kakve to ima veze sa uređajem koji je 2001. godine lansirao Stiv Džobs?
Od kasnog 19. veka pa sve do kraja 80-ih godina 20. veka, gramofonska ploča je bila najzastupljenija u svetu nosača zvukova. Ona je u tom periodu prešla dug evolutivan put, promenivši svoje estetske i funkcionalne karakteristike (debljina, prečnik, kvalitet i trajanje audio materijala). Međutim, bez obzira na sve to, zamerala joj se kompaktnost s obzirom na to da joj prečnik iznosi 30 cm što utiče na prenosivost i prostor za skladištenje. Ti problemi su bili rešeni pojavom CD-a sa čijom sve širom primenom je svet zakoračio u poslednju deceniju 20. veka. Sredinom 80-ih, kada je CD polako skidao gramofonsku ploču sa trona, delovalo je sve evolutivno tj. prirodno. Daleko više muzike (ploča traje 40-50 minuta) na daleko manjem disku je bila velika prednost uz novo, digitalno snimanje zvuka. Ipak, ono što lideri muzičke industrije nisu predvideli jesu posledice digitalne kompatibilnosti CD-a sa tada dolazećim IT uređajima (pre svega kompjuterom). Odjednom je bilo moguće narezivati pesme kod kuće sa originalnog CD-a na više praznih diskova uz održavanje istog kvaliteta zvuka. To nije bilo toliko uočljivo dok se u drugoj polovini 90-ih u široj upotrebi nije našao Internet.
1997. godina koju Mik Džeger navodi (kada je izašao album „Roling Stonsa“, Bridges to Babylon), vremenski se poklapa sa pojavom prvih piratskih sajtova za preuzimanje pesama. To je bio početak kraja za način slušanja muzike koji je do tad važio, a same diskografske kuće su bile pod teškim udarima. Sada su sve „narezane“ pesme sa ličnih računara dospele na Internet sajtove koje je mogao da preuzme bilo ko i bilo kad bez ikakve pravne kontrole. U 2000. godini je samo u SAD bilo prodato 320 miliona praznih diskova (u zemlji je živeo 281 milion ljudi). Ovaj period je, u krugovima muzičkih kuća, poznat kao „doba Divljeg zapada“ i najbolje ga simbolizuje afera iz 2000. godine, u vezi sa sajtom Napster, hevi-metal bendom „Metalika“ i premijerom blokbastera „Nemoguća misija 2“.
Tada je „Metalika“ saznala da radio stanice puštaju njihov novi promo singl „I Dissapear“ (snimljen za gorenavedeni film) nekoliko dana pre zvaničnog izlaska. Nakon kraće istrage, saznalo se da na sajtu „Napster“, pored celokupnog kataloga benda, postoje neobjavljeni audio snimci iz studija za koje nikad nije bilo planirano da budu prikazani javnosti. „Metalika“ je odlučila da tuži Napster na sudu, a to je bila samo uvertira u seriju tužbi podnetih od strane ostalih izvođača. Iako je sud nedvosmisleno doneo odluku da je u pitanju kršenje autorskih prava, bio je potreban novi sistem koji bi se prilagodio svetu Interneta. Tada na scenu stupa kompanija „Epl“ (eng. Apple) i njen famozni osnivač Stiv Džobs.
Stiv Džobs je bio upečatljiva ličnost i poznat kao inovator sa kojim nije bilo lako voditi pregovore bilo kakve vrste zbog njegove težnje za potpunom kontrolom. S druge strane, znalo se da je veliki obožavatelj muzike i to pre svega „Bitlsa“ (diskografska kuća „Bitlsa“ se zove Apple Records), tako da su njegove karakterne osobine bile idealne za rešenje problema piraterije. On je već krajem 90-ih uočio sistemske nedostake muzičke industrije i aplikacija za narezivanje CD-ova. „Epl“ je odgovorio sa iTunes-om kako bi pored efikasnijeg prenosa pesama, olakšao modifikovanje na računaru. Međutim, Džobs je ciljao da taj sistem dobije svoju punu primenu. Stoga je 23. oktobra 2001. godine lansiran uređaj jako malih dimenzija koji je mogao da se nosi svuda – iPod. Sa čuvenom izjavom „1000 pesama u vašem džepu“ „Epl“ je imao najbolji prenosivi muzički plejer i softver, čime je zadobio pažnju svih, uključujući čelnike najvećih diskografskih kuća.
U očima „Epla“, skladan trougao sačinjen od iMac-a (skladištenje), iTunes-a (narezivanje) i iPod-a (slušanje), bio je odgovor na većinu potreba. I dalje su korisnici morali da se oslanjaju na kupovinu CD-ova ili preuzimanje pesama kako bi došli do ovog sistema, pa je Stiv Džobs želeo da i nabavljanje bude „na dohvat ruke“ i legalno. Tu su se interesi Epla i muzičkih kompanija ukrstili pa su započeti pregovori. Epl je u odnosu na „Varner-Bros“, „Soni“ i ostale diskografske kuće bio u prednosti s obzirom na to da je nelegalno prodavanje pozitivno uticalo na kupovinu iPod-a, dok je prodaja originalnih diskova 2002. godine opala za dodatnih 9%. Takođe, njihova niska tehnološka sposobnost i neuspeli pokušaji da se stvori sopstveni softver dodatno su išli u prilog Džobsu.
Prihvaćena je „Eplova“ ponuda o kupovini pesama po ceni od 99 centi (od toga muzičkim kompanijama 70 centi) umesto plaćanja mesečne pretplate. Tačka spora je bio način prodaje tj. pojedinačnih pesama a ne albuma. Diskografskim kućama i njihovim umetnicima je iz dva razloga albumski koncept odgovarao. Sa jedne strane, na popularnosti 2 hita koja su se nalazila na albumu, prodavale su se i ostale manje poznate pesme, dok su umetnici od kasnih 60-ih negovali albume zbog konceptualne slobode koju je taj format pružao. Ipak, Džobs je izneo činjenicu da su „piraterija i učitavanja sa Interneta već dekonstruisali albume“. Posle pregovora sa korporacijama, sastao se sa preko 20 muzičkih zvezda. Konačno, 28. aprila 2003. godine promovisan je iTunes Store, čime su muzika i njena industrija ušle u novu eru koja traje i danas.
Opisani događaji su oblikovali današnje slušanje muzike koje se zasniva na činjenici da je ono moguće bez obzira na to gde se nalazimo i šta radimo. Osnove striming servisa, poput „Spotifaja“ (eng. Spotify) i „Dizera“ (eng. Deezer), koje danas svakodnevno koristimo, nalaze se u iPod-u i iTunes Store-u. Negativna posledica ove revolucije je daleko manje strpljenje ljudi za samo slušanje. Umesto preslušavanja celog albuma preko gramofonske ploče ili CD-a, danas smo s jednim dodirom u mogućnosti da pustimo sledeću pesmu posle par sekundi samo zato što nam se inicijalno nije dopala. Na taj način se manje poštuje rad umetnika, s obzirom na to da izvođačeve pesme koje nisu hitovi skoro uopšte ne dobijaju priliku da „uđu u uši“. Tu se može postaviti pitanje da li je savremena muzika, po mišljenju mnogih, stvarno manjeg kvaliteta ili joj mi ne dajemo dovoljno pažnje?
