Већ неких тридесет година постоји неиспричана прича о Малом Зејтинлику и Источном Сарајеву. Како се стварала Република Српска и колика је жртва Срба Сарајева за њено стварање? О притисцима и хапшењима. Говориће начелник општине Соколац, господин Милован Бјелица.
1. Један сте од учесника стварања Републике Српске, како су изгледали први дани Републике Српске ?
Ми смо прије 30 година покушавали да убиједимо представнике муслиманског и хрватског народа да БиХ остане у саставу Југославије, али није било воље са њихове стране. Муслимани и Хрвати су направили коалицију и почели прегласавати Србе. Ми нисмо имали другог рјешења него да се правним средствима боримо за свој статус на основу закона и Устава СФРЈ и БиХ. То се огледало у оснивању српских аутономних области. Један сам од оснивача САО Романија, која се убрзо након оснивања 1991. године ујединила са САО Бирач, па је дјеловала као САО Романија-Бирач. Ова САО је заједно са оним из Kрајине, Посавине, Херцеговине, Мајевице и Семберије 1992. године ушла у састав Српске Републике БиХ.
2. Након што је одбијен Венс Овенов план, да ли је то био пут у стварање самосталне Републике Српске и каква би ситуација била да је прихваћен тај план?
Српска страна прихватала је све планове, осим Венс-Овеновог и Плана Контакт групе, први јер није предвиђао постојање Републике Српске која је била услов да Срби као конститутиван народ са вјековним трајањем у БиХ поново не доживе оно што су проживјели у НДХ, а други јер није предвиђао територијални континуитет Републике Српске.
Лорд Овен је након тога понудио план о подјели БиХ на три републике, њега је одбила муслиманска страна. Као што је одбила и друге приједлоге, попут оног договора српских представника из БиХ, Београда и представаника муслиманске стране, односно СДА, Алије Изетбеговића, Мухамеда Филиповића и Адила Зулфикарпашића. Тај план предвиђао је опстанак скраћене Југославије коју би чиниле Србија, БиХ, Црна Гора и Македонија. По њему БиХ је била предвиђена без икаквих унутрашњих граница, а у њој, као и на нивоу федерације, важио би национални кључ док би се у врху државе смјењивали представици свих република. Изетбеговић је прихватио, па одбацио план.
Потом смо имали план Жозе Кутиљера који је у име тадашње Европске заједнице понудио независну БиХ са три кантона унутар ње. И њега је прихватио, па одбацио Алија Изетбеговић. Исто је било и са Овен-Столтенберговим планом.
Сви међународни мировни планови, осим Венс-Овеновог и Београдског прије рата који се темељио на скраћеној Југославији предвиђали су неку врсту српске територијалне аутономије унутар Босне и Херцеговине. Без тога није могло, а то је потврђено и у Дејтону.
3. Након потписивања Дејтонског мировног споразума, српске територије у Сарајеву су предате, како је изгледао егзодус сарајевских Срба, колика је њихова жртва за Републику Српску?
Више од 200 000 Срба из Сарајева, и избјеглих са подручја средње Босне, напустило је своје куће и огњишта у периоду од 23. фебруара до 19. марта 1996. године. Они су то учинили након потписивања Дејтонског мировног споразума, којим је већи дио територија и општина тадашњег Српског Сарајева припао Федерацији БиХ.
Срби из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Новог Града, Новог Сарајева и дијела Старог града напустили су вјековна огњишта и кренули на простор Републике Српске, не желећи да живе под хрватско-муслиманском влашћу тиме су ставили печат на Републику Српску.
Егзодус је цијена коју су за државност Републике Српске платили сарајевски Срби. Управо они, било да данас живе у Источном Сарајеву, Фочи, Требињу, Бијељини, Брчком, Зворнику, Братунцу, Вишеграду, и другдје, браниоци су и чувари Републике Српске, без које нема опстанка и слободе српског народа.
Подручје Сокоца и Романије је значајно за стварање Републике Српске, проглашењем цркве Светог Пророка Илије Романијском Лазарицом и романијског Косова, Соколац је постао сједиште Митрополита дабробосанског. У Сокоцу су одржани бројни судбоносни састанци током стварања Српске, а посјетио нас је патријарх Московски и цијеле Русије Алексеј II, као и три патријарха Српске православне цркве, блаженопочивши Павле и Иринеј, те садашњи патријарх Порфирије са више десетина епископа. Данас је сједиште Митрополије у Сарајеву и Сокоцу.
4. Како је изгледало формирање српског војничког гробља на Сокоцу, симболично названо Мали Зејтинлик?
Сарајевски Срби су одмах након потписивања Споразума од тадашњег руководства Републике Српске тражили локацију за преношење посмртних остатака њихових сродника, погинулих српских бораца и цивилних жртава. Руководство Српске позвало је мене и тадашњег предсједника општине Соколац Милана Тупајића те смо ми у договору са свештеником Милорадом Љубинцом уз благослов Митрополита Николаја одредили да то буде локација на којој се сада налази Војничко спомен-гробље.
Наш суграђанин Раде Мијатовић међу првим је пренио посмртне остаке свог зета команданта Попадића, затим његовог оца и дјечака из породице Зеленовић који није имао ни 18 година у тренутку погибије. Након тога је кренула колона допремања посмртних остатака српских бораца из свих сарајевских општина. Гдје су људи оставили све осим посмртних остатака.
Радио Романија 24 часа емитовала програм и позивала становништво да на све начине помогне Србима из Сарајева, који, осим основних ствари које су понијели, довозе и ископане мртве сроднике. По цијелу ноћ су се копале раке, сахрањивали посмртни остаци, свештеници служили опијела у лошим временским условима, какви се ријетко памте и у овом крају. Прве слојеве залеђене земље сјекли су сјекирама, како би могли да почну да копају раку.
5. Колики је значај и да ли се посвећује довољно пажње Малом Зејтинлику?
Данас се на Војничком спомен-гробљу “Мали Зејтинлик” у Сокоцу налази 1000 гробова погинулих српских бораца из сарајевских општина, али и 54 гробна мјеста бораца са подручја Олова, пренесених на локалитет Копјевићи у мјесној заједници Кнежина. У Сокоцу је сахрањен и пренешен и велики број цивилних жртава рата.
Уз помоћ Срба из Канаде, САД, Аустралије и земаља Европе у Војничком спомен-гробљу саграђена је Црква Свете Петке. Зоран Његовановић из Крушевца, родом из Вогошће, финансирао је живопис Цркве Свете Петке на “Малом Зејтинлику”.
Дуго смо водили борбу да овај споменик стварања Републике Српске буде признат као такав. Митрополит Николај је у више наврата предлагао и сугерисао да се за Зејтилник одреди посебан статус. На то није одговорено.
Соња Караџић Јовичевић је након тога као посланик у Народној Скупштини у више наврата подносила захтјев да Мали Зејтинлик добије статус спомен-обиљежја од државног значаја. Сада годинама тражимо да се гробље Мали Зејтинлик, уз Манастир Соколица и Спомен-обиљежје Стари Брод уврсти у план посјета за наше ученике кроз наставни план и програм основних и средњих школа.
Након емисија РТС ОКО, доста тога се промијенило у свијести грађана Србије о овом простору и овом споменику. Почели су студенти да долазе организовано, посебно студенти историје са универзитета из Србије.
6. Притисци на РС не престају, посебно када погледамо притиске на актуелно руководство. Ви сте неко ко је имао искуство хапшења, можете ли нам рећи нешто више о томе?
Мене су првог из Републике Српске 7. марта 2003. године смијенили са свих позиција, због наводне подршке оптуженим од стране Међународног трибунала. Избацили су ме са посла, ускратили право на здравствено и пензионо осигурање, ставили на све црне листе. Морао сам да избјегавам пријатеље и родбину да их не би својим контактом угрозио.
У два наврата укупно су ме држали 60 дана на мени непознатој локацији. Смјештен сам у један контејнер који је зеленом селотејп траком био подијељен на пола. У ту другу половину нисам смио да пређем. Нисам знао ни када је дан ни када је ноћ. У почетку нисам имао ни кревет ни столицу. Била су само врата без прозора и еркондишн које је често пуштао хладан ваздух, а некада врео. Посматрали су ме војници са ознакама америчке војске, све вријеме снимале камере. Потурали су ми папире и говорили да напишем државу, списак породице и пријатеља, као и новчани износ у замјену да кажем гдје је Радован Караџић. Нисам могао спавати од гласне музике коју су пуштали 24 часа дневно. Сваки дан су пријетили да ћу бити одведен у амерички затвор Гвантанамо ако не каже гдје је Радован Караџић. Нису ме могли сломити и на крају су ме пустили 14. јуна. Да би ме већ 30. августа поново ухапсили. Без икаквог права и закона, без доказане кривице, опет су ме држали мјесец дана. Ослободили су ме без правних посљедица и доказане кривице.
Поново су ме ухапсили 30. новембра 2005. године и одвели у притвор суда БиХ, одакле су се ме на непун мјесец пребацили у притворску јединицу у Хагу у собу гдје је Милан Бабић извршио самоубиство. Ослобођен сам након 11 мјесеци.
Сви смјењени касније 2004. године тужили су високог представника и тужбе су им одбијене. Ја сам једини тужио државу Босну и Херцеговину што није заштитила моја људска права, а потписница је Повеље о заштити људских права. Добио сам обавјештење да је предмет запримљен у четвртом одјељку Суда у Стразбуру. Немам никакав одговор ни информацију докле је и шта је са мојим предметом.
7. Као актуелни начелник Сокоца, гдје видите општину “сутра”, гдје видите Републику Српску “сутра”?
Соколац, а и Српску видим како коначно користимо природне и људске потенцијале. Видим нас како на бази зелене енергије развијамо зелену привреду, а коју прати туризам и прозиводња органске хране.
Видим нас повезане и инфраструктурно и духовно. Републику у коју се људи враћају и радо долазе. Која је препознатљива по својим брендовима, било робним маркама било туристичким дестинацијама.
8. “Људи су најпречи, вриједи се борити”. Ово су ваше ријечи, вриједи ли се борити и како се борити данас?
Наравно да вриједи. Пут односно борба, су важнији од циља односно побједе, важно је какав нам је пут и шта од нашег пута начинимо. Свакако да је циљ тај који мотивише кретање или у овом случају борбу. Тај циљ је да живимо боље и сигурније, да иза нас остане резултат који ће потомци поштовати и који ће их инсписрисати за неке њихове борбе и путеве.
