U 21. veku kada društvene mreže uzimaju maha, verovatno je već većini poznato da je veoma važno kako ćemo ispasti na slikama i u očima drugih ispasti lepo. Slike danas postavljaju visok standard kako treba izgledati i definišu šta je to „lepo“ i kako bi čovek, shodno svojim godinama, trebalo da izgleda. Taj standard se, logično, meri brojem lajkova ostvarenih na jednoj fotografiji. Međutim, ono što opet dosta ljudi već verovatno poznaje je to da postoji tzv. pokret „Body positivity“. No, ipak, koliko postojao, nije kao da je previše upražnjavan u savremenom društvu zato što se i dalje hita ka što lepšim slikama i što boljim uglom, jer važno je kako smo ispali na fotografiji i i dalje ćemo brinuti ko će sve nabaciti lajk.
Ali, kako god bilo, svesni smo problema koji svakako društvene mreže stvaraju i svesni smo da one kroje nerealne standarde i da će se ljudi truditi uvek da izgledaju lepo, jer imaju potrebu da pokažu svoje najbolje (ogledalo sopstva tj. na osnovu reakcija drugih gradimo sliku o sebi, da ne kažem lajkova i komentara, objasnio je sociolog Čarls Kuli pre otprilike jednog veka, dakle pre mreža). Ta potreba da budemo najbolji i prikazujemo kako nam je super u životu je već više hiljada godina prisutna u ljudskom društvu, nekada je bilo bitno da imamo možda najveću njivu ili najbolju kuću u čaršiji, danas je već to da li imamo mnogo prijatelja ili imamo lepo telo, odeću itd. Na telu ćemo se i zaustaviti.
Kada govorimo o standardima tela i njegovog izgleda, društvene mreže donekle nameću ideju biti vitak, imati dobar struk, grudi, zadnjicu, lepo lice, krupne usne, danas mačkaste oči, obrve itd. E ko to koristi sve? Vešto iskorišćavaju modne kompanije. Dakle skupa šminka, kozmetičke kuće veoma rado će primiti svaku ženu (doduše i muškarca) kako bi im prodali svoje proizvode za lepotu. Nije problem da žena koristi šminku ili muškarac ulje za bradu, već je problem što će se uzdići mnoge kompanije koje će te proizvode prodavati kao da su ekstremno najbitniji faktor u našim životima (daj 3000 za maskaru koja će da izduži tvoje trepavice dva metra). Drugo, modni trendovi se menjaju, a odeća koja se prodaje se prodaje za one koji su vitki (u većini slučajeva).
S druge strane počinje i trend nekih modnih kuća da koriste „plus size“ modele, ali se iza plašta body positivity akcije ipak i dalje krije podsticaj potrošačkog društva i kupovina proizvoda.
Većina influenserki u Srbiji poštuje navedene standarde i koristi skuplju šminku, vodi računa o tzv. zdravoj ishrani (jede čija semenke i pije sojino mleko), ali problem kompleksa zbog izgleda ne nestaje, jer iste influenserke koriste sve moguće preparate kako bi potvrdile standard lepog na instagramu i podigle svoju popularnost. Podstiču potrošačko društvo tako što snimaju i slikaju proizvode iz kozmetičkih kuća ili drogerija i svojim delanjem šalju poruku „budi lepa“ i ono kao „zdrava“.
Šta ima body postivity sa tim?
Navedene uvertire je verovatno većina svesna, dakle kružni momenat lepog i zdravog potiče od velikih kompanija zarad boljeg profita, poznatih ličnosti, influenserki itd. Međutim, šta se dešava sa engleskom kovanicom bodi pozitiviti i kakav je njen uticaj na današnje društvo?
Da bismo lakše shvatili koncept osvrnuću se na momenat na definiciju koja se nalazi na najpoznatijoj (ne i relevantnoj) enciklopediji odakle će većina crpeti informacije koje su im ad hoc potrebne. Wiki kaže: „Bodi pozitiviti je društveni pokret fokusiran na prihvatanje svih tela, bez obzira na njegovu veličinu, oblik, ton kože, pol i fizičke sposobnosti, dok današnje standarde lepote smatra kao nepoželjan društveni konstrukt. Zagovornici se fokusiraju na uvažavanje funkcionalnosti i zdravlja ljudskog tela, umesto na njegov fiziološki izgled“ (eng. prev.). Dakle, uviđamo poznatu ideju i osnovu grananja daljih pravaca bodi pozitivitija i njegovog tumačenja.
Jedna od mojih možda omiljenih modela je Ešli Grejam (Ashley Graham) koja od 2016. pokreće bum u modnoj industriji i postaje prvi plus-size model. Ona se na svom instagram profilu javno oglašava po ovom pitanju i javno pokazuje svoj celulit, kilažu, nakon porođaja nastale strije itd. Ukratko, svoje nepravilnosti i svoju karijeru usmerava u tom pravcu. Piše knjigu „A new Model: What Confidence, Beauty, and Power Really Look Like“, i u toj knjizi iznosi važnost ličnog zadovoljstva i sreće nad estetskim izgledom i daje podršku ženama da budu zadovoljne sobom. Da li je to problem? Ne naravno, ona je verovatno donela dosta dobrog ženskom rodu i učinila da one koje je prate zavole svoje nepravilnosti na telu.
Gde leži problem?
Kada govorimo o pokretu za iskazivanje nepravilnosti na telu, kako i wiki kaže, ono jeste prihvatanje svih oblika tela, ali postoji jedan momenat koji prevazilazi granicu i u kom body positivity prerasta u ekstrem. Naime, ne treba zaboraviti da body postivity predstavlja onaj ključ, borbu protiv mejnstrima koji društvene mreže plasiraju, ali ne treba ni posrnuti olako ka tome u smislu – da moj je višak kilograma u redu i da ću se voditi body positivity parolom ako imam višak kilograma. Međutim, ono na šta bi body positivity trebalo da nastavi da se fokusira je potreba da se prihvati nepravilnost na telu (kilo gore kilo dole, strije, celulit itd), normalnost tela, ne odlaženje u ekstrem prejedanje zarad hedonizma, već balans i zadovoljstvo sobom, jer za mnoge stvari da bismo promenili na telu potrebno je izdvojiti određeni kapital i uložiti u estetske hirurge i skupu šminku.
Body positivity za koji se treba zalagati je težnja ka normalnosti tela, u redu je da neko ne bude vitak prema standardima instagrama, ali nije u redu da neko ima ogromnu kilažu i bude time zadovoljan jer to proizvodi i zdravstvene probleme (pričam o ljudima koji se prejedaju zarad zadovoljstva, ne i o ljudima koji imaju zdravstvene probleme itd.). Dalje, neće neko biti zadovoljan jer ima preko 100 kila (a nije predviđeno zdravstveno da ima toliko), jer će verovatno imati problema sa kretanjem i načinom funkcionisanja tokom dana, jer verovatno unosi neku hranu (fast food) koja ga ometa.
Body postivity treba da bude težnja i borba protiv onih stvari koji štete našem svakodnevnom funkcionisanju, dakle – ne želim da ugradim silikone ukoliko nisam zadovoljna svojim grudima ili da idem na topljenje sala da bih bila mršavija, stavljala hijaluron u usta jer su mi mala itd. Želim da budem zadovoljna svojim oblikom tela (građom koja možda nije onaj standard koji se očekuje, verovatno „peščani sat“) i ne želim verovatno da kupujem skupu šminku da bih izgledala lepše.
U redu je da se vodi računa o ishrani, da se trenira i šminka, ali problem nastaje ako se to radi samo zarad estetskog zadovoljstva. Ako „beba radi guzu“ samo da bi ispunila zahteve društvenih mreža, onda je to već problem. Ključ je ne podržavati mejnstrim izgled koji nameću mreže, već istinski biti zadovoljan svojim fizičkim izgledom, jer to je realno nešto što prvo uočavamo kod drugih. Atraktivnost ne mora i ne treba biti isključivo ono što je krojeno u virtuelnoj sferi, već i kako se nosimo sa tim i kako iznosimo ono što imamo. Dakle, body positivity ne treba da podržava prejedanje i tome pruža podršku, već izazvati današnje stereotipne forme izgleda i ukazati da žene ne moraju da plaćaju tretmane skidanja celulita, strija itd. već da je to nešto sa čime se dosta žena susreće i da je normalno. Ofc mens sana in corpore sano, veoma je ključan momenat jer je zaista balans u jelu, piću i treniranju važan da bismo se osećali dobro, ali ako smo opterećeni samo fizičkim izgledom, to je deo plasmana na koji smo pali na društvenim mrežama.
* Sve navedeno za žene, važi i za muškarce *
