„Da li je to skup interesa nekorisnih ljudi
ili nešto vrijedno robije“
Politička rastrzanost današnjeg čoveka mogla bi se staviti u dva navedena stiha pesme „Pavel“. Napisao ju je čuveni frontmen „Azre“ Branimir Džoni Štulić, čija diskografija iz 80-ih godina 20. veka na čudan način oslikava i podudara se sa raspoloženjem prosečnog političkog učesnika savremene demokratije u 21. veku. Svojim pesmama, Džoni Štulić je pokazao različita emotivna stanja koja su varirala od levičarske beskompromisnosti do apatičnog gubljenja nade za boljim sutra. Uzevši u obzir činjenicu da je ta muzika nastala pre 40 godina u toku dekadencije komunističkog sveta, može se doći do zaključka da ovo političko raspoloženje nije karakteristično isključivo za savremene demokratske države (kako se često misli), kao i da to nije bila „samo“ reakcija na tada opadajuće socijalističko društvo nego da je u pitanju pojava širih razmera (koja se odnosi na celi evropski kontinent) i da je glavni činilac prezasićenost pojedinca ideologijom.
„Anarhizam mi je bio u krvi
svi na barikade“
Koliko god anarhizam bio drastična i (verovatno) neostvariva politička opcija, on u potpunosti oslikava atmosferu u toku poslednjeg globalnog izliva mladalačkog nezadovoljstva koje se desilo 1968. godine. Posle 14 godina, Štulić je odlučio da iz ugla razočaranog profesora (koji je tad bio student) opiše potpuni poraz demonstracija. Ovde se ne misli samo na ciljeve, već i na nestanak političke energije koja bi pokrenula neko novo nezadovoljstvo. Iako je nakon ovoga bilo mnogo protesta, ni jedni nisu bili toliko ideološki nastrojeni kao gorepomenuti. I dan danas, kada mladi ljudi afektivnije reaguju na neki nepravedan događaj, pojaviće se starija osoba (u slučaju pesme profesor) koja će nas ubeđivati da „nema poente“ i da su i „oni bili mladi“, što pokazuje raširenost i intenzitet razočaranosti. Međutim, pukotine kroz koje „nemirni duh“ prolazi su učestalije dolaskom interneta i širenjem masovnih medija, omogućavajući bolji uvid u koruptivne radnje koje su deo svakog društva.
„U novinama neki frajer glasno trubi
zaboga recite narodu
da se javnost buni“
Svedoci smo mnogobrojnih izveštaja medija, poput „N1“ ili „Nove S“, koji skoro na dnevnoj bazi izveštavaju o raznim nepočinstvima i kršenjima zakona (kao simbola pravde i društvenog konsenzusa). Ipak, tek poneki slučaj zaintrigira našu pažnju a broj onih zbog kojih se (za nas) vredi aktivirati može se prebrojati na prste jedne ruke. Iz kog razloga? Na osnovu svega pomenutog, odgovor se ponovo nalazi u umrtvljenosti ideologije kod današnjeg pojedinca. Lako je utvrditi šta je nepravda, s obzirom na to da se subjektivno razlikovanje dobrog ili lošeg nikada ne može izgubiti. Ideali su ti koji su pokretači tj. ideje predstavljaju „gorivo“ svake zajednice. Slično konstatuje dr Nele Karajlić (Nenad Janković) koji ističe da „utopijska slika danas fali, ne samo ideološka već i društvena“. Za ideologiju se opravdano može reći da donosi iskrivljenu sliku o svetu, ali za razliku od realističkog gledišta ona ima pokretačku moć koja je jedini konkretan odgovor na nepravdu. Pesimističnost članova društva se svodi na naslov pesme odakle su gorenavedeni stihovi – „Uvijek ista priča“.
„Uradi nešto što je tvoja dužnost
Mnogo toga znaš
Nisi glupan, takvih isuviše ima
Ne očajavaj“
Kao što je rečeno, u skorije vreme su izlivi nezadovoljstva ipak učestaliji. Oni nemaju isti naboj i intenzitet kao oni iz prošlosti, ali je tehnološki novitet (u vidu interneta) bacio novo svetlo na društvo. Naime, kroz istoriju su novi pronalasci uvek bili „mač sa dve oštrice“ za zajednicu. Za jedne je to bio način samounapređivanja i brži dolazak do vrednih informacija, dok je za druge to bio novi metod putem kog će biti izmanipulisani. Prva grupa, koja je u manjini, uvek se trudi da utiče na „hipnotisanu gomilu“. Štulić u pesmi „Uradi nešto“ pokušava da da podstrek na dužnost (osvešćivanja), ali širina i uticaj interneta taj posao otežava. Drugim rečima, ubeđenost mase je veća nego ikad a 21. vek pokazuje da je letargičnost „popularna“. Niko ne želi da se dodiruje politike i to se vidi kao nešto prljavo što nije dostojno čoveka. Ono što mnogi izgleda ignorišu jeste činjenica da naša nezainteresovanost ne sprečava korupciju, kršenje pravde i zakona. Jedino što preostaje posle konstatacije ovakve stvarnosti je nada u bolje sutra, koju Džoni Štulić na kraju pesme „’68“ iskazuje kroz poklič:
„Vratit će se opet
Osam šezdeset“
